Select Your Language

Browse this website in:
Историја србских владара ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Гордана Цветић-Достанић   
уторак, 08 новембар 2011 16:31

 

Првобитна држава Срба, Рашка, била је у сливовима река Лима, горње Дрине са Пивом и Таром, у долини Ибра и горњег тока Западне Мораве. Главни град био је Рас, одакле и назив државе - Рашка.

 

 

ПРВИ СРПСКИ ЖУПАНИ

Свевлад, Самовлад, или Само, Самко I (492-530 год.) – појавио се вероватно у време Папе Гелалие и императора Анаста и не зна се поуздано како је и од када тачно почео владати. Постоји податак да је око 530 год. умро, оставивши после себе 3 сина: најстаријег - Бориса или Бруса, средњег - Татилу и најмлађег - Стројила, или Остројила. Од када се поуздано зна да је дошао на власт, владао је најмање 38 година, и то у деловима око Старе Планине до Рила и до Јадранског мора, и од ниже Авлоне све до испод Трста.

Цар Свевлад, или Самовлад II – (син Стројимиров) - владао је српском царевеним 12 година земљом ниже Војуње па до близу Беча, и од Јадранског мора до Искра у Србији. После смрти наслеђује га син, цар Селимир. После тог времена, српски жупани знају се само по имену, према изворима византијског цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959). То су жупани: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.

Властимир (9 век - 860) - први српски жупан (кнез) о коме има више података. Син је жупана Просигоја и успешно је владао Србијом. Своју ћерку је удао за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза („архонта") чиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна област, до друге половине 10. века.

Мутимир (860-890) - син жупана Властимира, извршено је „Крштење Србије" 879. године када су сва српска племена обједињена у хришћанској вери.

Првослав (Прибислав) (891-892) - кратко је остао као жупан Србије, јер га је уклонио брат од стрица Петар Гојниковић, син Гојников.

Петар (Гојниковић) (892-917) - у својој владавини ослањао се на Византију. Године 917. Бугари су га ухватили на превару и уместо њега поставили Павла Брановића.

Павле Брановић (917-920) - владао је Србијом као бугарски вазал. Када је напустио Бугаре и пришао Византији Бугари су га уклонили и за жупана Србије поставили Захарија Првослављевића, сина Првослава жупана (890-892) , а унука Мутимировог.

Вукан велики жупан (око 1090-1116) - на престо у Рашкој поставио га је дукљански краљ Бодин. По Вукану се ова српска династија назива Вукановићи. У почетку су Вукан и Бодин организовали заједничке акције против Цариграда, али их је, када се Бодин измирио са Грцима, Вукан наставио сам. Поприште борби је био западни део Косова где се град Звечан налазио у српском, а Липљан у грчком поседу. Вукан је у борбама против Византије био веома енергичан, па је и сам цар Алексије II Комнин обилазио погранична утврђења како би против Вукана организовао одбрану. У једном таквом нападу 1093. године Вукан је заузео и Липљан. Исте године разбио је и војску византијског драчког заповедника, царевог синовца Јована Комнина. После тог успеха Вуканови одреди су продирали чак до Тетова, Скопља и Врања. Наредне године Вукан је преговорима успео да смири цара Алексија који је изнова повео војску на Србију. Тада су као таоци у Цариград отишли Вуканови синовци Урош и Стефан Вукан. После смрти великог жупана Вукана у Рашкој су трајали метежи које је вешто искористио дукљански краљ Ђорђе и за великог жупана поставио Вукановог синовца Уроша.

СРЕДЊЕВЕКОВНИ СРПСКИ ВЛАДАРИ

Стефан Немања (1113-1199), велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића творац је моћне средњевековне српске државе и један од њених најзначајнијих владара, са сином Растком (Светим Савом) и утемељивач Српске православне цркве, која га слави као светог Симеона Мироточивог. Немања, најмлађи Завидин син, рођен је у Рибници, јер се након изгубљеног рата са Вукановићима Завида склонио у Дукљу. Како је у Рибници Немања крштен у римокатоличкој цркви, по латинском обреду, по повратку у Рашку, Завида га је крстио по други пут, у епископалној цркви Петра и Павла у Расу, по грчком обреду. Немања је био вазал визанстијског цара Манојла Комнина, након чије смрти, нападима на византијску територију, шири своје области на Косово, Зету, Таравунију, Захумље и неретвљанску област. Владавину Стефана Немање карактерише почетак подизања владарских задужбина и настанак аутентичног српског стила сакралне архитектуре (Рашка школа) за чији почетак се узима подизање Ђурђевих ступова. Поред овог, Немања је обновио и подигао велики број цркава и манастира, међу којима и Студеницу и Хиландар. На унутрашњем плану његова владавина је обележена борбом против богумила, а на међународном сталним савезима против Византије (најзначајнији са светим римским царем Фридрихом Барбаросом). Године 1196. Стефан Немања се повукао са власти, а наследио га је средњи син, Стефан Првовенчани, док је најстарији син Вукану, подређен Стефану, добио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу. По повлачењу са власти, Немања и његова жена Ана су се замонашили у цркви светих Петра и Павла у Расу под именима Симеон и Анастасија. Немања је умро као монах манастира Хиландар, а након девет година његове мошти је у манастир Студеницу пренео св. Сава и над њима измирио браћу Вукана и Стефана који су се борили око власти.

Стефан Немањић Првовенчани (1196-1217) велики жупан, (1217-1228) краљ, средњи син Стефана Немање, био је ожењен Евдокијом, кћерком Алексија III, од кога је добио титулу севастократора. Србија је у то време била веома уважавана у Цариграду, као самостална и стабилна балканска држава. Стефановим именовањем за великог жупана није био задовољан његов брат Вукан, који је настојао да се домогне престола уз помоћ Угарске. По доласку на власт Стефана Првовенчаног, избио је IV крсташки рат, срушено је Византијско и створено Латинско царство. Србија, нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства, спашава се уз снажан отпор народа и савез са Млетачком Републиком. Снажан савез са Републиком и западом Стефан је направио преко свог трећег брака, који је склопио са унуком млетачког дужда Енрика Дандола, Аном, са којом је имао сина Уроша I. Стефан Немањић није био задовољан титулом великог жупана и ступио је у преговоре са папском куријом, те је 1217. године, од папе Хонорија III, добио краљевску круну, што је папа учинио да би снажног и отпорног Стефана Првовенчаног придобио на своју страну. Тако је Стефан проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума. Настављајући успешну државну политику свога оца, Стефан Првовенчани је учврстио позицију Србије међу стабилним европским краљевинама. Србија је проширила границе ка истоку обухватањем територија: Ниш, Врање, Прешево, Биначка Морава, Горњи и Доњи Полог и Призрен, а након крунисања и све дукљанске земље, чиме је и титуле велики кнез хумски и дукљанско-немањички краљ (из споредне, Вуканове, лозе) унео у своју титулу - краљ све Рашке земље и Далмације и Травуније и Захумља. Са Стефаном Првовенчаним, кога је за краља, у његовој задужбини Жичи, крунисао његов брат и духовни отац свети Сава, почиње лоза Немањића. Манастир Жичу изградио је као побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, а са својим братом, светим Савом, уздигао је православље до великог торчества у свом народу. По његовој жељи, свети Сава га је пред смрт замонашио и дао му име Симон. Умро је 1224. године, а његове мошти почивају у манастиру Студеници. Стефан Првовенчани у народу је познат као Свети Краљ, а седмица у којој се слави овај празник назива се краљева недеља.

Стефан Урош I Немањић - син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло, владао је у периоду између 1243. године и 1276. године. У време власти Михајла VIII Палеолога са Никејом је успоставио пријатељске односе, а ујединио се и са Угарском. Старијег сина Драгутина оженио је Кателином, кћерком угарског краља Стефана V, а после неуспелог брака између његовог млађег сина Милутина и кћерке Михајла VIII Палеолога, Ане, Урош се окреће краљу Сицилије - Карлу Анжујском, противнику Византије. Када је укинуо владарске титуле великог кнеза Дукље и Хума и завео централистичку власт, напао га је и војно поразио син Драгутин, након чега се Урош I замонашио и убрзо умро. Сахрањен је у манастиру Милешево. У раздобљу владавине Уроша I, у Србији су се, бежећи од Монгола, појавили немачки рудари – Саси који су са собом донели нове технике проналажења и прераде руда племенитих метала, чиме су српској привреди отворена врата медитеранског тржишта и покренуто читаво коло привредних и трговачких веза Србије са приморјем и јужном Италијом. Краљ Урош I имао је веома добре односе са суседним државама, а Србију је проширио према западу (Македонија са Скопљем). Градитељ је Сопоћана.

Стефан Драгутин Немањић – старији син Уроша I и Јелене Анжујске, био је краљ Србије (1276-1282) и краљ Срема (1282-1316). Када је уз помоћ Угарске поразио оца, завладао је Србијом поделивши је на три дела, тако да је он владао северним делом државе, његов брат Милутин јужним, а њихова мајка Зетом, Требињем, Плавом и Поибарјем. Са Карлом Анжујским био је у антивизантијском савезу. Код града Јелаче пао је са коња и сломио ногу, након чега је Дежевским споразумом предао престо брату, уз обавезу да након Милутинове смрти престо наследи Драгутинов син Владислав и његови потомци. После одрицања од српског престола, Драгутин је задржао власт над неким северним деловима државе. Пошто је сина Владислава оженио нећаком угарског краља Андрије II, као наследни посед добио је Мачву са Београдом, Усору, Соли и области јужно од Београда. Његова нова држава се називала Сремска краљевином, због чега је Драгутин остао познат у историји као сремски краљ. Прва Драгутинова престоница је био град Дебрц (између Београда и Шапца), да би касније своје седиште преместио у Београд. Замонашио као монах Теоктист, а умро је 1316. године, остављајућу управу над својом државом сину Владиславу II. Са Каталином, ћерком хрватско-угарског краља, имао је два синове Владислава и Урошица и кћери Јелисавету (удата за Стефана I Котроманића) и Уршулу (удата за Павла Шубића).

Стефан Урош II Милутин Немањић млађи син краља Уроша I, млађи брат краља Драгутина и отац краља Стефана Дечанског, био је један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Током његове четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу, на рачун Византије, успостављањем нове границе на линији Охрид—Прилеп—Штип, чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Македоније. Од Бугара је освојио Браничево са Кучевом. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, склапа офанзивне савезе и бива мета јаких савеза околних држава. На унутрашњем плану је извршио промену рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава (Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска) на простору своје државе, као и манастирску цркву у Хиландару (ван државе). Паралелно са развојем сакралне архитектуре, која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура, у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем. Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов пријатељ и архиепископ српски Данило II. Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом. Имао је синове Стефана и Константина и кћерке Ану и Царицу /Зорицу/. После његове смрти наступио је грађански рат, поједина властела се отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину, манастир Бањску.

Стефан Душан (цар Душан) – син Стефана Уроша III Дечанског и унук краља Милутина, своју владавину је започео 1331. године. Као краљ влада до 1345. године, а потом, од 1346. године, као цар. У време његове владавине забележен је највећи војнополитички успон немањићке државе, када је Србија израсла у водећу силу на Балкану. Након брзо угушене побуне у Зети, под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме, краљ Душан је са бугарским царем Иваном Александром, успоставио савезничке односе и оженио се његовом сестром Јеленом. Пошто Дубровчани нису успели да за време Стефана Дечанског легализују управу над Пељешцем са Стоном (коју су добили у борби коју је за освајање Захумља са Бранивојевићима водио босански бан Стефан II Котроманић), то су покушали да учине за време краља Душана, који је издао повељу у Пологу и Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом, уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера и дозволу верских слобода православном становништву ових територија. Услов да у Стону остане Српски поп да поје“ почивао је на чињеници да је ту епископију основао свети Сава. Овај услов Дубровчани су га поштовали дуже од једне деценије, а потом су довели католичког свештеника. Већ у првој години владавине Душан је освојио градове Струмицу, Прилеп и Охрид. Због претње даљих Угарских освајања, са царем Андроником III успоставио је добре односе, успешно потукао угарску војску и успоставио границу на реци Сави. После смрти византијског цара Андроника III, на власт долази његов малолетни син Јован V. Како се са политиком регентства није сложио велики доместик Јован Кантакузин, који је очекивао да му припадне регентство, у Византији је избио грађански рат, након кога се поражени Кантакузин повукао у Србију. Душан и Кантакузин су, под утицајем краљице Јелене, склопили савез и донели одлуку да свако од њих двојице задржи градове које освоји. Кантакузин је претрпео неуспех приликом освајања града Сера, а Душан је освојио целу Албанију (изузев Драча, који су држали Анжујци) и градове у северној Грчкој. Први сукоб између Турака и Срба десио се маја 1344. године у бици код Стефанијане, у којој су Турци однели победу. Године 1345. српска војска је освојила град Сер, као и Халкидики (укључујући Свету Гору Атонску). Увидевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју једног младог народа пуног снаге. Склопио је договор са Светом Гором по коме је Светогорски Протат Душаново име спомињао у свим молитвама после имена византијског цара Јована V, а Душан се обавезао на поштовање аутономије Свете Горе. Након свих освајања Стефан Душан се прогласио за цара у граду Серу. Српска архиепископија, уздигнута на ранг патријаршије са првим српским патријархом, архиепископом Јоаникијем, и трновским патријархом Симеоном, обавила је крунисање Стефана Душана за цара 1346. године у Скопљу, са титулом која је гласила „Вољом Божјом, Благоверни и Христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису[1]“. Цар Душан је Хиландару потчинио цркву Светог Николе у Добрушти код Призрена, цркву Светих Арханђела у Штипу, цркву Светог Николе у Врању са насељима и добрима. Хиландару је даровао новац и обновио манастирску болницу, а царица Јелена је постала други ктитор келије Светог Саве у Кареји. Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству. Душанов законик, који је био први српски писани закон, донет је у Скопљу 1349. године, а након допуна, пет година каснија, имао је укупно 201 члан. Закон се бавио најактуелнијим питањима у држави и односио се на цркву, као и права и обавезе властеле, а судије су биле дужне да суде по закону, а не по страху од цара. Цар Стефан Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Он је једини владар из лозе Немањића који није умро у монашком звању. Узрок смрти никада није утврђен, мада се говорило о можданом удару, а сумњало се и на тровање. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих Арханђела код Призрена. После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада. Када су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира Свети Архангели, у југозападном делу цркве нађен је мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости, које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду, где и данас почивају. На власти га је наследио син, Урош II (Урош Нејаки), који је био последњи владар из династије Немањић.

Кнез Лазар – владао је од 1371. до 1389. године у области трију Морава и представља једног од најважнијих српских владара у то време. Прославио се учешћем у Косовској бици, у којој је и изгубио живот, али која га је уједно сврстала у ред бесмртника. Више од четири деценије живота кнеза Лазара Хребељановића обавијено је тамом, а око његовог порекла плете се легенда. Његов отац Прибац Хребељановић (или Хребљановић) имао је две кћери и једног сина. Лазар је рођен 1329. године у Прилепцу, покрај познатог рударског средишта Ново Брдо, где се налазила баштина властелинске породице Хребељановић[2]. Драгана, старија Лазарева сестра, била је удата за челника Мусу, који је владао Горњим Ибром и Звечаном, а млађа за хвостанског војводу Алтомана. Родоначелник породице Хребељановић није познат састављачима родослова кнеза Лазара, а занимљиво је да Лазар није добио презиме по оцу Прибцу (значајној личности на двору цара Душана), што је био устаљен обичај у средњевековној Србији. На основу патронима Хребељановић, може се закључити да се деда кнеза Лазара звао Хребељан, али о томе не постоје поуздани историјски подаци. Кнез Лазар је као младић доведен у службу на двор цара Душана, који је брзо уочио његове способности и врлине, поставио га за првог у двору, оженио својом сродницом Милицом, потомком Немањића по Вукану и дао му један део државе на управљање. Кнез Лазар је покушао да настави традицију Немањића, али му дешавања у земљи нису ишла у прилог. Кризно време од смрти цара Душана до учвршћења на власти кнеза Лазара, у још слободном делу Србије, унело је суревњивост у понашање и узајамне односе обласних господара. Поред унутрашњих несугласица, у земљи се све јаче осећала и опасност од Турака, који су већ заузели добар део српске земље и често упадали у моравску Србију кнеза Лазара. Кнез Лазар се титулисао као господар свих Срба”, и употребљавао је владарско име Стефан. Црква је признала кнеза Лазара за сувереног самодржавног владара свих Срба, а таквим га је сматрала и Цариградска патријаршија. Жупан Никола Алтомановић је после покушаја да помоћу Венеције одузме од Дубровника Стон и Пељешац, доживео слом. Уплитање Венеције погодило је угарске интересе, те је краљ Лудвиг I подстакао босанског бана Твртка и кнеза Лазара (тада угарског вазала) на обрачун са Николом Алтомановићем, који је побеђен, а његови поседи раздељени између Твртка и кнеза Лазара. Са својим сродницима Мусићима и зетом Вуком Бранковићем, кнез Лазар је управљао крајевима од Рудника до Косова. Кучево и Браничево кнез Лазар је одузео од Радића Растиславића, а после смрти краља Лудвига, напао је Голубац и Београд, те је област у којој је владао обухватала пределе од изворишта Мораве до Саве и Дунава, са градовима: Ниш, Крушевац, Ужице, Ново Брдо и Рудник. Брачним везама је учврстио своје позиције. Кћерку Мару је удао за Вука Бранковића, Јелену за Ђурђа II Страцимировића Балшића, трећу кћерку је удао за бугарског великаша Шишмана, а четврту за великаша Николу Горјанског Млађег. Касније, после изгубљене битке на Косову пољу, најмлађа Оливера, удата је за турског султана Бајазита. Када је султан Мурат подигао војску на кнеза Лазара и Србију, кнез Лазар је сазвао велможе, поданике и пријатеље уочи битке да му помогну у одбрани Србије. Владари, првенствено његови зетови, одазвали су се кнежевом позиву, и на Видовдан 28. јуна 1389. године изашли су на Косово поље да одбране Србију од најезде Турака. У том боју је погинуло много Срба, па и сам кнез Лазар. Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит, наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице. У наметнутим условима породици да дође до тела, лежи косовски пораз. По завршетку преговора, кнежево тело је предато породици и она га је сахранила у Приштини, потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето.

СРПСКИ ВЛАДАРИ 19. И 20. ВЕКА

Династије Карађорђевић и Обреновић су атохтоне српске династије, српског корена и порекла из српског народа, за разлику од других династија европских земаља, на чијем челу су били принчеви других европских дворова. Према француском монархисти, Шарлу Морасу, народним династијама могу да се похвале само Французи и Срби.

Ђорђе Петровић Карађорђе рођен је у Вишевцу, од оца Петра и мајке Марице. Његови преци потичу из црногорско-херцеговачких брда, од Васојевића, одакле се његов деда Јован са два сина доселио у Шумадију, после аустријско-турског рата 1737-39. Карађорђев отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, јер Турци рају нису претерано везивали за баштину. Са стасавањем Ђорђе је служио код имућнијих Срба и Турака и тако поправљао своју материјалну ситуацију. Оженио се Јеленом Јовановић. Пред крај аустро-турског рата (познатијег као Кочина крајина), Карађорђе као подофицир почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Са закључењем мира добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. Опадањем хајдучије (1793/94.) Ђорђе се са породицом повлачи у Тополу. Због огромних намета, самовоље и терорисања народа од стране Турака и јањичара, као и гушења сваког отпора, долази до удруживања српских великаша и договора око побуне. Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема. На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело српског народа у борби против Турака. Карађорђе је, као строг и доследан, уживао ауторитет у народу и међу другим вођама. Иза њега су остале многе победе, често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин... Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством, што се одразило и на њихово даље деловање и акције. Карађорђе одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, а 1816. придружујуе се грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане.

Кнез Милош Теодоровић Обреновић је владао Србијом од 1815 – 1839. године и од 1858 – 1860. године. Био је велики државник и дипломата, један је од најзаслужнијих за добар политички статус Србије у Европи. Презиме Обреновић преузео је 1810. године, после смрти свог брата по мајци, Милана, који је имао велики углед у народу као истакнути војвода. Уз њега, Милош је прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти Првог српског устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије. Године 1815, Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима, а 1815. године склопио је усмени договор са Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица. Милош није бирао начин да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је поткупљивао, а потенцијалне конкуренте за власт је уклањао. Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. године задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство. Иако је био неписмен, кнез је осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију почели да долазе лекари, професори, инжењери... Привреда земље је унапређена тако што су нови становници упућивани у опустеле области и за то добијали значајне пореске олакшице. Међутим, његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као Сретењски устав“, који је убрзо суспендован. На место овог устава донет је хатишериф, назван Турски устав“, којим је кнежева власт ограничена Совјетом састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти. Не мирећи се са таквом поделом власти, Милош је 1839. године абдицирао и напустио земљу. Наследио га је старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Кнез Михајло Обреновић је наставио да влада по узору на свог оца и убрзо је прогнан из земље, а Уставобранитељи су 1842. године на власт довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изгнанства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до 1860. године. По други пут је власт преузео његов син, Михајло Обреновић, али се она завршила његовим убиством од стране завереника, у Кошутњаку, 1868. године.

Милан Обреновић је на власт дошао након погибије кнеза Михајла Обреновића, али је због његовог узраста све до 1872. године Србијом владало намесништво. Милан је био син Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша, и Елене Марије Катарџи, ћерке румунског грофа Константина. Бригу о Милану и његовом образовању водио је кнез Михајло, који му је обезбедио школовање на париском Лицеју. На Берлинском конгресу 1878. године Кнежевина Србија је добила независност, а заузврат се сагласила да Аустро-Угарска окупира Босну и Херцеговину. Након овог догађаја захладнели су односи Србије са Русијом, а потписивањем тзв. Тајне конвенције, српска дипломатија се окренула ка Аустро-Угарској, која је 1882. године прогласила Србију за краљевину. Дотадашњи кнез Милан постао је српски краљ. Седам година касније краљ је абдицирао у корист малолетног сина Александра, кога је добио у браку са Наталијом Кешко, ћерком руског пуковника и принцезом од Молдавије. Умро је у Бечу, у 47. години живота, а сахрањен у манастиру Крушедол, поред кнегиње Љубице. Александар Обреновић, био је последњи владар из династије Обреновић. Како је у тренутку абдикације краља Милана Александар био малолетан, земљом је владало трочлано намесништво које је имeновао краљ Милан. Александар је преузео власт државним ударом, када се прогласио пунолетним. Убијен је у мајском преврату 1903. године, заједно са својом женом, краљицом Драгом, од стране официра-завереника.

Краљ Петар I Карађорђевић (Петар Ослободилац) рођен је 1844. године, као пето дете кнеза Александра и кнегиње Персиде (из породице Ненадовића из Бранковине). Школовао се у Београду, у Швајцарској и у Паризу. Бавио се фотографијом и сликарством и усавршавао своје војничко и политичко образовање, које му је отворило идеје политичког либерализма, парламентаризма, демократије и њених институција. Организовао је и учествовао и у босанско-херцеговачком устанку, а након неуспеле Тополске буне 1877. године, водио је живу политичку активност. На Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског књаза Николе. У том браку је рођено петоро деце: кћерке Јелена и Милена и синови Ђорђе, Александар и Андрија. После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић се преселила на Цетиње, а потом у Женеву. Контакти са људима из Србије, пре свега Николом Пашићем (Радикална странка), били су стални. Кнежевића Петра примио је руски цар Никола II, а након тога је покушан споразум са краљем Александром Обреновићем о признавању кнежевске титуле и повраћају одузете имовине Карађорђевићима, који није успео, те је произвео појачану политичку активност Петра Карађорђевића за повратак у Србију. Године 1901. настојао да успостави ближе односе са Аустро-Угарском, нудећи јој свој политички програм. Убиством краља Александра Обреновића извршен је државни удар и кнежевић Петар Карађорђевић проглашен је за краља Србије, што је потврдила Народна Скупштина. Тако је, после 45 година, Карађорђево потомство поново дошло на чело српске државе и започело нови период њеног развоја. Од самог почетка своје владавине, краљ Петар I суочио се са озбиљним препрекама на унутрашње-политичком плану, али и непријатељским односом са Аустро-Угарском, нарочито после кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине 1908. године. Први балкански рат против Турске 1912. године и Други – против Бугарске 1913. окончани су тријумфом српске војске под врховном командом Краља Петра I и ослобађањем Рашке области, Косова, Метохије и Македоније и њиховим припајањем Србији. Услед сталних и тешких напора у Балканским ратовима, здравствено стање краља Петра I се погоршало и он је 1914. године пренео краљевска овлашћења на престолонаследника Александра. Исте године, Аустро-Угарска је објавила рат Србији, чиме је започео Први светски рат. После победа на Церу и Колубари и након уласка Немачке и Бугарске у рат (1915. године) српска војска је била принуђена на повлачење до напуштања земље. Албанска голгота оставила је великог трага на здравље остарелог краља. Доживео је коначну победу, ослобођење Србије и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини на Опленцу. Због својих заслуга у Балканским ратовима и у Првом светском рату у српском народу остао је запамћен као краљ Петар I Ослободилац. Наследио га је други син, Краљ Александар I Карађорђевић (рођен на Цетињу 16. децембра 1888. године, а убијен у Марсеју 9. октобра 1934. године), који је био први краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, због чега је назван Александар Ујединитељ, а потом и први краљ Југославије (1929-1934).

Приређивач текста Гордана Цветић-Достанић, на основу интернет презентација: Српске православне цркве; sr.wikipedia.org; www.pravoslavnikalendar.iz.rs; www.spcluzern.ch;



[1] Дис- запад

[2]Битс же отачаство јего град Прилепац, отац же јего Прибац”- бележе средњевековни летописи

 

 

 

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM