Select Your Language

Browse this website in:
Мој живот у Христу, Свети Јован Кронштатски ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
субота, 03 децембар 2011 10:03

МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ

* јул*

1. Дух Свети је Ризница свих добара или духовног богатства. Погледајте каквим су чудесним богатством биле испуњене душе у којима је обитавао Дух Божји, каквом светлошћу знања, каквим миомиром врлина! Душа благочастивог човека је пребогата духовна ризница; на пример, апостола Павла, Петра, Јована, епископа Јована Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова. Добар човјек из добре ризнице срца својега износи добро. (Лк. 6, 45; уп. Мт. 12, 35) Ето где је истинско благо. То никако није оно које цени свет.

* * *

2. Желиш ли да видиш хришћанску наду у свој њеној величини: читај црквене молитве, проучи хришћанско Богослужење, особито недељне и празничне службе. Тамо ћеш видети бескрајно богатство добара која су обећана верујућима.

* * *

3. Духовни човек се умом и срцем погружава у Бога и у Њему налази ризницу знања и премудрости, праведности, мира и радости у Духу Светоме (Рим. 14, 17), а телесни човек – у свијет прељуботворни и грјешни (Мт. 12, 39), или у вештаствену природу, не видећи у њој Бога, и у њој тражи храну за свој земни, кратковиди ум, за своје самољубље и гордост. Али – блажени чисти срцем (Мт. 5, 8). Очисти се и надај се сједињењу са Богом у бесконачне векове.

* * *

4. На молитви се највише треба старати о ватрености духа, о ватрености и искрености покајања због грехова. Ананија, Азарија и Мисаило, пророк Данило (пред долазак Архангелов). Благоразумни разбојник.

* * *

5. Свештеник је слуга Божји коме је дата Његова власт и сила (приликом покајања); сила крсна је свештенички благослов.

* * *

6. Искрени хришћани се непрестано моле, јер непрестано грешимо; непрестано благодаре, јер свакога дана, свакога трена добијамо нове милости Божје, а и старима нема броја; непрестано славослове, јер непрестано видимо славу дела Бога нашег у нама и у свету, особито славу Његове бесконачне љубави према нама.

* * *

7. У најтужнијим, најнеутешнијим тренуцима Господ је са нама: са њиме ћу бити у невољи (Пс. 90, 15). А ми мислимо – не, Бог нас је оставио. О, неизрецива је власт Бога нашег над срцима нашим! Мајка није кадра да потпуно привуче срце наше љубави својој, док га Господ привлачи светим Тајнама и молитвом.

* * *

8. У добрим делима постоји нада у награду: велика је плата ваша на небесима (Мт. 5, 12)... Добро чинити да нам не досади, јер ћемо у своје вријеме пожњети (Гал. 6, 9)... Чека ме вијенац правде (2. Тим. 4, 8)... Нека буде, Господе, милост Твоја на нама, као што се уздасмо у Тебе. (Пс. 32, 22)

* * *

9. Поштуј себе, као икону Божју; памти да је та икона духовна, и ревнуј о испуњавању заповести Божјих које у теби васпостављају подобије Божје. Изузетно се чувај нарушавања и најмање заповести Божје; то нарушавање разара у нама подобије Божје и приближава нас подобију ђавола. Што више будеш нарушавао заповести Божје, то ћеш се више уподобљавати ђаволу.

* * *

10. Научи да савладаваш своје срце, своје страсти силом имена Господњег и своје воље, онда када оно највише страда од порива самољубља, када је спремно да свију и све руши и ломи.

* * *

11. Имам Учитеља Који ми дарује живот: свака реч Његова је реч живота и, значи, истина. Управо Њему све верујем, а свему противном Његовој речи што чујем у својим мислима и у срцу, или од људи – не верујем и сматрам лажју, смрћу за душу.

* * *

12. Свесвети Дух, по благовољењу Оца, оживотворује сву творевину небеску и земаљску.

* * *

13. Све вештаствено, као што видимо, трули, почев од хране и одеће, греси такође, сви, као што примећујемо, кваре душу и тело. То треба да препороди у нама наду у нетрулежно, непролазно. Ви, сладокусци, ви, који се размећете одећом, кућама, богатством – шта чините? Градите куле од песка.

* * *

14. Све што дише удише ваздух и без ваздуха не може да живи; сва разумна, слободна бића живе од Духа Светога, као од ваздуха, и без Њега не могу да живе. Светим Духом се свака душа оживљава. (Антифон 4. гласа) Познајте да је Дух Свети у односу на вашу душу као ваздух у односу на тело.

* * *

15. Ноћу је наша душа ослобођена светске таштине и стога на њу може слободно да делује духовни свет, и она може слободно да прима његове утицаје, тако да су човекове мисли и расположења срдачна – мисли и расположења Самога Господа, или Анђела и светих, ако је човек праведан; и мисли и расположења ђавола, ако је непокајани грешник.

* * *

16. Чудотворна икона Спаситеља је Сам Господ на њој. Горко и као нехотице плачем, без свесне намере; по благодати која се од ње на мене обилно излива, лијем потоке суза који очишћују од грехова душу моју и буде мир и радост у срцу моме.

* * *

17. Ђаво има обичај да нас напада у тешким околностима.

* * *

18. Ако је каква мисао живот за срце, онда је она – истина; ако је мучење, смрт срца, онда је – лаж. Господ наш је мир и живот – и као мир и живот пребива у нашим срцима.

* * *

19. Зар хришћанин који чека вечни спокој и радост на небесима не треба у овом животу храбро и са радошћу да подноси све туге, напоре, болести и неправде, све муке, свакојаке непријатности? Доиста. У противном шта ће значити будући спокој? Каквом спокоју да се нада онај ко је живео спокојно, ништа не трпећи? Где ће бити правда Божја? Кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије. (Дап. 14, 22)

* * *

20. Одлика нашег земаљског живота је непрестано очекивање Божјег позива из овога живота у други. Ми нисмо своји, ми смо слуге Божје, како нас дивно назива Црква, а слуге из часа у час треба да очекују да ће их Господ сваког трена позвати. Закуцаће: и крећи. Да му одмах чим куцне отворе. (Уп. Лк. 12, 36) А шта ми чинимо? Па ми смо сасвим заборавили да смо слуге Божје, мислимо да смо своји и уређујемо живот свој не по заповестима Божјим, већ по својој вољи: како нам се живи, тако и живимо. И зато нам је живот пун безбројних грехова. Погледајте живот људски и видећете да је све у њему – таштина над таштинама, све је таштина (Проп. 1, 2): моде, театри, карте, седељке, маскараде, споменари, раскошан намештај итд. итд. – све за себе, а за ближњег нипошто: иди го и бос, скапавај од студени и глади.

* * *

21. Презир према творевини тиче се и Творца; зато се немој усуђивати да говориш ове и сличне речи: не допада ми се лице овог човека, иако је можда и добар човек. То је ђаволска мржња према створењу Божјем, ђаволска хула. Памти да је сваки човек икона Божја и да је сва слава његова унутра, у срцу. Човек гледа на лице, а Бог на срце.

* * *

22. Чешће се подсећај да је зло у теби а не у људима. Таквим убеђењем, потпуно истинитим, заштитићеш се од многих грехова и страсти. Наша невоља је често у томе што своје зло приписујемо другоме.

* * *

23. Свети Божји су велики трговци који су се обогатили свим душевним благом, свим врлинама: кротошћу, смирењем, уздржањем, трпљењем, богатом вером, надом и љубављу. Зато ми и тражимо њихове свете молитве, као просјаци од богатих, како би нам помогли у нашој духовној беди, како би нас научили да се молимо и напредујемо у хришћанским врлинама, како би се они, будући да имају смелост пред Богом, молили за опроштај наших грехова и чували нас од нових. Одлазимо код земаљских трговаца у њихове дућане да купујемо њихову робу: како да се не обраћамо небеским трговцима са усрдном молитвом, као са сребром и златом, како да од њих не купујемо посредовање за нас пред Богом, за опроштај грехова и за даровање разних хришћанских врлина! То је, изгледа, сасвим природно.

* * *

24. Зашто за све треба благодарити Богу и добрим људима који добро творе? Више ради наше користи: да би нежнија, тананија била осећања наше душе, осећање наше зависности у свему од Бога и од добрих људи, осећање благодарне љубави према њима и наше ништавности без Бога, осећање наше немогућности да опстанемо без помоћи добрих људи.

* * *

25. При прекоревању потчињених због њихове немарности брижљиво се уздржавај од распре, раздражљивости и пометености, и буди кротак, пун љубави, сталожен и миран. Ако се онај који треба да се исправља вређа, кротко му напомени да нипошто немаш намеру да га вређаш и љутиш, већ да му искрено желиш добро и ред у његовом послу, да ти није мрзак он, већ неред који он ствара. Не вређај његово самољубље и људско достојанство, уздижући себе у његовим очима а њега понижавајући: ако имаш ту слабост (гордост), боље се остави исправљања другог и најпре се сам исцели: извади најприје брвно из ока свога духовног, па ћеш онда видјети извадити трун из духовног ока брата свога (Мт. 7, 5). У противном ћеш само раздражити ближњег, а моралне користи му нећеш донети. Буди кротак и благ према другима када им замераш због њихових недостатака, памтећи да и сам имаш недостатке, и то велике. Изобличаваш другога, рецимо, у пијанству, али ако и ти пијеш, или ако не пијеш, али уживаш у храни, угађаш стомаку, преједаш се, та ти грешиш исто као и он. Сам рашчисти са стомакоугађањем и тада ћеш снажно говорити против пијанства других. Кривиш другог због немарности према послу, а сам си, може бити, такође немаран. Љекару, излијечи се сам. (Лк. 4, 23)

* * *

26. Ни према коме, ни због чега немој имати злобе у срцу своме, никог ни под каквим изговором не презири. Имајте истрајну љубав међу собом; јер љубав покрива мноштво гријехова. (1. Пт. 4, 8)

* * *

27. Ако наиђеш на туђу непажњу и омаловажавање према себи, не вређај се, него себи реци: достојан сам тога; слава Теби, Господе, јер си мене, који сам по делима својим неваљао, удостојио да примим бешчашће (срамоћење) од мени сличних са–људи. А сам увек показуј љубав према свима, особито према блискима, искрено, усрдно, свесрдно, громогласно, а не хладно и тромо, лењиво, притворно, нерадо, полугласно.

* * *

28. Не једи до ситости, не наспававај се, труди се усрдно, моли се свим срцем; буди од свег срца послушан родитељима и старешинама, свима жели добро, буди свима задовољан, и бићеш задовољан собом, здрав и срећан.

* * *

29. Живот хришћанина треба да буде непрестана пажња према себи самом, то јест, према свом срцу, зато што су свакога трена невидљиви непријатељи спремни да нас прождеру; свакога трена кипе од зла према нама.

* * *

30. Ви који тако силно избегавате у овом животу страдања тела и жалости душе, који тако мазите своје тело и угађате души – зашто се не бринете о избегавању вечног огња, хиљаду пута страшнијег од земаљске огњене стихије? Зашто се не старате да избегнете вечне жалости? Несрећници, обратите се. Да, биће неиздржљиво.

* * *

31. Да ли због лепоте свога стана, као диван намештај, као украс, вешаш у своме дому богате и живописне иконе, не односећи се према њима са искреном вером, љубављу и страхопоштовањем, као према светињи? Запитај своје срце да ли је тако? Иконе у дому или у храму нису ради спољашњег изгледа, већ ради молитве, ради поштовања, ради назидања. Ликови светих треба да буду наши домаћи, црквени учитељи. Читај житије њихово и утискуј их у срце своје, па и сам се труди да се саображаваш њиховом животу.

* август *

1. Љуби ближњега својега као самога себе. (Мк. 12, 31) Све треба да нам буде заједничко, као сунце, ваздух, ватра, вода, земља – који су нам свима заједнички; такође заједнички треба да буду – делом – и храна, новац, књиге и, уопште, сви дарови Господњи који су дати свима да у њима заједничаре и који се лако деле. Јер ми немамо ничег свог, него је све Божје. И неправедно држе у ризницама својим сувишке своје богати људи поред тако много сиромашних којима је потребна неопходна храна и неопходна одећа и стан. Али трудољубљу с правом припадају сувишци, и беспослени праведно трпе сиромаштво и беду. Зато, ако знамо да је неко сиромашан због нерада и лењости, таквом не треба да удељујемо од сувишака стечених радом. Ако неко неће да ради, говори свети апостол Павле, нека и не једе (2. Сол. 3, 10). Али вапијућем сиромаштву која потиче од старости и изнемоглости, од болести, узалудних или мало награђиваних напора, од стварно тешког стања, од многобројне породице, од слабог рода жита, увек треба да хитамо у помоћ, особито богати људи. Треба се руководити историјом апостолских времена, примером прве Цркве.

* * *

2. Са речима у срцу: све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23), стреми ка свему добром и хвале достојном. Увек имај веру ма какво дело намеравао да чиниш.

* * *

3. На све начине чувај простоту срца, простоту вере, наде и љубави, кротости, смирења, незлобивости.

* * *

4. Свако добро је од Бога, и Бог је за нас свако добро: ето простоте вере, наде и љубави!

* * *

5. Ми треба дамо живот свој за Господа и ближњег и да га не жалимо, а ми жалимо чак и храну, пиће, одећу, стан, новац, књиге и друге ствари – тај прах земаљски. Лукаво и зло тело наше тражи и најмањи изговор за самољубље, похлепу, отимање.

* * *

6. Какво је дивно, спокојно, лако опраштати грехе онима који нам наносе неправду или нас вређају! Опростио си – и спокојан си. Извређали су те? Па шта онда! Тако и треба жалостити твог телесног, старог човека: самољубивог, гордог, раздражљивог, завидног, лењивог, шкртог, који толико увреда наноси Богу. Добро је што му се бар донекле од људи враћа истом мером којом он мери Богу.

* * *

7. Не сија сунце, то Господ сија Својом добротом која се ни са чим ме може упоредити, то Он блиста неизрецивом светлошћу Својом. Ако је сунцу дао толико светлости, онда је, свакако, Сам има бесконачно више; ако је сунцу дао толико светлости, онда ће праведницима у будућем веку, свакако, дати неупоредиво више светлости, и ово сунце је ништавно у поређењу са разумном душом човековом. Дакле, ако заслепљујуће сија вештаство, створена светлост, како онда сија Сама првобитна, истинска, нестворена Светлост – Бог! Аналогија између мира вештаственог (почев од сунца до травке) и света духовног.

* * *

8. Када се брат у чему било огреши о тебе, на пример, оцрни те или другоме злонамерно пренесе твоје речи у искривљеном облику, и оклевеће те, не срди се на њега, него у њему пронађи добре стране које несумњиво постоје у сваком човеку, и задржи се на њима са љубављу, презирући зло које је он смислио против тебе као нечистоћу која није вредна пажње, као демонско маштање. Тако трагачи за златом не обраћају пажњу на мноштво песка и муља помешаног са златом, него се задржавају на златним зрнцима, и премда их је веома мало, цене и то мало и испирају га од мноштва неупотребљивог песка. Тако и Бог поступа са нама, дуготрпељиво нас чистећи.

* * *

9. Њега, Који није знао гријеха (речено је о Христу), учини гријехом нас ради, да ми постанемо правда Божија у Њему (2. Кор. 5, 21). Зар ћеш се после овога стидети да признаш било који грех или да примиш на себе оптужбу за грех који ниси учинио? Ако је Сам Син Божји нас ради био окривљен за грех, иако је био безгрешан, онда си ти такође дужан да прихватиш оптуживање за све грехове са кротошћу и љубављу, јер заиста имаш све грехове. А за оне за које ниси згрешио оптуживање примај из смиреноумља.

* * *

10. Буди смео, решен на свако добро, особито на речи милоште, нежности, саосећања, тим пре за дела састрадања и узајамне помоћи. Маштањем сматрај – чамотињу, безнађе у ма ком добром делу. Све могу, говори, у Исусу Који ми даје моћ (Фил. 4, 13), иако сам први међу грешницима. Све је могуће ономе који вјерује. (Мк. 9, 23)

* * *

11. На срцу нашем треба неизбрисиво да буду написане речи: љуби ближњега као самога себе (Мк. 12, 31), и да увек руководе срцем при сусрету са ближњим ма где и ма када: када он дође код нас, или ми код њега, или када му треба нешто учинити, дати, или при разговору са њим. Дакле, носи у срцу речи: љуби као самога себе и непрестано води умни рат за испуњавање тих живих речи Господа нашег. Принуђуј себе на узајамну љубав, намерно обеспокојавај, узнемиравај, мучи црва самољубља и злобе који се унутра скрива, распињи га, побеђуј га у сили моћи (Уп. Еф. 6, 10) Господа нашег Исуса Христа.

* * *

12. Када се будеш молио за покој душе умрлог, принуди себе да се помолиш за њега од свег срца, памтећи да је то твој суштински дуг, а не неког свештеника и клирика. Замисли како је покојнику неопходан мир и како му је потребна молитва живих за њега, будући да је уд једног тела Цркве, како се демони надмећу са Анђелима за душу његову и како она дрхти од страха не знајући каква ће је судбина задесити заувек. Много пред Владиком значи молитва вере и љубави за покојника. Замисли још како ти је неопходан спокој када те свежу ланци грехопада, и како се тада усрдно, са каквом искреношћу, жаром, снагом молиш Господу и Пречистој Богородици, и како се радујеш и веселиш када након усрдне молитве добијеш избављење од грехова и душевни мир. Примени то и на душу покојника: и његовој души је такође потребна молитва – сада већ твоја, зато што сама не може плодотворно да се моли; и његовој души је потребан спокој који ти можеш да измолиш за њега топлом молитвом, уз доброчинство у корист његове душе, а особито приношењем за њега бескрвне жртве.

* * *

13. Пијанци, прељубници, стомакоугодници, лопови, оговарачи, лењивци, беспосличари, картароши, љубитељи позоришта, плесачи, празнословци, подругљивци, реците ми: због чега је Син Божји сишао с небеса, проповедао Јеванђеље Царства, учинио безбројна чуда, пострадао, умро и васкрсао и послао по целом свету апостоле да проповедају о Царству? Реците, због чега? Да ли зато да би сте се ви преједали, пијанчили, чинили прељубе, крали, лажно сведочили, проводили време у доколици, празнословљу, у картању, у позориштима, на плесовима, у сплеткарењу? О, како ће вас скупо коштати ваш противјеванђељски живот, ако се не покајете и не исправите!

* * *

14. У побеђивању зла добрим посебно искусни треба да буду свештеници Господњи, будући да почивају на закону Божјем, будући да знају безброј примера незлобивости светитеља Божјих: Аврама, Исака, Јакова, Ноја, Давида, Мојсеја, Самуила, а особито Богочовека Исуса Христа Који је најчистији узор наш, апостола Петра, Павла, Јакова, Јована и других, првомученика и архиђакона Стефана и других, будући да се често укрепљују у Светој Тајни причешћа од Самог Извора доброте Господа Исуса Христа, будући да уче друге да побјеђују зло добрим (Рим. 12, 21). Ако се није научио кротости, смирењу и незлобивости и ако није научио да побеђује зло добрим, од свештеника ће се одговор тражити строже него од мирјанина: јер свештеник је узнесен до небеса Божјим тајнама и добио је велике снаге за благочашће. А ако поступа неблагочастиво, сам себе осуђује на вечни огањ својом непокајаношћу, непромишљеношћу и неисправљивошћу. Господе, опрости ми сагрешења моја и научи ме да творим вољу Твоју! Свештеници не смеју бити благи до повлађивања гресима и страстима тамо где је реч о искорењивању страсти и рђавих навика, они су дужни да делују смело и упорно, не бојећи се злобе других и потпуно је презирући, иако и у том случају деловања њихова треба да имају карактер кротости и љубави и искрене жеље за исправљењем ближњег. А ако на њега ништа не делује, онда не треба обраћати пажњу на љутњу и хирове његове и треба радити свој посао са чврстином, не смућујући се испадима злобе. Лош је свет са грешницима који сваку добру примедбу, сваку молбу окрећу на зло, у свему желе да виде само нападе злобе. Сами не видећи светлост, мисле да су и други слепи; сами будући зли, не желе да виде добро ни у другима.

* * *

15. Када те когод из доброте своје похвали каквим људима, и они ти пренесу похвале од твог ближњег, не сматрај их доличним, праведним даром, него их припиши једино доброти срца тог човека и помоли се за њега да га Господ утврди у добром срцу и у свакој врлини, а себе држи за највећег грешника, не само из смиреноумља, већ због саме суштине ствари, као онај који добро зна своја лоша дела.

* * *

16. Нека ликује бесконачна љубав и милосрђе Владике због нашег искреног признања и исповедања грехова, и нека се потпуно посрами греховна обмана ђавола који нас учи да кријемо своје грехе и да их не признајемо; нека се покајањем као паучина покидају све мреже и узе ђаволске. Ђаво упорно тражи да кријемо своје грехе и да им се тако лакше и више у тами предајемо; а ми ћемо и ту осујећивати његова лукавства, исповедаћемо грехове како бисмо и ми и сви остали видели каквој гадости се предајемо или смо се предавали, и да бисмо се тако лакше, пошто постанемо свесни гадости, исправљали од ње. Говори, речено је, безакоња своја, а не ћути о њима, да се оправдаш.

* * *

17. Говори: ничег свог немам, све је Божје. Своје – то је машта нашег грешног тела. Све је заједничко – ето речи обновљеног човека! Све им бјеше заједничко, и ниједан не говораше за нешто да је његово. (Дап. 4, 32) Господе, Твоје је да ми то даш!

* * *

18. Браћо, спремајте се за сједињење са Богом: оставите земаљску таштину. Прихватите се великог дела самоочишћења и самоусавршавања. Заволите прогрес вере и врлине, а не прогрес овога века. Ми се на земљи припремамо да угледамо Уметника сваког створења, видљивог и невидљивог, Лепоту свега – тамо у вечности.

* * *

19. Васпитаницима. Ви сте деца моја, јер сам вас ја родио и рађам вас проповеђу радосне вести о Христу Исусу; духовна крв моја – поуке моје теку жилама вашим; ја сам вас напојио и појим вас, као што мати доји, млеком словесним. Ви сте деца моја зато што вас увек имам у срцу своме и молим се за вас. Ви сте деца моја зато што сте духовна чеда моја. Ви сте деца моја зато што сам ја заиста, као свештеник, отац, и ви ме зовете баћушком. Децо, та реч је веома, веома мрска ђаволу, виновнику нељубави, злобе и лицемерја, али ја му се, уз Божју помоћ, ни на трен нећу покорити и нећу вас називати другачије до децом, јер ви сте заиста деца по вери, по Цркви Божјој и по поукама и очинском руковођењу које од мене примате. Туђој деци искрено рећи: децо, могуће је само Духом Светим, Духом истине и љубави.

* * *

20. Тамо где очекујеш снажна искушења непријатеља, наоружај се чврсто свеоружјем Божјим, и то: вером, надом и љубављу. Држи у срцу речи: све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23), и изобилуј у нади Духа Светога (Рим. 15, 13). Ни у шта што је добро не сумњам и не губим наду, иако се ти, непријатељу мој, упињеш да посејеш у мени сумњу и безнађе у погледу сваког добра, особито највишег добра – љубави. Сам Бог љубави је са мном – Бог за Кога смо сви ми чеда. Ја недостојни носим лик управо тог Оца. Твоји су па си их мени дао. (Јн. 17, 6; 9)

* * *

21. Онима који не читају Јеванђеље. Јесте ли ви чисти, јесте ли свети и савршени, кад не читате Јеванђеље, и зар не треба да гледате у то огледало? Или сте душевно веома ружни и бојите се своје ружноће? Приступите Њему и просветлите се, и лица ваша неће се постидети. (Пс. 33, 5)

* * *

22. Не брини о новцу: ако буде потребно, Бог ће ти га сасути као ману, или ће га нагнати као препелице. Господња је земља и пуноћа њена, васељена и сви који живе у њој. () Ишти најпре Царство Божје, спасење људи, утврђење њихово у вери, исправљење њихових нарави; утврђуј своју веру, очишћуј своје срце, савесно врши свој позив, брижљиво испуњавај све своје обавезе и све – новац, храна, одећа и друго, додаће ти се.

* * *

23. О, Тројице, Боже наш, просто Суштаство, Који си створио и душу нашу по слици Твојој, да у Теби живот и мир свој имамо! О, Тројице, Хранитељко и Надо наша! Дај нам да се увек само у Тебе уздамо, да само у Теби живот и мир налазимо! О, Тројице, Ти нас као мајка све носиш у наручју Своме, и све нас храниш из руку Својих, као најнежнија мати! Ти нас никада не заборављаш и нећеш нас заборавити; јер си Сам рекао: Ако и жена заборави чедо своје – Ја нећу заборавити тебе (Уп. Иса. 49, 15), то јест, нећу престати да те храним, чувам, штитим и спасавам. Још си Ти Сам рекао: нећу те оставити нити ћу од тебе одступити (Јев. 13, 5). И због чега се бринемо о храни, због чега смо незасити, преједамо се, уживамо у јелу? Због чега нам је жао да уделимо ближњем? О, несреће! О, слепила! О, гнусног самољубља! О, нељубави према Богу и ближњем! Та у лицу ближњег је Бог – и нама је жао да Самом Богу дамо управо Његове дарове! Сети се како је духоносни пророк Јелисеј богато наградио жену Сунамку која га је од свег срца примала у дом свој и простосрдачно га гостила! Он јој је од Бога измолио сина, и потом, када је син умро, васкрсао га је.

* * *

24. Испразан је живот наш, то јест, у празно, узалуд, бадава, ништавно пролазе дани живота нашег намењени вечности; само се о земаљском, овоживотном старамо, на вечност мало помишљамо. Будући страшни суд, будуће мучење и будуће блаженство који немају краја, не замишљамо. Сви живимо у некој духовној магли; тело и телесне страсти су сваког савладале; дух је угњетен, притешњен, угушен. Али гле Женик душа наших долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег због животних брига. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже, Богородицом помилуј нас.26

* * *

25. Веруј да молитва ма и једног пријатеља Божјег, нарочито свештеника Божјег који свето живи, може да чини чуда у великом делу природе, као молитва пророка Мојсеја, Илије и других. И особито богоугодно живи ти, јереју Божји: буди свет, чист, кротак, смирен, милосрдан, уздржљив, трудољубив, трпељив, и твоја молитва ће свагда допирати до небеса и биће услишена и испуњена. И свагда се моли свим срцем, а најважније – чистим срцем. Анђелу бијаше дано много тамјана да принесе са молитвама свих светих на златни жртвеник пред пријестолом. И узнесе се дим од тамјана са молитвама светих из руке анђелове пред Бога. (Отк. 8, 3–4) И теби је дат тај тамјан. Кадионица са тамјаном треба непрестано да те подсећа на то, то јест да молитве које узносиш за себе и за народне гријехе из незнања (Јев. 9, 7) и за грехопадове лако узлазе и да их Бог радо прима.

* * *

26. Ти узносиш славу Богу речима, али је не узносиш и делима. Слави Бога више делима: уздржањем, трудољубљем, љубављу, милосрђем, смирењем и трпљењем. Не сумњај ни у коју истину; маловјерни, зашто посумња? (Мт. 14, 31) Тешко нама због наше сумње и сујете.

* * *

27. Света Тајна Јелеосвећења је духовни мед, живоносно пиће. Какво богатство наде! Какве молитве! Екстракт свег Јеванђеља.

* * *

28. Како је мало потребно човеку, а како нам Господ изобилно подаје дарове Своје да бисмо нахранили и напојили браћу нашу. Ми из реке подајемо један крчаг, а и то је Божје, није наше. И поред тога шкртаримо, тврдичимо, стрепимо, узнемиравамо се као да нам прети одузимање живота. О, недостатка хришћана! О, узалудне, слепе наде у храну и пиће! О, лукавства тела! О, недостатка простоте хришћанске!

* * *

29. Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему. (Јн. 6, 56) Као што дете у утроби мајке сво живи од ње, тако и хришћанин који се причешћује телом и крвљу Христовом, пребивајући у Христу као дете у утроби мајке, сав живи Исусом Христом. Као што Ја живим због Оца, и онај који једе Мене и он ће живјети због Мене. (Јн. 6, 57) Јасно. И у шта се још сем у Христа твога уздаш, причесниче Божјих Тајни, и нарочито ти, свештениче? За шта се прилепљујеш? У чему још иштеш живот свој? Да ли у новцу који је Јуду довео до бешења? Или у храни и пићу? Али ево твоје непропадљиве хране – тела Христовог које тако често примаш. Шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26)

* * *

30. Злоба непријатељева. Што је ко благочастивији, то нас ђаво више принуђује на злобу према њему, као Саула према благочастивом Давиду; што је ко светији, то на њега подиже већу хулу, као на пример, на Часнију од Херувима и неупоредиво Славнију од Серафима; простосрдачне побуђује на надимање, простоту њихове вере па и саме предмете њихове вере и побожног поклањања презире.

* * *

31. Реч Божја казује: не опијајте се вином (Еф. 5, 18), а ви, што из крчми не избијате, говорите: опијајте се вином, и изградисте сијасет крчми на саблазан браћи својој. А још и у цркву идете, појете и код куће се молите, језицима својим дволичаху. Суди им, Боже, да одступе од замисли својих; по мноштву безбожности њихове избаци их, јер Те преогорчише, Господе! (Пс. 5, 10–11).

* септембар *

1. Све добро за мене и у мени је – Господ; ја сам морално ништа, и више од тога – зло, као што и Господ мој говори: без Мене не можете чинити ништа – Јн. 15, 5 – (то и сваком светом говори Господ). Али ако је за мене и у мени све добро Господ, онда је такође и у светима, јер су и они људи као и ја. На пример, свети се моле за нас по благодати која им је од Бога дата (види Откривење 5, 8; 8, 3; 4). Када им Господ не би дао благодат да се моле за нас, они то не би ни могли чинити.

* * *

2. Несумњива вера, несумњива нада, несумњива љубав. Усади те речи у срце и покажи их у животу.

* * *

3. Буди у овом свету једно, по узајамној љубави и служењу, са свима; и са тобом ће бити једно – сви Анђели и свети људи, и Сам Бог, и овде, и тим пре тамо – у будућем веку, када Бог буде све у свему (1. Кор. 15, 28). Човече, достижи јединство: на све начине избегавај духовну подељеност посредством самољубља, гордости, зависти, среброљубља, сујете, маловерја. Да сви једно буду, као Ти Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду. (Јн. 17, 21) Јединство је Бог. Подела је ђаво. Подела цркава је дело ђавола; јереси, расколи – дело су ђавола.

* * *

4. Ако будеш са прождрљивошћу много јео и пио, бићеш тело, а ако будеш постио и моли се, бићеш – дух. Не опијајте се вином, него се испуњавајте Духом. (Еф. 5, 18; уп. 1. Сол. 5, 6–8) Пости и моли се: и учинићеш велика дела. Сит човек није способан за велико дело. Имај простоту вере и учинићеш велика дела: јер све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23). Имај ревност и усрђе: и учинићеш велика дела.

* * *

5. Ако бива радост на небу због једног грјешника који се каје (Лк. 15, 7; 10), какво је онда радосно време за добре Анђеле Божје наш велики пост, нарочито дани покајања и причешћа: петак и субота? И како много тој њиховој радости доприносе свештеници који брижљиво, очински исповедају своју духовну децу! Али, с друге стране, за демоне нема жалоснијег времена од времена поста, јер они са особитом снагом бесне током поста и са особитом суровошћу нападају свештенике који потпомажу искрено покајање људи Божјих због грехова, и са особитом снагом угњетавају у храму и код куће благочастиве хришћане који ревнују о молитви, посту и покајању. Ко од благочастивих свештеника и мирјана не зна демонску јарост која се на њих устремљује током самог савршавања Свете Тајне покајања? Довољна је и најмањи пропуст од стране свештеника–духовника, и најмањи неправедни покрет срца – и они са свом својом демонском свирепошћу улазе у срце свештениково и дуго, дуго га муче, ако их, незване госте, најусрднијом молитвом покајања и живе вере убрзо не изагна.

* * *

6. Пост Мојсејев – због неуздржања Израиљаца. Страдања светих – због наше размажености; њихови постови и лишавања – због нашег неуздржања и раскоши; њихове пламене молитве – због нас лењих за молитву. Пост Господа нашег Исуса Христа – због нашег неуздржања. Његове пружене руке на крсту – због нашег пружања руку ка забрањеном дрвету и свему што забрањују заповести Божје. Примање наших молитава за друге – као оправдања оних за које се молимо; примање наших подвига и добрих дела за друге, на пример – молитве и милостиње за умрле и за живе. Тако су сузне молитве Августинове мајке за њеног сина спасле Августина.

* * *

7. Док исповедаш, не штеди себе, не жури се, не жести се, не гневи се на децу духовну која долазе к теби. Говори себи: задовољство ми је да подробно исповедам децу своју, овце Господа мога. Тиме приносим угодну жртву Господу моме који је за нас положио душу Своју, и доносим велику корист самим духовним чедима, па и себи, јер добровољно испуњавам своје важно дело и имам мирну савест.

* * *

8. Због чега Свемогући није створио свет одједном, већ за шест дана? Због тога да самим делом научи човека да своја дела врше постепено, без журбе, уз размишљање. Ако се молиш, моли се без журбе; ако читаш, на пример, Јеванђеље, или, уопште, свете књиге или световне, читај не журећи, са размишљањем и правим погледом на ствари; учиш ли лекцију, не жури да што пре завршиш, већ се ваљано удуби, проучи; или ако шта друго чиниш – ради без журбе, са расуђивањем, спокојно. Ни свет није створен за трен, већ за шест дана. Господ нам у свему показује пример да бисмо ишли Његовим стопама.

* * *

9. Карактер људи друге половине 19. века – самообожавање, самозакоње (аутономија), материјализам у животу и духовни скептицизам (безверје).

* * *

10. Обећао сам вам анђелски живот, наручје Аврамово, обећао да ћете засјати као сунце, а ви сте презрели Моја обећања, речи уста Мојих у којима никада није било лажи.

* * *

11. Зашто ће за сваку празну ријеч људи дати одговор у дан Суда (Уп. Мт. 12, 36)? Зато што свака празна реч наноси штету и души човека који празнослови и онима који слушају његово празнословље, јер их оно удаљава од Бога–Слова Који је прост. Зато ми и молимо Бога током поста да слух наш буде затворен за празне речи. Дух празнословља не дај ми. (Молитва светог Јефрема Сирина)

* * *

12. Трпи са благопокорношћу вољи Божјој сваку тугу, сваку болест и немоћ, сваку муку, сваку увреду и непријатност, говорећи: да буде воља Твоја (Мт. 6, 10; Лк. 11, 2), и знајући да доброта Божја све води ка најбољем за тебе, и да сваку непријатност Господ лако може претворити у срећу и радост.

* * *

13. Здравље и стомак су они идоли, нарочито код људи садашњег века, међу којима сам и ја многогрешни, ради којих живимо и којима непрестано служимо, до занемаривања дела свог хришћанског звања, на пример, читања речи Божје која је слађа од меда и саћа, молитве, те преслатке беседе с Богом, и састављања проповеди речи Божје. Много шетања ради здравља и ради подстицања бољег апетита, једење са апетитом – ето предмета жеља и тежњи многих од нас. А видиш да је због наших честих шетњи, због нашег пристрашћа према храни и пићу и ово неповратно пропуштено, и оно није учињено, и ово не пада на памет; јер да ли ти је до озбиљног дела после укусног ручка или вечере? Ти би се и латио посла, али стомак, напуњен храном и пићем, одвлачи те од њега, принуђује на одмор; дремаш за послом. И какав је то онда посао? Остаје само да ако је после ручка – легнеш да се одмориш, ако је после вечере – да једва се помоливши (сит не може ни да се моли како треба), да легнеш у постељу и спаваш – жалосна последица преоптерећења стомака – до следећег јутра. А ујутру, гле, опет је спремна жртва твом стомаку – укусан чај. Устао си, помолио се, наравно не од свег срца, од свег срца ми умемо само да једемо и пијемо, банчимо, читамо романе, седимо у позориштима, плешемо на вечеринкама, да парадирамо у омиљеној лепој одећи, дакле, помолио си се по навици, немарно, испунио си форму молитве, само форму, без суштине, без живе вере, без снаге, без ватрености у мољењу, славословљу и благодарењу Господу Богу за Његове небројене милости, и брже боље се лаћаш хране и пића. Најели смо се, напили, па сада једва се мичући можемо и на посао, само ако и тај посао није пре беспосличење, на пример, трговање каквом овоземаљском таштином, уз обиље заклињања Богом, лажи и обмане. Ето тако код многих, многих пролази овај живот, ишчезавају у сујети дани наши (Уп. Пс. 77, 33), а о најважнијем делу на земљи – о спасавању душе своје – мало се бринемо. Живот наш углавном пролази у клањању двама крхким идолима – здрављу и стомаку, а затим – одећи; код неких, међутим, више одећи, зато што многи због одеће, због клањања моди, жртвују здравље и храну, и доспевају у другу крајност; даље – новцу, том великом богу, том јупитеру овога века; ради тог идола многи жртвују и своје здравље, ради њега они понекад ноћи проводе без сна, ради њега се лажно куну, нарушавају правила пријатељства, постају хладни према својим сродницима, само да би каквим било средствима сакупили више новца. Постоје среброљупци који би, када би то било могуће, све претворили у новац и њиме живели, попут Јуде искариотског који је хтео у новац да претвори и оно драгоцено миро којим је благочастива жена, што беше свом душом заволела Господа свога, помазала ноге Његове и потом их отирала косом главе своје. Хришћанине, не треба да се стараш о здрављу и стомаку, нити о лепој одећи и новцу, него о љубави према Богу и ближњем, јер то су две главне заповести Божје. Који воли у Богу пребива и Бог у њему. (1. Јн. 4, 16)

* * *

14. Све је могуће ономе који вјерује, зато што је верујући један дух са Господом. Ако је верујућем који живи на земљи све могуће, иако није сасвим савршен, онда је тим пре ономе који живи на небу у присном сједињењу са Богом и који је савршен. За свете је Бог све у свему, тако да су свети Божји уистину богови. Ја (одн. Сам Бог, Чија је реч истина) рекох: богови сте. (Пс. 81, 6; Јн. 10, 34)

* * *

15. Пази на сваки покрет срца; гледај је ли угодан Тројици и није ли, напротив, покрет твог старог страсног човека.

* * *

16. Дела руку Господњих – свет видљиви и невидљиви – сведоче о постојању Господа, о Његовој премудрости, доброти, свемоћи. Зато се и поје често у цркви: Благословите, сва дела Господња, Господа (Дан. 3, 57). А како неки одбацују Господа, не видећи Га у делима Његовим.

* * *

17. Веруј и увек имај на уму да ма где да се појавиш са крстом Господњим – на молебнима или у другим приликама, он увек освећује ваздух и све који га се дотичу.

* * *

18. Веруј такође да приликом свих молитава, молебана, особито при Богослужењу црквеном, а највише на литургији, Господ пребрзо излива благослове Своје, по молитви твојој или других свештеника, на све који се искрено моле и милује их Својом Божјом, Царском милошћу/ Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 11)

* * *

19. Свештеници који се на земљи моле за људе – символ су и слика небеске Цркве која се моли за нас на небу и Самог Посредника Христа Бога. Свети су бољи него што мислимо, и брже него што мислимо нам долазе у помоћ по молитви нашој.

* * *

20. Нерадо, са малодушношћу, роптањем и хулом на Господа трпимо дубоке туге свога срца, не видећи корист које мора бити због добродушног, благопокорног подношења њиховог. Ми не желимо да видимо да је срце наше огрубело и заражено разним страстима, да је и гордо, и прељуботворно, и злобно, и лукаво, и пристрашћено према земаљском, и да се никако другачије не може очистити и смирити, и постати добро и благопокорно Богу, до дубоким, огњеним тугама, до великом тескобом.

* * *

21. Утврди, Боже, укрепи, Боже, помози, Боже! О Господе, спаси! О Господе, поведи добро! (Пс. 117, 25)

* * *

22. Бринеш се о људском мишљењу, о људској слави: делатно се лати исцељења те душевне бољке. Помишљај и ревнуј само о слави Божјој. Сматрај за ништа људско бешчашће. Када треба указати поштовање сиромашном или необразованом и грубом оцу, или таквој истој мајци, или сроднику, или пријатељу, или познанику пред славнима и образованима овога века, или стати у одбрану какве истине међу онима који се истини изругују: тада на уму имај само Бога и заповести Његове, и родитеље, сродника, пријатеља или познаника и истину Божју, и стани у одбрану поштовања према њима чврсто, без малодушности и стида, нимало се не стидећи свих оних који су пред тобом и поред тебе или препирача.

* * *

23. О уздању у Промисао Божји. Може ли жена (мајка) заборавити да се смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, Ја нећу заборавити тебе, говори Господ (Уп. Иса. 49, 15). Да ли је ико нежнији и да ли се ико брине као мајка о деци својој? Која ће мајка заборавити да нахрани чедо утробе своје? Али нека међу људима има и таквих мајки које напуштају своју децу, а Ја те, вели Господ, нећу заборавити и нећу те напустити, као што чине неке телесне мајке. Какво поверење, какво поуздање у Промисао улива тим речима Господ Који се непрестано о нама брине и ниједног од нас не оставља! Ти се понекад бринеш о томе шта ћеш јести и пити и чиме ћеш се оденути, и велику тугу срцу своме причињаваш ако се са жаљењем, са болом растајеш од свог новца, када га треба дати другоме, иако ти остаје много, и уздаш се у прах земаљски. Па зашто се бринеш, зашто се прилепљујеш за прах? Прилепи се за Оца небеског: Он те неће заборавити и неће те напустити; нека те прах напушта; треба да ти буде лакше без њега: јер што више новца имаш, што се више тог смећа приљубило уз срце твоје, то је теже, то је више туге за твоје неземаљско срце. Постоји у народу пословица да новац не представља сметњу, ма колико га имали. Неистина. Он много смета нашој души да се вазноси навише, или да мисли о горњој ота x бини, и што га је више, то снажније вуче нашу душу ка земљи и подстиче је да чини разне земаљске потхвате: грађевине, богато покућство у стану, богату одећу, раскошна јела и пића, и тако одузима и свету ревност и драгоцено време од душе наше која овде треба себи да купује вечно блаженство.

* * *

24. Људска душа у свом телу живи као у малом свету. Као што је некоћ, због безакоња која су се разлила по земљи Господ из самог света извео казну на људе, и вода, која се налазила на својим местима, излила се из њих и потопила сву земљу, тако и за кажњавање сваког човека због грехова његових Он казну изводи из њега самог, заповедајући бујицама крви или воде (водена болест, крварења) да се устремљују из својих места и потапају мали свет људског тела. Свакога трена нам је спремна казна од Владике, и наше сопствено тело, као и душа, крију у себи самима мноштво казни за нарушиоце заповести Бога – Светворца и Судије. Тако нас Бог за грехове наше кажњава преко нас самих: у казне те врсте спадају туге и болести. Чиме човјек гријеши, тиме бива кажњен. (Прем. 11, 16)

* * *

25. Када се молиш Господу, срдачним очима гледај унутар себе, душу своју: Господ је тамо, у мислима твојим и у истинитим покретима срца твога, као што је и ван тебе и на сваком месту. Близу ти је Он, у устима твојима и у срцу твоме (Рим. 10, 8), а не само на небесима или у бездану.

* * *

26. Празне приче или, како кажу, пресипање из шупљег у празно са гостима, односе из срца живу веру, страх Божји и љубав према Богу; гости су рана за благочастиво срце. Имам у виду такве госте који умеју само да претачу или пресипају из шупљег у празно. Али друго су гости озбиљни, религиозни.

* * *

27. Преситост из срца односи веру и страх Божји: презасићен човек не осећа срцем присуство Божје; далеко је од њега срдачна, топла молитва.

* * *

28. Саградили сте себи кућу или обновили свој стан – са намером да удобније и пространије, чистије, радосније и веселије поживите; постали сте богати или макар само имућни, све околности вашег свакодневног живота су дивне, радују вашу душу. Чини се да остаје само да уживате у животу; али не: чим сте почели да уживате у плодовима својих земаљских брига, у вашој души се открива дотад невиђен извор невоље (жалости) која вас снажно погађа, наједном вас лишавајући срдачног мира и радости за којима толико жудите, све престаје да вас занима, све као да престаје да постоји; осећате да сте под бременом тешке туге и убиствене жалости. Шта то значи? Какве се то злобне, завидне силе устремљују на нас тек што почнемо да живимо безбрижно? Зашто наша душа тугује и жалости се управо онда када би, по нашем мишљењу, требало да се весели? Послушајте мене, ученика Христовог: смерали сте да живите на земљи у спокоју и задовољству, док земаљски пут треба да буде тужан и тесан; смерали сте да нађете своје спокојство и задовољство у пропадљивим стварима, а не у Христу Који је за наше душе једини спокој и вечно блаженство, и, ево, Господ Који не жели да живимо овде у спокоју и уживању и да тако заборавимо једино потребно – спасење душе своје и своју небеску ота x бину, али Који жели да само у Њему тражимо спокој и блаженство, допушта вашем и Божјем непријатељу – ђаволу да вас искушава, да погађа душу вашу тугом и жалошћу, иако вас све ваше спољашње околности позивају на уживање, задовољство и спокој. Из искуства знате да је свако земаљско уживање – таштина и жалост духа и да смо без Бога, уз све погодности за спољашњи срећан живот, јадни и бедни људи; да је Христос у срцу – наше богатство, наш предивни, светли стан, наш украс, наш спокој и наша радост. Дакле, поднесите вашу тугу у трпљењу и нека срце ваше боље научи лекцију којој вас Господ поучава вашом тугом. Не будите малодушни и не губите наду у милост Божју: после краткотрајне туге опет ће засјати радост. Јер Господ је многомилостив и зна да смо прах; да су као трава дани човекови, да је он као цвет пољски – тако прецветава (Уп. Пс. 102, 14–15), и неће допустити Господ да будемо искушавани више него што можемо, него ће нам у искушењу оставити изобиље снага да га можемо поднети (Уп. 1. Кор. 10, 13).

* * *

29. Искрено веруј да чега год се дотакне Дух Божји животворни Који се са Оцем и Сином поштује и слави, Он све може да оживи и одухотвори (да оживи земљу, пшеницу, хлеб, дрво, камен). Тако Он од хлеба и вина твори само пречисто Тело и саму пречисту Крв Господа нашег Исуса Христа Који увек јесте у Оцу и Духу. Како је Дух прост, несложен, свесавршен, то се Он, попут мисли, за трен, и брже од тога, усељава у човека или у оно што Му је благоугодно, и нема тако мале ствари или атома који би био сувише мали за Њега: за Њега је и бесконачно велико и бесконачно мало у творевини – подједнако мајушно.

* * *

30. Постоје у твом животу хришћанина времена тешке туге и болести у којима ти се чини да те је Господ потпуно оставио и напустио, јер у души нема ни најмањег осећања присуства Божјег. То су времена кушања вере, наде, љубави и трпљења хришћанина. Убрзо ће за тебе опет доћи од лица Господњега времена утјехе (Дап. 3, 20), убрзо ће те Господ опет обрадовати како не би подлегао искушењу.

* октобар *

1. На велике празнике непријатељ и завидник наш – ђаво вређа нас, растужује и баца у крајњу чаму, или болестима телесним које дух чине утученим и потиштеним, или својим духовним огњеним стрелама, или крајњом безосећајношћу и хладноћом. Убрзо постаје очигледно да је непријатељ у теби чинио лукавства, а не да је узрок твоје туге и болести било мрачно, природно расположење духа.

* * *

2. Што се више увећава спољашњи иметак благочастивих, то више против њих бесни сатана и устаје на њих искушењима (лукавствима), као на Јова. Зато, богољупци, када се увећава благостање дома вашег, очекујте снажне нападе од сатане: он ће се бацати час на једног, час на другог у породици и мучиће га.

* * *

3. На молитви не допуштај да те побеђује тело и непријатељ који преко њега делује; не слажи језиком својим, него говори истину у срцу своме (Пс. 14, 2–3); сам мисли и осећај онако као што говориш у молитви, а не тако да ти на језику буде мед, а на срцу – лед; ако те непријатељ победи, после ћеш већ морати да браниш себе, своју слободу од њега као комад земље који је освојио непријатељ, а од Господа ће одступити срце твоје. Ништа не потцењуј у духовном животу, ништа не сматрај малим, недостојним велике пажње: преко малих грехова ђаво води ка великим. Главно је: старај се да увек будеш истинит у срцу своме. Када је теже борити се са телом, управо тада покажи своју чврстину, управо тада не губи снагу у борби, као добри војник Христов.

* * *

4. Када срцем осећаш да Господ Се чини да хоће даље да иде од твог срца, од твојих помисли, убеди Њега Милосрдног, искрено говорећи: остани са мном, јер је дан мог духовног живота нагнуо и близу је вече, и ућиће да остане с тобом (Лк. 24, 28–29): јер Он је милосрдан и дозвољава да Га убеђују.

* * *

5. Не седај за сто са духом узбурканим каквом страшћу, како ти непријатељ не би окренуо на штету храну и пиће, на болест, а не на здравље: јер непријатељ преко свега чини лукавства и настоји да науди човеку. За трпезу увек седај с миром, благодарећи Господу, и храна и пиће ће ти бити на добро и на здравље: јер благослов Божји ће почивати и на храни и на теби самом!

* * *

6. Ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га (Уп. Мт. 16, 25), то јест ко хоће да спасе свог старог, телесног, греховног човека, тај ће упропастити живот свој: јер истински живот се састоји у томе да се распне и умртви стари човек са делима његовим и да се обуче у новог који се обнавља према лику Онога Који га је саздао (Уп. Кол. 3, 9–10). Без умртвљивања телесног, старог човека нема истинског живота, нема вечног блаженства. Што је снажније и мучније умртвљивање старог човека, то је савршеније обновљење и препород његов, то је веће очишћење његово, то је целоснији живот његов и веће блаженство његово у будућем веку. Умртвљуј се и оживећеш. Ах, ја сам осећам да када сам потпуно здрав и не оптерећујем се и не изнурујем напорима, тада умирем духом, тада нема у мени Царства Божјег, тада мноме влада тело моје и са телом ђаво.

* * *

7 Због немоћи у вери срца твога не обеснажуј свесилну силу крста Господњег, тим пре животворних Тајни тела и крви Господа Исуса Христа: оне су увек једна те иста животворна сила, јер оне су – Сам Христос, вечна сила која је све створила, која све одржава и све оживотворава; исто тако је и крст увек силан силом Распетог на њему, увек је животворан због Живота Који је на њему био распет.

* * *

8. Нека ти телесна сладост буде као горчина; губитак, као добитак; скупо као јевтино; здраво и хранљиво, као нездраво и нехранљиво, зато што оно лако може бити нездраво и штетно за душу. Нека ти једина сладост буде Христос, једина нада – Он који је створио све из небића.

* * *

9. О, када бисмо се сви ми срећно искрцали на обалу небеског отачаства!

* * *

10. А они оставише мреже и пођоше за Њим. (Уп. Мт. 4, 20) Апостолима нису пожалили да оставе ради Господа мреже своје, можда једино имање своје, за њих драгоцено, јер их је оно хранило; и ми треба ради Господа да оставимо све што нас спречава да Га следимо: све многобројне мреже којима нас непријатељ обавија у овом животу. Али није довољно оставити, треба ићи за Христом, као што су и апостоли оставили и пошли. А ко хоће да иде за Христом и стигне онамо где је Он стигао, тај мора да се одрекне себе и да узме крст свој (Мт. 16, 24; Мк. 8, 34; Лк. 9, 23), попут Христа и апостола, и да за Њим, Христом Богом, иде, по заповестима Његовим, да не жали себе за подвиге у славу Божју и на спасење своје. Примењујући на нас ту јеванђељску причу о остављању мреже, и нехотице, све земаљско, почев од тела нашег до последње ствари која нас занима, замишљаш као мрежу која се лако кида.

* * *

11. Немогуће је не дивити се простосрдачности, непристрашћу према земаљским добрима галилејских рибара и њиховој безусловној покорности гласу Господа. Неколико речи Спаситељевих – и они остављају мреже своје, једино богатство, своје најбоље благо, и иду за Њим не размишљајући куда и ради чега. Каква простосрдачност! Каква невезаност за земаљска добра! Каква детиња послушност! Какав лак приступ (улазак) речи божанског Месије у проста срца! Речено – учињено! Такви су и многи једноставни људи који живе у трудовима (тегобама) и са мало среће; али богаташи нису такви: шта видимо на примеру једног од њих коме је Господ понудио да прода имање и да пође за Њим? Није пошао за Њим, већ за богатством својим… Отиде, казано је, жалостан. (Мт. 19, 22)

* * *

12. Добро је палити свеће пред иконама. Али је боље ако као жртву Богу приносиш огањ љубави према Њему и према ближњем. Добро је ако заједно бива и једно и друго. А ако палиш свеће, а љубави према Богу и ближњем немаш у срцу: тврдичиш, не живиш у миру са људима – онда је узалудна и жртва твоја Богу.

* * *

13. Немој се узнемиравати због злобе других, него вазда тријумфуј над њом величином свога духа; нека се она сагиње и пада пред тобом на земљу, а не ти пред њом. Тако и треба. Зло је само по себи пад, а исмевана врлина, иако је исмевају, увек је на својој висини, само да сама не падне, побеђена злом.

* * *

14. Када чулом мириса осећамо нешто непријатно и нездраво у ваздуху, настојимо да изађемо из те нездраве средине, или како било уништавамо те штетне елементе који су ушли у чист ваздух: исто тако, када осећаш у срцу свом било шта што га узнемирава или стеже, настој да истог часа одстраниш тај штетни елемент који узнемирава нашу душу, на пример, страсти, знајући да је он из бездана пакленог. Телесни и духовни живот мећу собом имају много сличног, и мудри хришћанин има исто толико изоштрено духовно чуло као телесни човек – телесна чула. А и смешно је на све начине изоштравати телесна чула, а духовна чула занемаривати. Духовно чуло или чулност налази се у срцу. Треба га на све начине изоштравати и чистити како би се одвраћало и од најмањег заударања грехова и страсти, истог трена их од себе одстрањујући.

* * *

15. Не бој се људских гласина и подсмевања теби. То је ђаволски страх, него помишљај шта ће о теби рећи Господ Бог, шта ће о теби рећи Анђели и свети.

* * *

16. При сукобу и опхођењу са људима, имај у срцу реч "љуби" и, слушајући је, са свима разговарај са љубављу и благонаклоношћу срца. Никад из срца не испуштај ту реч при сукобу са ближњим: она снажно доприноси утврђивању срца у љубави. Ту љубав, разуме се, треба носити у срцу не одвојено, не самостално, него заједно са срдачном вером у Господа Исуса Христа.

* * *

17. Ти, грешниче, који си пао у дубину зала, када увидиш мноштво грехова својих и западнеш у очајање и озлојеђеност, сети се да је Отац небески ради твог спасења од грехова и од вечне осуде за њих послао у свет јединородног Сина Свог Господа нашег Исуса Христа. Притеци са вером том Посреднику Бога и људи, преклињући Га из дубине душе да свеочишћујућом крвљу, за нас на крсту проливеном, спере и твоја безакоња, притеци усрдно покајању, говорећи пред јерејем Његовим, као пред Њим Самим, безакоња своја како би се оправдао, приступи и светој Чаши, ако те служитељ Свете Тајне сматра спремним, и очистићеш се од грехова својих: и, као река биће мир твој и бићеш Оца небескога син који бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се (Лк. 15, 24; 32).

* * *

18. Не љути се на онога ко је зао према теби и често ти задаје бол разним неумесним замеркама, него саосећај са њим, воли га, говорећи: та то није он или није она зла према мени, него ђаво преко њих бесни на мене, а они су, сироти, заведени; проћи ће обмана вражја и они ће опет бити добри. Сви ми смо често жаљења достојна оруђа бестелесног непријатеља. Треба жалити човечанство које враг снажно прогони.

* * *

19. Понекад у души бива таква окамењена неосетљивост да не видиш и не осећаш грехове своје; ни смрти, ни Судије, ни суда страшног се не бојиш, ни за шта духовно не мариш. О лукаво, о гордо, о злобно тело! Не жале се без разлога и свети: дремеж лењости ме обузима и сан греховни притиска срце моје. Душо, док још можеш да се покајеш, тешки сан лењости отреси и брзо побдиј. Понекад у души бива таква ужасна лењост и неосетљивост да те обузима потпуно безнађе да ћеш прогнати ту лењост и неосетљивост. Боље је, изгледа, бити болестан, него осећати лењост.

* * *

20. Да буде воља Твоја. На пример: када хоћеш да будеш и свим снагама се трудиш да будеш здрав, и упркос томе си и даље болестан, говори: да буде воља Твоја; када се нечег подухваташ, а подухват не успева, говори: да буде воља Твоја; када другима чиниш добро, а теби враћају злом, говори: да буде воља Твоја; или када, на пример, хоћеш да спаваш, а мучи те несаница, говори: да буде воља Твоја; уопште, немој се раздраживати кад штогод не бива по твојој вољи и научи да се у свему покораваш вољи Оца небеског. Ти би хтео да немаш искушења, док те непријатељ свакодневно њима мучи, распаљује, на све начине те угњетава – немој се раздраживати, него говори: да буде воља Твоја.

* * *

21. Нестрпљивог човека све раздражује, љути; када дим од свеће иде на њега, и то раздражује, јер је веома самољубив и много брине о благостању телесног човека, кога не би било згорег да чешће распиње на различите начине. Душа се понекад чађави гресима и страстима, и видећи то – не види, знајући – не зна, осећајући као да не осећа; а када се чађави лице, одмах примећује, и Бог зна одакле се појављује осетљивост, жаљење себе, иако нема нимало разлога за бригу, јер дим не туче, не рањава, не озлојеђује, већ као поветарац бије у лице.

* * *

22. Ако желите да будете дуговечни на земљи, не журите да живите телесно, да се преједате, опијате, пушите, блудничите, да живите раскошно, да уживате: у телесном начину живота је смрт, због чега се тело наше и назива у Светом Писму смртним или старим човјеком, који пропада у жељама варљивим (Еф. 4, 22). Ако желите да живите дуго, живите духом: у духу је живот: ако Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјећете (Рим. 8, 13), и овде и тамо на небесима. Држите се умерености и једноставности у храни и пићу, чувајте целомудреност, не траћите безумно балзам свог живота, не јурите за богатством, за раскоши, трудите се да будете задовољни и малим; чувајте мир са свима и никоме не завидите, сваког поштујте и волите, а особито се трудите да увек Христа у срцу носите – и у миру и благостању ћете проживети многе године.

* * *

23. Брате и сестро који ревнујете о благочашћу, дешаваће се да чујеш, и можда често, више од својих укућана, да си тежак, неподношљив човек; видећеш снажну неблагонаклоност према себи, непријатељство због свог благочашћа, иако они који га гаје неће показивати да се управо због благочашћа понашају непријатељски према теби – не узнемиравај се због тога и не падај у очај: зато што ђаво заиста може до огромних размера да преувелича неке твоје слабости којих ни ти, као човек, ниси лишен, али присети се речи Спаситељевих: непријатељи човјеку постаће домаћи његови (Мт. 10, 36), и недостатке исправљај, а благочашћа се чврсто држи. Поверавај савест своју, живот свој и дела своја Богу Који зна срца наша. Али гледај на себе непристрасно: ниси ли заиста тежак по свом карактеру, нарочито за укућане своје; можда си натмурен, хладан, недружеван, неразговорљив. Рашири своје срце за дружељубивост и љубазност, али не и за повлађивање; у прекорима буди кротак, нераздражљив, незаједљив. Све да вам бива у љубави (1. Кор. 16, 14), вели апостол. Буди трпељив, не прекоревај за све, нешто истрпи ћутке, и гледај на то кроз прсте. Љубав све сноси и све трпи. (1. Кор. 13, 7) Понекад због прекора, изговореног у нестрпљењу, настаје непријатељство, зато што прекор није био учињен у духу кротости и љубави, него у духу самољубиве тежње да другог покоримо себи.

* * *

24. Понекад ти људи млађи од тебе или твојих година, или старији, дају путем наговештаја поуке које не трпиш, срдећи се на своје учитеље. Треба трпети и са љубављу саслушати све што је корисно од кога год то било. Наше самољубље скрива од нас наше недостатке, а другима су они видљивији; управо они нам и скрећу пажњу. Памти да смо удови један другоме (Еф. 4, 25) и да смо дужни да узајамно исправљамо једни друге. Ако не подносиш поуке и срдиш се на наставника, значи да си горд, значи да у теби заиста постоји онај недостатак на који ти наговештајима указују не би ли се од њега исправио.

* * *

25. Будући да је Бог Дух свеправедни, закони и заповести Његове су исто што и Он Сам: у њима се изражава правда Његова. Зато и говори Господ: Ако Ме неко љуби, ријеч Моју (заповест Моју) држаће. Ко Мене не љуби, вели, ријечи Моје не држи.Ако Ме љубите, заповијести Моје држите. (Јн. 14, 15; 23–24)

* * *

26. За покојне се моли као да ти се душа налази у паклу, у пламену, а ти сам се мучиш; осећај њихове муке својим срцем и ватрено, ватрено се моли за њихово покој у месту светлом и пријатном, у месту одмора.

* * *

27. Свете призивај са вером непостидном и љубављу нелицемерном, ако хоћеш да те чују и испуне молитву твоју. Памти: сличан тражи слично. Свети су угодили Богу вером и љубављу, и од тебе желе то исто. Са вером и љубављу сједини још страхопоштовање које им доликује.

* * *

28. Самољубивом човеку је жао да даје себе за добро других. И грла му је жао за поучавање других, ако је учитељ или свештеник; и целог срца му је жао зато што, тако рећи, са пола срца служи ближњима, а често и сасвим без срца; и физичких снага му је жао, он је плашљив као зец и боји се да се не разболи од напора, и – одмара се.

* * *

29. Вера у Господа, као Онога Који јесте, извор је живота за душу. Како замислити Онога Који јесте? Све видљиви и невидљиво сматрај за ништа и замисли да постоји само Господ.

* * *

30. Када треба молити цара или било ког угледног човека, или кога било, треба доћи до њега, видети га и наћи се са њим лице у лице. Али ту често постоји растојање између људи, растојање између места: понекад треба срести многе људе, прећи многа растојања. Да би се дошло до Цара небеског, или Царице Богородице, или Анђела или светих, треба мимоићи и одстранити гомилу неверја, душу ослободити од срасти, за сапутнике узети живу веру, усрђе и љубав: и тада смо дошли до њих и смело можемо молити Господа или Пречисту Мајку Божју или Анђеле или свете.

* * *

31. Ниједно умно дело не бива без претходно састављеног плана, по угледу на Господа Светворца Који је прво замислио свет, план његов и потом створио васељену кроз Сина Свога и довршио је Духом Светим. Писати дело без плана је исувише самоуверено. Ко од вас људи, кад хоће да зида кућу, не сједне најприје да прорачуна издатке, да ли може довршити? (Уп. Лк. 14, 28) Треба умним очима срца претходно видети све своје дело, са свим главним мислима његовим. Чинити супротно значи ићи непознатим путем, добровољно везавши себи очи.

*Новембар*

1. Моли се Господу за покој умрлих праотаца, отаца и браће своје свакодневно изјутра и увече да би било живо у теби сећање на смрт и да не би згасла у теби нада у будући живот после смрти, да би се свакодневно дух твој мирио са мишљу о краткотрајном животу твоме.

* * *

2. Призивај такође свакодневно у молитви свете прослављене да би ти обасјавали молитвама својим путеве твоје, да би посредовали за опроштај грехова твојих и да би памтио да по смрти постоји вечно прослављење и блаженство за дела добра и вечна осуда за дела зла.

* * *

3. Током молитве понекад осећаш неку одбаченост од Бога и очајање, не треба се предавати том осећању – оно је од ђавола, него треба говорити у срцу: не очајавам кукаван за своје спасење, него, уздајући се у Твоје безмерно милосрђе, приступам, и вапијем: ако постоји нада на моје спасење, ако човекољубље Твоје побеђује мноштво безакоња мојих, буди ми Спаситељ. 27

* * *

4. Када током усмене молитве ђаво буде подривао речи бујицом најлукавијих мисли, говори: сила и власт Спаситељева садржана је у свакој речи и гласу.

* * *

5. Ниси познао да сам Ја у Оцу и Отац у Мени. (Јн. 14, 9–10) Зар не знаш да су за време молитве Отац, Син и Дух Свети у теби и ти у Њима?

* * *

6. Када ти током читања канона и акатиста Спаситељу и Божјој Мајци и канона Анђелу–чувару и приликом читања молитава ђаво буде нашаптавао и убацивао у срце: то није истина, у то не можеш веровати, није тако, и када ти буде отимао од срца снагу (истину) молитвених речи, тада буди као глув који не слуша, луд и безуман (Уп. Пс. 37, 14; 1. Кор. 3, 18), ни за трен се не саглашавајући са лажју непријатеља и не мудрујући његовом пакленом лажном мудрошћу, и веруј чврсто истини све пуноте црквених молитава и песама, знајући да је то говор Духа Светога Који је устима светих људи објавио хвале које приличе Спаситељу, Божјој Мајци, светима – и наше немоћи и беду. Памти да је Црква стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15).

* * *

7. Сваки свештеник је апостол у свом селу или парохији (или у градској цркви), и зато он треба да иде по кућама благовестећи Царство Божје, поучавајући неуке, немарне, безбрижне, оне који у страстима и похотама живе подстичући на хришћански живот, благочастиве и трезвене бодрећи и подстичући подсећањем на будуће награде, онима који изгубише мир душевних сила својих пружајући утеху и соколећи их. Литије на празнике треба да имају нарочито тај циљ. Ми обично, идући са крстом, пијемо и једемо. Не треба тако. Треба благовестити са крстом у рукама о томе да Бог ради тога на земљу сиђе, да нас на небеса узведе и да се не треба везивати ни за шта земаљско, да треба ценити време за стицање вечности, чистити срце своје од сваке нечистоте страсти и чинити што је могуће више добрих дела. Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао, и извршим Његово дјело. (Јн. 4, 34)

* * *

8. Шта значи тежак сан лењости и окамењена неосетљивост срца током молитве, или при састављању проповеди, или при предавању веронауке? Значи да нас оставља благодат Божја, по премудрим и добрим намерама Божјим, ради укрепљења нашег срца за слободна сопствена духовна делања. Понекад нас благодат носи као децу, или као да нас води и придржава за руку, тада нам је лако да чинимо дела врлине, а понекад нас препушта саме нашој немоћи не да бисмо били лењи, него да бисмо се трудили, и трудом заслуживали даровање благодати: ето, управо тада треба, као слободна бића, добровољно да покажемо своје исправљење и своје усрђе према Богу. Роптати на Бога, на наше лишавање благодати било би безумље: јер Господ када хоће, тада и узима благодат Своју од нас палих и недостојних. Тада се треба научити трпљењу и благосиљати Господа: Господ даде благодат Своју, Господ и узе: како Господ изволе, тако и би. Да је благословено име Господње.

* * *

9. При лењости и окамењености срца људи се понекад због малодушности и нестрпљивости понашају фамилијарно према Богу на молитви и себи допуштају разне необичности у гласу и покрету које означавају: нестрпљивост, незадовољство, роптање и чак дрскост према Богу. Треба се на све начине чувати тога и савладавати своју лењост. Треба побеђивати непријатеља и своје страсти.

* * *

10. Ако хоћеш да будеш смирен, сматрај се достојним сваке злобе и мржње других и сваког оговарања, и не љути се и не осећај злобу према онима који су зли према теби и оговарају те, или те неправедно осуђују. Говори: да буде, Оче Свети, воља Твоја! Сећај се речи коју Господ рече: није слуга већи од господара својега; ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас (Јн. 13, 16; 15, 18). Ако је Најправеднијег, Сведоброг свет омрзнуо, шта има необично у томе ако тебе, грешника и злог, други мрзе?

* * *

11. Када молиш Господа да просветли ум твој и загреје срце твоје како би сачинио проповед, или писмо родитељима, рођацима, познаницима, и Господ, по свој прилици, не чује, и ти остајеш у тами и хладноћи, немој бити малодушан, не клони, немој негодовати, не ропћи на непажњу Господа према теби: Господ проверава твоје трпљење, твоју веру и наду, твоју приврженост Њему, Сведржитељу. Памти да Му је лако да те за трен просветли (озари) и да за неколико тренутака можеш да напишеш предивну проповед или писмо, прожето топлим осећањем, испуњено светлошћу и узвишеним мислима.

* * *

12. Хтједосмо доћи к вама… неколико пута, и спријечи нас сатана. (1. Сол. 2, 18) Видиш ко нас спречава да се понекад виђамо или дописујемо са нашим рођацима, пријатељима или познаницима – сатана. Како је човек сам по себи немоћан! Како је ограничен! Није да само Бог не допушта човеку да учини оно што хоће, него и сатана забрањује.

* * *

13. Телесно задовољство, окамењена неосетљивост према свему духовном, светом, јесте тескоба вражја, иако је телесни човек не сматра тескобом зато што пристаје на њу; али они који желе да живе духовно сматрају је тескобом зато што она не допушта да Бог уђе у срце наше, не дозвољава да се у срце излије благодат Божја која оживљава и просветљује нашу душу, онемогућава душу нашу да чини дела вере, наде и љубави. Постајеш некакав плотски човек који нема духа. О, како су разнолика гоњења! Кад од срца пожалиш због те окамењене неосетљивости, кад проплачеш пред Господом, она ће проћи; и срце ће се загрејати и смекшати, и постаће способно за духовна созерцања и света осећања.

* * *

14. Када се наглас или у себи молиш за друге, на пример, за укућане своје или за туђе, иако то од тебе нису тражили, моли се за њих са истом топлином и усрђем као што се молиш за себе. Сећај се заповести закона: љуби ближњега својега као себе самога (Мт. 19, 19 (22, 39); Уп. 3. Мој. 19, 18). У свакој прилици се тога придржавај, то јест ближњег као себе љуби. Не не поступај неискрено пред Господом Који испитује бубреге и срце (Јер. 11, 20 /Отк. 2, 23; Пс. 7, 10/) да не би презрео молитву твоју као празну и лажну.

* * *

15. Љубав не трпи самооправдавање, не горди се, не надима.

* * *

16. Када први пут или ретко читамо какве молитве, тада их због новине њихове радо, са узвишеним осећањем читамо, али потом што их чешће понављамо, то мање осећамо жељу за њима; оне престају да нас занимају и ми с муком савладавамо себе како бисмо их читали са ранијим осећањем. Ево шта против тога, у погледу молитава, треба чинити. Треба замишљати да први пут читамо предивне молитве на које смо навикли и које су нас тако силно занимале у прво време када смо почели да их читамо; проницати срцем у сваку реч и ценити сваку реч. Та појава у нашој души последица је првородног греха – последица наше првобитне непостојаности у истини. И до данас ми не можемо да се непоколебиво усталимо у истини: чим се подигнемо, убрзо се у њој поколебамо. Тако често бива у погледу молитве, тако бива и у погледу вере, пријатељства са људима, љубави према Богу и ближњем, уопште у погледу врлине: свуда се показујемо као непостојани у истини.

* * *

17. Током молитве се дешава и то да се срце наше богопротивно стиди пред људима речи молитве или Самог Господа Бога, млако, не од срца изговарајући речи молитве. Треба савладати тај богопротивни, човекоугађачки, ђаволски стид и страх, и изговарати молитве од срца и громогласно, простосрдачно, замишљајући пред собом само Бога и на све друге гледајући као да не постоје. Ко се постиди Мене и Мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца Својега са светим анђелима. (Мк. 8, 38)

* * *

18. Ако штогод од видљивог сматраш великим, поред Господа Бога, и Њега јединог Који јесте, јединог Великог потцењујеш, онда си најкукавнији гордељивац. Све сматрај за ништа у поређењу са Господом и само се за Њега прилепљуј.

* * *

19. Човек је драгоцен Господу, сав му је свет покорен; Сам Син Божји је сишао с небеса на земљу ради спасења његовог од вечних мука, ради помирења његовог са Богом. Свакојаки плодови, разна тела животиња дата су му за храну, разна пића су му дата ради причињавања задовољства његовом укусу, али не ради пристрашћа, не само ради уживања. У хришћанина су уживања узвишена, духовна, божанска; управо тим уживањима треба свагда потчињавати телесна, умањивати их или сасвим прекидати када спречавају духовна уживања. Значи, храна и пиће се забрањују не ради жалошћења човека, не ради ограничавања његове слободе, како говоре у свету, већ да би му се пружило истинско задовољство, трајно, вечно, и мрсна јела и алкохол се забрањују (током поста) управо зато што је човек веома драгоцен за Бога и да се срце његово уместо за Бога не би прилепило за пропадљиво, које га није достојно. А човек искварен греховима лако се прилепљује за земаљска задовољства, заборављајући да је истинско уживање његово, истински живот његов – Бог вечни, а не пријатно дражење тела.

* * *

20. Код оних који се не моле усрдно, од свег срца, постепено отупљује слух срца и разума његовог; они гледајући не виде, и чујући не разумију (Лк. 8, 10) речи молитве. Они се лицемерно моле дуго и не мисле, несрећници, да ће због преумножавања речи својих бити још већма осуђени (Мк. 12, 40).

* * *

21. Подсмеваш ли се недостацима ближњег, презиреш ли га или због њих гајиш мржњу према њему? Љубав све сноси. Памти то и поднеси (покри) недостатке и сагрешења брата свога да и твоје Бог опрости. Трпи немоћне удове; ми смо сви једно тело у Господу.

* * *

22. Срцем проживљавај речи Спасове молитве Оцу: као Ти, Оче, што си у Мени и ја у Теби, да и они у Нама једно буду (Јн. 17, 21) – на све начине се упињи да се сјединиш са Богом и да друге сјединиш са Њим; одржавај на све начине узајамно благочастиво јединство, не штедећи себе и ништа своје ради одржавања јединства љубави: јер Бог је наш Животодавац свемоћни и сведобри Давалац свега; Он ће и живот наш одржати у трудовима за добро ближњих, ако буде потребно, и све неопходно ће дати, ако ради одржавања узајамне љубави немилице потрошимо своју имовину.

* * *

23. Као што је у сваком најмањем делу тела и крви Христове – сав Христос, тако је у свакој мисли, у свакој речи доброј – сав Христос.

* * *

24. Ако заиста хоћеш да будеш смирен, жуди за свакојаким увредама и угњетавањима, као што гладан жуди за храном: јер си по правди Божјој тога достојан.

* * *

25. Ако хоћеш да будеш истински смирен, сматрај себе нижим од свих, прахом који сви газе: јер ти свакодневно, свакога часа газиш закон Господа и, значи, Самога Господа.

* * *

26. Када на срце твоје удари непријатељ који се гнезди у теби и изазива у теби немир, тескобу и клонулост духа, не говори тада проповед да она уместо користи не би донела саблазан, да уместо да буде храна духовна не би изазвала духовну вртоглавицу и мучнину; тада немој ни прекоревати: прекори ће само да раздраже, а не да исправе. Уопште, када се непријатељ гнезди у души, тада треба више ћутати, јер тада смо недостојни речи која је дар Речи Ипостасне. Прогнај непријатеља, усели мир у срце и тада говори.

* * *

27. Један прост Дух у трима Ипостасима, једна Премудрост у трима Лицима је све из небића у биће привела. Једна триипостасна Мудрост је – Бог.

* * *

28. Неки сматрају да се све њихово благостање и исправност пред Богом састоји у ишчитавању свих предвиђених молитава, не обраћајући пажњу на спремност срца за Бога, на унутарње исправљање своје; на пример, многи тако читају правило за причешће. Док ту пре свега треба гледати на исправљање и спремност срца за примање Светих Тајни; ако се срце усправило у утроби твојој, по милости Божјој, ако је спремно да сретне Женика, онда слава Богу, иако ниси стигао да прочиташ све молитве. Царство Божије није у ријечи него у сили. (1. Кор. 4, 20) Добра је послушност мајци Цркви у свему, али са разборитошћу и ако се може, ко може примити – дуготрајну молитву – нека прими. Али не могу сви примити ту ријеч (Мт. 19, 11); а ако је дуготрајна молитва неспојива са ватреношћу духа, боље је учинити кратку, али ватрену молитву. Присети се да је једна реч, ватрена срца изречена, оправдала цариника. Бог не гледа на мноштво речи, већ на расположење срца. Главно је – жива вера срца и искреност покајања због грехова.

* * *

29. Јаки мразеви и изненадна јака југовина показују очигледно у малом да је Господ све сложио, сву васељену, и да Он све може да разложи када Му је угодно. То исто показује покривеност ледом мора, језера и река и ломљење леда на њима; то исто – цветање и растење земног биља у пролеће и лето и разлагање у јесен: то исто – рађање и смрт човека. Господ нас је сложио, Он нас и разлаже.

* * *

30. Молитва свештеникова за људе има велику снагу код Бога, само ако је свештеник од срца, с вером и љубављу узноси Господу. Дај Боже да буде више свештеника који се Богу моле пламена духа: јер ко ће се помолити за овце словесне Господу са таквом снагом, ако не свештеник који је за то добио благодат и власт од Самога Бога?

*децембар*

1. Када се сузно са љубављу помолиш за овце Господње, и помисли почну да ти тебе самог хвале, реци им: то се нисам ја молио за људе Божје, него се у мени Сам Дух молио за њих уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26); и Дух ме је тада заробио у слатко ропство љубави Своје и умилења срдачног. Да је то истина, види се из тога што слатка молитва и љубав брзо могу да ме напусте.

* * *

2. За истинитост Тајни Христових јамчи Сам Христос. Истинити су светови видљиви и невидљиви које је Он створио и који постоје, очишћење од грехова, мир и радост срца након причешћа.

* * *

3. Љубав се не раздражује, а ти се раздражујеш. Пази: непријатељ те обмањује, јер се у срцу при гневу гаси вера у Бога и губи смелост пред Богом.

* * *

4. Разнежују, раслабљују и смућују душу призори овоземаљске таштине које смо гледали са пуним задовољством и саосећањем срца; лишавају чистоте срца и смелости пред Богом; зато је добро не ићи у позоришта, не посећивати световне, веселе, раскошне скупове, не гледати усковитлане плесове, не гледати световне представе које приказују разноразну таштину овога света. А добро је непрестано се прилепљивати срцем само за Бога (Уп. Пс. 72, 28); а у свету је толико примамљивости да се оком не могу сагледати.

* * *

5. Да се свети име Твоје! Ево прве наше жеље и прве молбе, да се свети у нама и преко нас име Божје. Присетимо се да смо створени по образу и по подобију Господа Бога, по подобију Његове светиње, али, авај, сагрешисмо, изгубисмо светост, и сада се у гресима и безакоњима рађамо, у гресима и безакоњима живимо, као копилад а не синови (Јев. 12, 8). И о чему сада у палом стању треба да бринемо, ако не о уподобљавању Оцу небеском, свом Прволику? Сам Господ то тражи: будите свети, јер сам Ја свет, Господ Бог ваш (1. Пт. 1, 16 /3. Мој. 19, 2/). То треба да буде прва наша жеља и циљ свег нашег живота. Друга молба је објашњење прве.

* * *

6. Срце наше свакодневно умире духовном смрћу. Топла сузна молитва је његово оживљавање, почетак његовог дисања. Без свакодневне молитве са топлином духовном лако се и брзо духовно умире.

* * *

7. Приликом молитве разум се горди над речима молитве и оне се у њега не смештају због његове телесности и лажности; али речи молитве су дух и истина, сребро ражежено потекло из душе која гори пламеном вере и љубави, очишћено од земље, претопљено седмоструко; наоколо њих безбожници ходе (Уп. Пс. 11, 7; 9), али у дубину њихову неће пронићи.

* * *

8. Неосећање срцем истинитости речи на молитви долази од срдачног неверовања и немања осећаја властите греховности, а то са своје стране потиче од скривеног осећања гордости. По осећањима својим на молитви човек сазнаје да ли је горд или смирен; што је осећајнија, пламенија молитва, то је смиренији; што је безосећајнија, то је гордији.

* * *

9. Који сав закон одржи а сагријеши у једноме, крив је за све (Јак. 2, 10) – то важи како у моралном, тако и у догматском погледу. Ко свим истинама здраво учи, а погреши у ма којој од њих, тај је крив за све или у односу на једну, у бити својој нераздељиву Истину, у односу на Господа Исуса Христа Који је рекао: Ја сам истина (Јн. 14, 6). Зашто? Зато што је Бог просто, премда бесконачно Суштаство. Мрска је Господу ма и једна мисао зла. (Прич. 15, 26) Који греши у истини догмата, огрешује се о Онога Који је за себе рекао: Ја сам истина.

* * *

10. Никада не губи наду у милост Божју ма каквим гресима био свезан због искушења ђаволског, него се моли свим срцем са надом у помиловање, куцај на врата милосрђа Божјег – и отвориће ти се. Ја, грешни јереј, сам ти пример: ма како да понекад сагрешим због дејства ђаволског, на пример – понекад се због нечег непријатељски понесем према брату, макар то било и због праведне ствари, и сав се онерасположим, и брата на себе подигнем, и Свету Тајну савршим недостојно, не због хотимичне немарности, већ због неспремности и дејства ђаволског, међутим, због покајања, све, све Владика опрашта, особито због достојног причешћивања Светим Тајнама: као снег или вуна побелећеш од крви Христове; свет наднебески ће обитавати у срцу твоме; и лако, лако ће ти бити на срцу, постаћеш блажен. Заборавићеш све узбурканости, немире и тескобу ђаволску, постаћеш сасвим нов и као да ћеш из мртвих васкрснути. Не очајавајте, браћо, ма какве грехе да сте починили, само се срцем скрушеним и духом смиреним покајте. Слава милосрђу Твоме Господе! Слава дуготрпљењу Твоме Господе!

* * *

11. Од чиста срца љубите једни друге искрено. (1. Пт. 1, 22) Памти те речи апостолове и поступај по њима. Опраштај дужницима својим, и знај да као што непријатељ тебе смућује и побуђује на непријатељство против других, тако и њих смућује и подиже против тебе. Љуби и жали све непријатеље своје, као заблуделе; не враћај зло за зло, увреду за увреду;напротив, благосиљај, знајући да си на то позван да наслиједиш благослов (Уп. 1. Пт. 3, 9).

* * *

12. Буди умерен у свим религиозним делима, јер је и врлина са мером, у складу са твојим снагама, околностима времена, места, претходним радом – разборитост. Добро је, на пример, молити се чиста срца, али ако молитва није у складу са снагама (енергијом), различитим околностима, местом, и временом, претходним радом, она већ неће бити врлина. Зато апостол Петар говори: пројавите у врлини знање (то јест, не будите понесени само срцем), а у знању уздржање, у уздржању трпљење (2. Пт. 1, 5–6).

* * *

13. Који не сабира са Мном, говори Господ, расипа (Лк. 11, 23). Треба ићи напред у духовном животу, успињати се све више и више; увећавати све више и више залиху добрих дела; а ако стојимо на истој тачки моралног савршенства, на истом степенику лествице хришћанског усхођења, то је исто као да идемо уназад; ако не сабирамо, то је исто као да расипамо.

* * *

14. Нека ти током молитве не буде жао да запалиш воштаницу пред Господом: имај на уму да је палиш пред Оним Који живи у светлости неприступној и Који тебе од светлости Своје просветљује. Твоја свећица је као жртва свеспаљеница Господу; и нека она буде дар Богу од свег срца. Нека те подсећа на то да и сам треба да будеш светиљка која гори и светли. Он бјеше, казано је о Јовану Претечи, свјетиљка која гораше и свијетљаше (Јн. 5, 35).

* * *

15. Господ је и поред бесконачности Своје тако просто Суштаство да је сав у једном имену Тројица, или у имену Господ, у имену Исус Христос.

* * *

16. Ко је од смртника достојан Владике? Онај за кога је све ништавно осим Творца, за кога је Творац све. О, човече, нека срце твоје не буде привезано ни за шта сем за Творца. Прилепљуј се за Њега проста срца. Ни храна, ни одећа, ни лице људско, ни богатство, ни удобности живота, ни слава овога света, ништа световно нека те не привлачи.

* * *

17. Приносим Господу, Владичици или Анђелу и светоме светлост вештаствену да би ми њиховим молитвама Владика подао светлост благодатну, духовну, да би ме од таме греховне у светлост познања Божјег и врлине узвео; приносим огањ вештаствени да би он огањ благодати Духа Светога запалио у срцу мом и да би огањ страсти ослабио у срцу мом јадном; приносим светиљку са жељом да и сам будем светиљка која гори и светли свима који су у дому Цркве. Ето због чега ја палим свеће пред иконама, ето шта помишљам када стављам светиљку на свећњак. Признајем, ја палим свеће пред иконама у нади да ћу добити добра духовна од оних светих и свесветих лица која су насликана на иконама, признајем своје духовно користољубље. Али, закон узвраћања се састоји у очекивању дара за дар: каквом мјером мјерите, речено је, онаквом ће вам се и мјерити (Мт. 7, 2). Ја сам човек немоћан, телесан, грешан, то не кријем; не будући увек у стању да принесем Господу свом, или Пречистој Мајци Његовој, или Анђелу Божјем, или светом срце које гори вером и љубављу, принећу бар, као човек телесни, вештаствени, на дар небесима и дар вештаствени – свећу која гори. Нека погледа Владика са небеса на мали дар мог усрђа и нека ми заузврат пода више: Он је једини Који је богат и Који обогаћује свакога, а ја сам сиромашан; Он је богат, ја сам ништ и убог; Он је у светлости неприступној, ја сам у тами; ја сам маловеран: нека ми пода дар вере; ја оскудевам у љубави: нека обогати срце моје тим непроцењивим благом небеским; ја сам слаб за свако добро: нека ми пода снагу. С моје стране постоји жеља за небеским добрима, и вештаствени залог њиховог задобијања; и нека ми многоштедри Господ, молитвама Пречисте Мајке Своје, Анђела и светих Својих, пода испуњење свију спасоносних молби.

* * *

18. Када когод буде кудио несавршенства и недостатке твојих дела, смирено познај праведност тих покуда и реци: да, заиста сам грешан и прегрешан, дела своја не чиним са доличним старањем и усрђем и вољом. Помоли се, брате, за мене (реци ономе који те куди) да ме Господ уразуми и помогне ми благодаћу Својом да са доличним старањем и вољом испуњавам своју дужност и вршим дело заједничког служења које ми је поверено. А ако презру твоје способности, реци: нисам сам себи дао такве, а не друге способности, оне су Божји дар; кудити моје способности, значи кудити Творца Који их је даровао. Када те твоји буду кудили и пред другима износили твоје слабости, реци им: да, ја сам заиста такав, али ви немате никакве користи од тога што сам ја баш такав и што ћете ме ружити и исмевати пред другима: исмевање немоћи или слабости ближњег неразумно је и нечовечно, боље је покрити нечију немоћ, зато што је моја немоћ – ваша немоћ, моја срамота је ваша срамота: та ја сам уд ваш, а и ви нисте без немоћи; и помолимо се да Господ исцели немоћи наше: јер сви смо заражени губом безакоња. Љубав, речено је, све сноси (1. Кор. 13, 7), а не излаже слабости јавној срамоти.

* * *

19. Велики су наша немарност и лењост на молитви: ми смо увек склони да се молимо и често се молимо како било, само да што пре завршимо, брзамо, скачемо по површини, а у дубину срца не загледамо. Зато је и молитва наша као ветар: зашуми, прохуји, и то је све.

* * *

20. Када те јадног прекрије тама – сумња, чамотиња, очајање, немир, тада само свим срцем призови најслађе име Исуса Христа, у њему ћеш наћи све: и светлост, и укрепљење, и наду, и утеху, и мир, обрешћеш у њему истинску доброту, милост, штедре дарове, све то ћеш наћи садржано у једном имену, као у каквој богатој ризници.

* * *

21. Од Господа сам све добио и добијам: па како да се само Њему не обраћам са молитвом за све што ми је потребно? Како да се не надам да ћу само од Њега све добити? Добио сам од Њега живот и све. Само Он може да ми пода све што ми је потребно за моје пролазно и вечно благостање. Његов је посао, тако рећи, да ми подаје све што је неопходно: такво је Његово добро и штедро биће.

* * *

22. Обавезно веруј и надај се да ћеш од Господа добити све што је добро за назидање ближњег или све што је на спасење. Не предомишљај се (не колебај се) и не посумњај ни на трен у могућност добијања траженог. Све је могуће Богу, и све је могуће ономе који вјерује, и нада не постиђује. (Уп. Мт. 19, 26; Мк. 9, 23; 10, 27; Рим. 5, 5) Само нас неверје, ненадање нашег срца постиђује.

* * *

23. Повикавши отац дјетета са сузама говораше: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24) Какав јад! Одасвуд тескоба: и сина жао, и вере у срцу нема. Како не заплакати. И ево са сузама говори: вјерујем, Господе, помози мојему невјерју! Тако је и са нама: невоља прети, а вере која спречава невоље нема у срцу; како да горко не заплачеш у својој двострукој невољи! А многи имају камено срце и не осећају потребу за вером ради свог избављења од невоље.

* * *

24. А он се снужди због ове ријечи, и отиде жалостан; јер бијаше врло богат. (Мк. 10, 22) Како се и ми често снуждимо срцем и телом од једне речи којом од нас просе милостињу Христа ради, а до тада смо били и више него ведри!

* * *

25. Због чега се пред претварање светих Дарова пева Вјерују? Због чега и свештеник у олтару тада у себи чита Вјерују? Зато да би они који пред њим стоје веровали и памтили да при претварању светих Дарова учествује Света Тројица и да је тајна Евхаристије дело Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа; зато да би и свештеник без осуде, са несумњивом вером у доброту и свемоћ Оца и Сина и Светога Духа савршио Свету Тајну и потом се благовремено њоме причестио, јер је нарочито тада свештенику потребна велика вера будући да се првенствено у то време непријатељ упиње да удари на ум и срце свештеника хладноћом и неверјем, или да узнемирава сумњом.

* * *

26. Чудо над чудима је што је Господ и Творац мој од греха иструлелу природу моју обновио, преобразио, претворио као што хлеб и вино претвара у тело и крв Своју, као што је огањ у росу претворио.

* * *

27. Онога коме хоћеш да се молиш пре молитве замоли у срцу да те удостоји да му принесеш срдачну молитву, похвалу или благодарење, јер ми само уз укрепљење од Духа Светога можемо да се молимо, уз укрепљење од оних светих угодника преко којих желимо да се молимо Спаситељу. Узнеси Му, пре молитве и славословља, срдачни глас да ти дарује благодат искрене молитве, да јарам Свој благи и бреме Своје лако положи на срце твоје, да ђаволску гордост и противљење ума и срца развеје. Ако хоћеш да се молиш Владичици: позови Је од срца да те удостоји да Јој нелицемерно свим срцем принесеш мољење или похвале и благодарење. Ако би се молио Анђелу: позови Господа да те удостоји да му долично принесеш молитву, или да песмом прославиш његово доброчинство, светлост и доброту његове природе; молио би се светоме: позови Духа Светога Чијом су светошћу они освећени да би га достојно призвао или му узнео хвале и благодарење, јер сви ми само уз укрепљење од Духа Светог животворног можемо достојно и животворно да се молимо. Свети Божји су чиста дисања Духа Светога: Дух дише гдје хоће – Јн. 3, 8 –(то јест у којој души хоће у оној и дише). Света Владичица је преизобилно освећена и очишћена Духом Светим. Анђели су освећени Духом Светим и Њиме живе и дишу, као што ми по телу живимо и дишемо захваљујући ваздуху. Молитве у свом истинском облику нису ништа друго до дисање Духа Светога. Сам Дух се, речено је, моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8, 26).

* * *

28. Сада су учени људи поставили и постављају огромног идола и свима заповедају да му се клањају, а и сами му се клањају. Тај идол је декадентна литература; нечисти дух који нас покреће је горди, богопротивни, неверујући разум. Ђаво је лукав – о, како је лукав! Он је и у хришћанству изумео суптилно идолопоклонство, у складу са усмерењем и духом века, и ступњем његовог интелектуалног развоја. Какав зли лисац! Како он манипулише сиротим човечанством које се удаљило од искрене вере у Христа! Како снажно вуче људе у пакао, ужетом исплетеним и непрестано плетеним од тих истих људи! Боже мој, Боже мој! Та, нашим разумом који је требало да нас води ка живом, вечном Богу, он нас погубљује! Та, нашим ведром нам захвата мртву воду овоживотног, вештаственог, испразног мудровања, подаје је нама и другим људима да је пијемо уместо живе воде речи Божје! А ми пијемо ли пијемо, не слутећи да је то мртва вода.

* * *

29. Памти да је човек узвишено, драгоцено биће за Бога, али то узвишено створење је, након пада у грех, немоћно створење, склоно хиљадама слабости; воли га, поштуј, али у исто време подноси његове немоћи, слабости, страсти, поступке. Љуби ближњега својега – грешан грешног – као себе самога. (Мт. 19, 19) Слабости слабих носи, и тако ћеш испунити закон Христов. (Уп. Рим. 15, 1; Гал. 6, 2) Велике су те речи: размисли о њима дубље. Оне значе исто што и речи молитве Господње: ми опраштамо дужницима својим.

* * *

30. Велико је и поштовања достојно тело Цркве свете којој је глава Сам Исус Христос. Памти да си ти у том великом и поштовања достојном телу – мајушни, немоћни уд, и да све добијаш од Главе тела Цркве – Христа и да те оживљава Дух Његов. Памти да у телу Цркве има милион снажних удова који су од Духа Светога добили велике и разноврсне дарове духовне, сваки према својој заслузи и могућности да их прими. Сваког хришћанина уважавај као уд Христове Цркве и храм Духа Светога, никога, из гордости, не сматрај неуким у истинама вере, лишеним дара Духа: јер је све и у свему Христос (Кол. 3, 11), и свима Господ, у сваком изнутра, пројављује Себе, све просвећује према могућности свакога да прими, свакоме без пристрасности додељује дарове Своје. И овако говори у себи: ја сам мали уд у великом поштовања достојном телу Цркве; ја треба са љубављу и поштовањем да се односим према свим осталим удовима, као према вољеним, драгим удовима Христа мога.

* * *

31. Када нас због нечег други прекоревају, то не треба да нас раздражује и баца у чамотињу, већ да нас смирава, као ништавне у наравственом погледу, и да нас окреће ка Богу са усрдном молитвом да Он оно што је болесно у нама исцели и оно што недостаје надопуни благодаћу Својом. Раздраживати се, нарочито онда када нас прекоревају због стварних слабости, значи болести додавати болест, страсти – страст, значи боловати од добровољног слепила самољубља које не жели да види своје тамне стране и добровољно гине. А падати у чаму је сасвим неразумно: јер хришћанин уз помоћ благодати Божје, ако зажели, увек може да се измени на боље. Па Господ нам изобличитеље и шаље зато да би нам они отворили очи срдачне, да бисмо видели грдобу дела својих, и да бисмо се видећи је поправљали, а не да би нас бацио у чаму. Чамотиња је грех и дело ђавола. Изобличавања треба да у нама изазивају жалост по Богу која подстиче на покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10).

Св. Јован Кронштатски

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM