Select Your Language

Browse this website in:
Историја Србске Православне Цркве III,IV,V ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
уторак, 08 новембар 2011 16:20

ТРЕЋИ ПЕРИОД (1346-1766)

ЦРКВЕНИ ЖИВОТ СРБА У УГАРСКОЈ

Од времена Маричке и Косовске битке па до коначног пада српске државе селили су се Срби, властела и народ, из своје постојбине у крајеве с леве стране Дунава, те су тако населили данашњи Банат, Бачку, Барању и Срем. Срба је у тим јужним крајевима Угарске било толико да је мађарски краљ Матија после пада деспотовине у Србији, могао да обнови српску деспотовину на своме земљишту. Ту деспотовину је предао као феудум Вуку Гргуровићу, унуку деспота Ђурђа Бранковића (1471). Деспотска су седишта била, у току времена, места Сланкамен, Купиново, Беркасово, Моровић.

Када су Турци узели Београд (1521), а пет година после тога и цео Срем, појачане су српске насеобине у јужној Угарској толико да је та земља сматрана српском. Мађари су се повукли даље на север. Српских насеља је било и у горњој Угарској (Будим, Сентандреја, Стони Београд, Коморан, Јегра, Велики Варадин итд. У Сентандрији има до данас седам православних цркава).

Исељеници су, како то обично бива, понели собом велику љубав према својој вери и Цркви, те се већ у XВ в. у јужној Угарској развија наш црквени живот. У време деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456) било је средиште тог црквеног живота у београдској митрополији, јер је Београд са Мачвом био у мађарским рукама. Мађарски краљ Матија је признао српску Цркву у својој држави. За наш црквени живот у Угарској заслужни су наши деспоти. Они су од старих владара наследили осећај дужности према својој Цркви, па су се за њу старали. Можда су ти наши полувладари учинили сразмерно и више од старих владара — јер су много мање имали.

Породица деспота Стевана Слепог. Стеван Слепи се нешто пре пада Смедерева склонио у Зету. У Скадру се оженио Ангелином, кћерком Ђорђа Аријанита, а рођаком Ђурђа Кастриота. Затим је отишао својој сестри Катарини Цељској и настанили су се у фриаулском (фурланском) Београду, на млетачком земљишту. Имао је два сина: Ђорђа и Јована. После очеве смрти дошла су оба са матером у Угарску (1486) и добила су у власт деспотовину. Ма да су обојица дуго живели у чисто римокатоличкој средини, били су и они и мати одани својој вери и Цркви. Ђорђе се одрекао деспотства и закалуђерио се под именом Максима. После смрти брата Јована отишао је за неко време са матером у Влашку. Као влашки митрополит бавио се и важним државним пословима. После се вратио у Срем и постао сремски митрополит (1508). Седиште му је било у његовој задужбини манастиру Крушедолу. Мајка Ангелина подигла је код Крушедола женски манастир. Сви су чланови те деспотске породице проглашени за свете. Када су Турци 1716 г. спалили Крушедол, изгорела су и њихова тела. Успомена на мајку Ангелину и њене синове очувана је у лепој народној песми Смрт Јова Деспотовића.

У Барањи и горњем Срему чува се успомена на Стевана Штиљановића, кога народ такође сматра деспотом. Родом је из Паштровића, а у Срем је дошао за време турског надирања. Забележено је да је у гладним годинама делио народу храну из својих житница. И он је проглашен за светога. Тело му лежи у манастиру Шишатовцу у Фрушкој Гори.

ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИРИ

Најстарији Фрушкогорски манастири су подигнути у деспотско доба. Крушедол и Хопово су из XВИ. в. Остали су подигнути кад су Турци овладали Сремом и угарским крајевима. Неки су постајали још пре него што је обновљена патријаршија, а сви постоје пре сеобе под Арсенијем ИИИ. Исте су старине и наши манастири по Банату, Бачкој и у крајевима данашње Угарске. На број их је до четрдесет.

Епископије. Када је Угарска пала под Турке основано је за тамошње Србе већ у XВИ. в. неколико епископија. У том ш XВИИ. в. помињу се поред епископа у Будиму епископи у Мохачу и Сигету, у Јегри и Сегедину, у Вршцу и Бечкереку, Темишвару, Јенопољу, Араду, Вел. Варадину.

Наши манастири и епископије у крајевима Угарске имали су двоструку историјску задаћу: да одрже у народу православну веру и да му очувају националну свест. Обе су задаће добро извршили.

ВЕРСКЕ ПРИЛИКЕ У СЛАВОНИЈИ

Наша насељавања у Славонији и Хрватској почињу такође-у деспотско доба. Но док су то биле оређе насеобине, сталне и веће се ту јављају кад су тим крајевима овладали Турци (1534). Турци су ту на место католичког становништва које је изгинуло или избегло населили своју православну рају из Босне и Србије. Та раја је из тих крајева ускакала у Хрватску која није била под Турцима (Карловачки и Вараждински генералат или Хрватска и Словинска крајина), или је тамо прелазила по уговору, да брани границу од Турака. — Тако су Срби током XВИ—XВИИ. в. населили оне крајеве Славоније и Хрватске у којима и данас живе.

Већ половином XВИ. в. било је толико Срба у турској и ћесарској Славонији и Хрватској да су и они могли засновати средишта за свој верски живот. И са њима су се селили и калуђери, а често су их и водили. Занимљиво је да је наш верски живот раније почео и боље успевао под Турцима у Славонији него под хришћанском власти у Хрватској. Та чудна појава долази отуда што је пећка патријаршија после обнављања могла слободно да ради по целој турској царевини, а у Хрватској, по државним законима, није могло бити друге Цркве и вере мимо римокатоличке.

Православни Срби су у турском делу Славоније имали пожешку епископију са митрополитом на челу већ у другој половини XВИ. в. Средиште српског верског живота је био у турској Славонији манастир Ораховица (Ремета). Основан је у половици XВИ. в. Лежи на северу од Пожеге под планином Папук. — У Ораховици су преписиване књиге и по ресавским правилима, сликало се и ковали се племенити метали, све по узору из старе државе. Наша Црква је и у оним временима, и у новој земљи, чувала успомене на стару државу: чим је ораховичка црква сазидана, украшена је сликама Немањића.

ВЕРСКЕ ПРИЛИКЕ У ХРВАТСКОЈ

У Лици и северној Хрватској били су нам ови манастири жаришта за чување вере: Рмањ на утоку Унца у Уну. Моштаница у Поуњу, Гомирје у ћесарској Хрватској. Сви су из XВИ в. а из истог је времена и манастир Лепавина у северној Хрватској.

Многи наши манастири фрушкогорски и у Хрватској били су у сталној вези са руском Црквом. Калуђери су одлазили у Русију и доносили оданде милостињу у новцу, утвари и, што је главно, књиге. Тако се већ од XВИИ в. код нас уз српско-словенски одомаћује рускословенски језик у црквеној употреби.

Марча. У својој бризи за православни народ и ван турске царевине именовао је пећки патријарх у првим годинама XВИИ. в. епископа Србима у ћесарској Хрватској. Седиште му је било манастир Марча, основан крајем XВИ. в. у Хрватској, између Иванића и Чазме, а под брдом Марчом. Са оснивањем те епископије почиње упорна борба нашег народа против уније у том крају и траје читав један век. То је прва тачка где смо дошли у сукоб са унијом.

Манастир Марча и један део њене епархије потпадао је под феудалну власт загребачког римокатоличког епископа. Ослањајући се на своје феудално право и на државни закон о једној вери и Цркви, скрхао је загребачки епископ већ првог марчанског епископа Симеона Вретањског да оде у Рим и да од папе прими благослов за своју епископску службу. Од тога доба (1611) пуних шездесет година чинили су марчански епископи исто и покоравали се наоко загребачком епископу, да би избегли неравну борбу. Но при свем том су свој народ очували у православљу и нису се никада одрицали пећког патријарха.

Латинска јерархија је видела да јој пропаганда на тај начин неће успети и постарала се бар за кашњи успех: основала је у Загребу васпиталиште у коме ће се српска сирочад запајати унијом и однети је у народ.

Последњи марчански епископ који је ишао у Рим, а остао веран православљу, био је Гаврило Мијакић. Нису му веровали. Кад је била откривена завера Зрињског и Франкопана ухвате и њега као завереника. Осуђен је на доживотну тамницу. У то време био је већ дорастао за чисто унијатског епископа први васпитаник загребачке школе и болоњски ђак Павле Зорчић (1671-1685). Рукоположен је у Риму и тешком се клетвом одрекао и православља и пећког патријарха. — Народ га је дочекао оружаном побуном, која је у крви угушена. Тада су четрнаест марчанских и лепавинских калуђера са гомирским игуманом осуђени, као потстрекачи, на вечиту робију. Докончали су своје мученичке животе на острву Малти, где су веслали на галијама и вукли камен за тврђаву. Зорчић се после тога крио од народа, но у један мах умало није погинуо. — Основао је у Загребу унијатску богословију.

Верска пропаганда у царским земљама. Срби у доњој Славонији, у Срему и Угарској живели су до великог рата (1683) под Турцима на миру у својој вери. Када су Турци из тих крајева потиснути имало је православље и ту да издржи навалу уније.

У Риму је 1822. год. основан " Collegium de propaganda fide", новцем, знањем и влашћу снабдевена установа за обраћање православних у унију. Набрзо после свога оснивања дала се та установа на унијаћење православних поданика Аустрије. Први су јој подлегли карпатски Русини и Малоруси (1649). Уз државну помоћ радила је пропаганда и међу Румунима у Ердељу, од којих ће јој један део подлећи већ 1700. г. Осокољена тим успесима кренула је пропаганда и на православне Србе у Угарској, Срему и Славонији, чим су ти крајеви прешли у аустријске руке. Већ 1688. г. задобијен је за унију сремски епископ у Хопову. У исто време вођена је унија у околини Осека и по Барањи око манастира Грабовца.

Таке су биле верске и црквене прилике у земљи у коју је Арсеније Чарнојевић прешао са својим народом у јесен 1690. г.

СРПСКА ЦРКВА У ХАБЗБУРШКИМ ЗЕМЉАМА ПОСЛЕ ВЕЛИКЕ СЕОБЕ

После наше црквене историје која се одиграла у нашој самосталној држави на Балкану најважнија је историја српске Цркве под аустро-угарском власти. Ту је, посред напорне и неравне борбе са туђом државном власти и државном вером, изведена широка организација наше Цркве. Наша Црква је на том земљишту стекла своје имање па је у својим нижим, средњим и вишим школама могла да негује и духовну и световну просвету. Ту је дошла у сплет политичких и културних идеја западне Европе. На махове је у тој држави наша Црква била важан политички и војнички чинилац. Тиме су крајеви Аустро-угарске у којима смо живели добили наше верско и народно обележје.

ВЕЛИКА СЕОБА

Пошто су Турци већ давно били покорили Угарску, поново су предузели при крају XВИИ в. да заузму Беч. Када су 1683. г. од Беча одбијени, успео је најзад папа римски да оствари против њих Свети савез (Пољска, Млеци, Аустрија) и рат је настављен. Аустрија се није могла поуздати једино у своју војску, те је дизала на устанак против Турака балканске народе. Срби на старом огњишту обрадовали су се прелазу хришћанске војске у своје крајеве и пришли су јој.

За овај рат се залагала највише папска столица мислећи да православне народе на Балкану ваља прво ослободити, па тек онда прићи њихову сједињавању са западном Црквом. Зато су главни потстрекачи овога рата били римокатолички свештеници, а и новац за рат дао је Аустрији у главном папа. Та је политика већ на почетку рата била јасна: у стопу за царском војском ишло је римско свештенство и гонило је наш народ да прими унију.

Патријарх Арсеније знао је добро за аустријске намере и због тога се држао по страни од Аустрије. Кад је пак и Русија ушла у рат, тражио је он од ње и помоћи против Турака и заштите против латинских мисионара. Аустрија је пресекла његове везе са Русијом, те се ипак морало с њоме радити.

Већ у јануару 1690. г. била је аустријска војска поражена и почела је да се повлачи. За њом је кренуо испред извесне пропасти патријарх са свештенством, народни прваци и многи имућнији народ. Тада је бечки цар Леополд И. покушао да Србе поново крене на устанак, те им је 6. ИВ. 1690. г. упутио писмен позив да помогну његовој војсци. Обећао им је многе повластице, па и верску слободу, кад потпадну под његову власт. До поновног устанка није могло доћи и српски се бегунци нађоше у лето 1690. г. под Београдом.

Патријарху и народним првацима било је јасно да ће Турци даље напредовати и да се народ мора склањати на север, преко Саве и Дунава, као што је већ и чинио. Било им је јасно и то да ће бар неко време остати под влашћу бечког цара, а и то да ће им се насртати на веру. Стога је патријарх, чим је стигло царево позивно писмо, прегао да јасније доведе у ред одношај своје Цркве према аустријској држави. 18. ју-нија 1690. г. одржао је у Београду сабор вишег свештенства и народних првака и послао је цару Леополду И. свога и народног повереника јенопољског епископа Исаију Ђаковића да углави погодбе, под којима ће православни Срби живети под његовом власти.

Патријархови захтеви су ишли за тим да српска Црква у новој земљи добије дајбуди онај положај што га је имала под Турцима. Стога је тражио за свој народ потпуну слободу верског и црквеног живота. Нарочито је важно било што је тражио да му се призна власт не само над Србима у старој постојбини коју треба од Турака тек ослободити, него и над Србима који су и дотле живели у аустријским крајевима. Тражио је, дакле, народну целокупност.

Срби су били цару због турске опасности преко потребни. Само је тако Исаија успео да од цара добије одговор који се у главном слагао са Арсенијевим захтевима. Тај одговор је садржан у царској привилегији од 21, августа 1690. г. У њој је православној Цркви признато скоро све што је патријарх за њу тражио. Преко воље призната је патријарху и власт над свима Србима где их заиста има.

Уз права верске и црквене природе признао је цар Србима и друга. Узео је у заштиту њихова добра и поседе, ослободио их је ратних намета, пореза и десетка који се плаћао римокатоличкој Цркви, изузео их је испод власти мађарског племства и спахија којима су сељаци били подложени као кметови.

За та права и повластице имали су Срби да ратују са аустријском војском против Турске. То су заиста вољно чинили, јер се радило о ослобођењу њихове земље. Прва значајна прилика у којој се истакла српска војска била је битка код Сланкамена 1691 г. где су Срби (10.000 војника) са својим подвојводом Јованом Монастерлијом отели преко тридесет турских барјака. У исто време ратовали су српски ратници са Турцима и на другим бојиштима. Но ратовали су за Аустрију, већ у то време (1694), и на западним бојиштима против Француза. У време царице Марије Терезије сачињавале су српске чете најбољи део аустриске војске.

Од дана када је примио »обрадователну царску привилегију« па до своје смрти провео је патријарх живот бранећи права своје Цркве која му је цар њоме зајамчио. Јер скоро нико у држави није хтео да та права призна. Пре свега цар их је неискрено дао, па их је према приликама сужавао, ширио или порицао. Друго, у аустријским земљама није царска реч била сама по себи закон. Ту су имале покрајине, жупаније, римска Црква и властела своје старе самоуправе и права, па су их бранили и од царске воље. А права што их је цар дао Србима често су се косила са тим старим правима. Тако су српска права газили не само римокатолички свештеници него и пореске власти, жупаније, спахије. Што је главно, сви су их које лепим које ружним силили на унију. Наш је народ живео тада у великој беди и невољи, презрен и гоњен. Српске старешине су се жалиле узалуд у Бечу.

На патријархову тужбу потврдио је цар привилегију већ на крају 1690. г. а проширио ју је идуће године.

БОРБА ПАТРИЈАРХА АРСЕНИЈА СА УНИЈОМ

Арсеније ИИИ., а још више његов саветник Исаија Ђаковић знали су шта хоће, кад су од цара Леополда тражили за патријарха власт над православним Србима у Срему, Славонији, Хрватској и Угарској. Ту је међу пређе насељеним Србима већ од почетка рата озбиљно увођена унија. Зато је патријарх, чим је примио привилегију, објавио народу у тим крајевима да је власт над њим узео у своје руке.

У данашњој Барањи и северно од ње било је много Срба већ примило унију. Патријарх је отишао у тај крај' и ту је остао три месеца. За то време је потпуно уништио унију у томе крају. После тога је 1692. г. кренуо у Хрватску, где војне и црквене власти нису хтеле ни да чују за патријарха и привилегију. Арсеније се упутио управо у марчанску епархију. У манастиру Лепавини, на домак и Загребу и Марчи, провео је два месеца. Ту је окупљао око себе свештенике и народ и утврђивао их у православљу.

Патријархова појава у томе крају охрабрила је народ. Патријарх је умео да се држи владарски. Кад је ишао у походу вараждинском генералу пратило га је до 300 оружаних коњаника и пешака. Тако држање је и код власти и код народа дизало поштовање према његову достојанству. Отмено се држао и према загребачком епископу. Јавио му је писмом којим је послом дошао у тај крај. Због пречих послова није доспео да га походи. Вратио се у Угарску.

Последице патријархова боравка у марчанском крају биле су велике. Народ је запретио марчанском епископу да ће једног дана осванути мртав, ако остане у вези са Загребом. Тако се онда водила верска политика.

ПАТРИЈАРХ У ДАЉОЈ БОРБИ ОРГАНИЗУЈЕ ЦРКВУ

Патријарх је морао журити да среди црквено стање, јер је пропаганда почела у Срему да ради живље. Сремски епископ Петроније Љубибратић беше 1694. г. примио унију и намештен је у манастиру Хопову. Арсеније га је одатле прогнао и наместио је тамо поуздана епископа Стевана Метохијца. Затим је уз старе епископе који су се затекли у новој земљи рукоположио и неколико нових и одредио им места у крајевима који су били угрожени од уније. Ово су епископије како их је Арсеније заокружио: а) Темишверско-јенопољска са крушедолском архимандријом. б) Горњо-карловачка-зриноиољска. в) Сегединско-јегарска. г) Стонобеоградска и Будимска. д) Мохачко-сигетска. ђ) Вршачка. е) Великоварадинска-јегарска. У свему шест. Њихов списак је поднео патријарх цару на потврду.

Цар је и против воље својих саветника потврдио 1695. г. патријархове епископе, са неким изменама. Патријарху је одредио за архидијецезу Срем са Славонијом, а оставио му је на вољу да живи у славонском манастиру Ораховици или у сремском Врднику. Међутим патријарх ни даље није имао сталнога седишта, него је према потреби живео у Сечују код Мохача, у Сентандреји више Будима, у Сирачу у Славонији и другде.

Привилегија од 1695. г. којом је цар потврдио епископије и епископе, како их је патријарх предложио, била је најважнија од свих привилегија. Њоме је призната и потврђена организација наше Цркве у царским земљама. Така је организација у тим крајевима остала у главном до данас.

Када је 1699. г. у Карловцима склопљен мир са Турцима била је решена и судбина Арсенија ИИИ. и оних хиљада српских породица што су се с њиме 1690. г. склониле у царске земље. Срби нису имали куда из Аустрије. Са њима се сада почело поступати сасма отворено.

Пошто је Петроније Љубибратић истиснут из Срема основана је за њега унијатска епископија у Пакрацу. Патријарх је на то разаслао по Славонији своја писма. Набрзо се народ тамо побунио против Љубибратића. Због тога је цар патријарха склонио из Славоније (1701) и заточио га у Сентандреју, одузео му је патријарашки наслов и ограничио му права и берива. Скоро све православне Србе је подвргао под католички епископат. Тада се око 1000 наших породица вратило натраг под Турке. У тим тешким временима писали су сремски калуђери за помоћ руском цару Петру Великом, а и сам патријарх је неколико пута тражио од њега помоћи. Српске војне старешине су молиле руског цара да их прими у своју војску, па да му служе и без плате, само за љубав православља.

Већ 1703. г. букнуо је у Угарској устанак кнеза Фрање Ракоција ИИ. против Хабзбурговаца. Ракоци је позвао и увређеног патријарха да са народом пристане уз њега, али је патријарх држао своју реч чвршће него цар. Срби су ушли у крв са Мађарима на царевој страни. Патријарх је искористио ту прилику те је вратио натраг у православље пакрачког унијатског владику и основао је у Пакрацу православну епископију.

Нови цар Јосиф И. био је на невољи те је свечано потврдио српске привилегије. Патријарху је дао на издржавање село и имање Даљ код Осека на место одузетог Сечуја и Сирача. То имање до данас припада српској патријаршији. Исте године 1706. октобра 26. — преминуо је Арсеније ИИИ. у Бечу. Тело му је пренето у манастир Крушедол где и данас почива.

КРУШЕДОЛСКА (КАРЛОВАЧКА) МИТРОПОЛИЈА

Годину дана и нешто више по смрти патријарха Арсенија ИИИ. састао се по царској дозволи сабор у манастиру Крушедолу да бира старешину српској Цркви. У Бечу су том приликом желели двоје: прво, да на сабору буду заступљени само Арсенијеви досељеници, а нипошто и Срби који су пре велике сеобе живели у Хрватској. Тако би хрватски Срби били излучени из своје црквене заједнице и пропаганда би међу њима имала одрешене руке. Желели су, затим, да тај сабор бира Србима у Угарској самосталног патријарха, који не би био у вези са пећким; тиме би српска Црква била уопће ослабљена.

Крушедолски сабор је одржан о св. Јовану 1708. г. и смрсио је обе бечке жеље. На сабору је учествовао изасланик Личана и Хрваћана и без дозволе државних власти. Он је ту, уз отпор царског изасланика, са осталима бирао и изабрао Исаију Ђаковића, за старешину свих православних Срба под царском власти. Тиме је спасено јединство Срба у царевини. Друго, тај сабор није изабрао Исаију за патријарха, него за првог и началног митрополита, а Исаија је одмах положио заклетву да ће пећког патријарха признавати за свога старешину у духовним пословима. Тиме је очувано јединство српске Цркве уопће.

Епископи су положили заклетву да ће новога митрополита слушати докле год остане у православној вери.

Још пре самог избора одредио је сабор да царски, свети и свештени манастир Крушедол буде митрополитска столица за сав српски народ под влашћу бечког цара. Тако је основана, заправо обновљена, крушедолска митрополија. Пећки патријарх ју је признао 1710. г. Исаија је о своме избору известио и рускога цара Петра Великог као »нашег православног цара«. Митрополија је била у Крушедолу до 1713. г. Тада је пренета у Карловце те се за даља времена назива карловачком митрополијом. Исаија је умро исте године — у Бечу, као и Арсеније. За наследника му је изабран Софроније Подгоричанин епископ славонијски. Он је умро већ после годину дана. У народу се пронео глас да наше митрополите неко трује.

БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА

Српска православна Црква се стално старала да што више свога народа одржи на окупу. Зато су онако широке границе Макаријеве патријаршије, зато је и Арсеније ИИИ. тражио да добије власт над свим Србима у царевини. И начин како је биран први крушедолски митрополит казује исто. Та тежња наше Цркве показала се и после пожаревачког мира којим је завршен рат што га је водила Аустрија са Турском од 1716. до 1718. г.

Пожаревачким миром добила је Аустрија од Турске Тамишки Банат, нешто босанске посавине и један део Србије у коме је била београдска митрополија и ваљевско владичанство. Природно би било да је тада православни народ освојеног Баната и Србије дошао под духовну власт карловачке митрополије, но државним властима није ишло у рачун јачање српске Цркве. Београдска митрополија са банатским епископијама, вршачком и темишварском, остала је самостална.

Но ипак су се ујединиле митрополије карловачка и београдска. Када је умро карловачки митрополит састао се 1726. г. народно-црквени сабор у Карловцима и сјединио је обе митрополије под београдским митрополитом Мојсијем Петровићем. Бечке власти су попустиле пред одлучном вољом народа.

После смрти митрополита Мојсија Петровића изабрао је карловачки сабор Вићентија Јовановића за митрополита свим Србима под царском влашћу (1731). Уједињена београдско-карловачка митрополија је живела до 1739. г. докле је трајала аустријска власт у Србији — дакле тринаест година.

Време у коме су нашом Црквом управљали митрополити Мојсије Петровић и Вићентије Јовановић било је за нашу Цркву тешко и значајно. Пожаревачки мир још није био ни потписан, а у Србију су већ били послани језуити да раде на унији. Године 1726. установљена је београдско-смедеревска римокатоличка епископија. У Србији је владајућом вером сматрана римокатоличка, а православна је била само трпљена вера. Пропаганда је радила и школом, те је у Београду уа основну школу отворена и језуитска гимназија.

Упоредо са радом мисионара почеле су и државне власти да српској Цркви одузимају и ограничавају она права која су им призната у привилегијама. 1729. г. издата је царска Деклараторија којом су се тобоже објашњавала наша привилегијска права, а у ствари је тај царски акт ишао за тим да их уништи. — Ограничени у својим правима имали су наши стари да од уније много издрже. У Поморишју је било дошло и до устанка.

Осим неприлика које су долазиле од тућина било је за време митрополита Мојсија и Вићентија много и домаћега зла. Митрополити су крај свег напрезања, просипања новца и обијања прагова по Бечу, били немоћни да заштите народна права, а народ је у свом узрујању сву кривицу бацао на њих. И најплеменитије њихове намере изгледале су народу сумњиве. Обојица су били прегли да уведу ред у Цркви и међу свештенством, па су се у том послу лаћали и оштрих мера. Које због неуспеха у одбрани привилегија, које због тобожњих новотарија у Цркви, сумњао је народ и на Мојсија и на Вићентија да су прешли потајно у унију и да ће превести и сам народ. Та народна неоправдана сумња пратила је Вићентијево име све до новијег доба, па је ушла и у нашу књижевност (Лаза Костић: Пера Сегединац).

Оба ова митрополита су заслужна што су дизали неуко и запуштено свештенство и што су ударили темеље нашој школској просвети у новим крајевима.

СЕОБА ПОД АРСЕНИЈЕМ IV ШАКАБЕНТОМ

У време када је умро митрополит Вићентије Јовановић (1737) био је руско-турски рат у који је ушла и Аустрија. С тим несретним ратом је у вези друга велика сеоба Срба у Аустрију, под патријархом Арсенијем ИВ. Шакабентом. На позив бечког цара опет се српски народ дигао на оружје, но кад се аустријска војска почела да повлачи, поновили су се догађаји од 1690. г. Турци су патријарха били ухватили, но он им је умакао, покупио је у Пећи неке црквене драгоцености и прешао је са свештенством и нешто народа у Карловце. То је било у јесен 1737. г. У том несретном рату и сеоби имали су Срби врло много губитака. Изгледа да патријарху није била мирна савест што је заталасао народ: једном је у Бадњој ноћи имао виђење у коме је Бог од њега тражио одговор за 80.000 изгинулих Срба.

Како је Арсеније ИВ. и дотле био врховни старешина свих православних Срба, прихватило га је свештенство и народ карловачке митрополије као свог законитог старешину. Нешто доцније (1741) утврдила га је и царица Марија Терезија у том достојанству. — Као човек који је одрастао и радио у Турској није Арсеније био довољно упућен у прилике карловачке митрополије и државе у коју је дошао и није се много старао за ред у Цркви. Ипак је одлучно бранио привилегије.

УНУТРАШЊИ ЖИВОТ КАРЛОВАЧКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ: ЦРКВЕНА УПРАВА

Патријарх — митрополит. У време прве велике сеобе стајао је на челу српској Цркви патријарх. Како је пећка патријаршија после те сеобе добила новог патријарха, носили су Арсенијеви наследници у новој земљи наслов митрополита. Изузетак чини Арсеније ИВ. који је прешао у аустријске земље као патријарх.

Нарочита ознака власти наших патријараха од Макарија амо јесте то, што су уз духовну власт над својим народом имали и световну власт. Нешто те власти им је остало из феудалног устројства Немањићке државе, нешто им је дао султан, а нешто признао сам народ. Аустријски цар је старешини српске Цркве признао сву његову дотадању духовну власт, а световну му је, можда, и проширио. Старешина српске Цркве био је пред бечким властима цапут натионис.

У нередовним приликама какве су биле за време сеобе и нешто након ње било је оправдано да сва власт над Црквом и народом лежи у рукама једног јаког човека. Доцније је та неправилност довела до сукоба између епископа и митрополита, па и народа и јерархије. Тим сукобима се користила државна власт.

Када је постало јасно да се Срби неће вратити на своја огњишта, сузио је Беч власт нашег црквеног старешине на чисто духовне послове, а и духовна власт му је све више крњена. Световна власт му је одузета да би се народ политички обезглавио, а духовна да се даде унији више маха.

Сабори. Још од Немањиних времена решавали су наши стари своје државне и црквене послове на саборима. Патријарси су и под Турцима, кад је било могуће, окупљали народне старешине и свештенство на договор. Патријарх Арсеније ИИИ. је уочи самог прелаза у Аустрију одржао под Београдом сабор народних првака и свештеника. Прва Леополдова привилегија признала је Србима у Аустрији право на одржавање сабора и тиме је и ту узакоњен један наш стари ред и обичај. Сабори су се састајали да бирају митрополита, да им се прогласи потврда привилегија када нов владар ступи на престо и да се постарају о црквеним и политичким пословима народним.

Тако су у карловачкој митрополији, за та и потоња времена, сабори са епископатом били врховна црквено-народна власт. Сабори су сазивани по царској дозволи а на њихов рад је пазио царски повереник. Највише их је одржано у Карловцима.

Уредбе. У време Арсенија III. и у прво време после њега није било за управу Црквом никаквих нарочито писаних уредаба. Архиепископ и епископи су наређивали, управљали, судили и кажњавали по начину који су наследили на Балкану. Радили су каткад и по самовољи којој су се такође тамо научили. После свега што је наш народ пре сеобе и у њено време пропатио, разумљиво је да је у верском и породичном животу, у богослужењу, у свештеничком понашању и у реду око црвеног имања било много нереда. Митрополит Мојсије Петровић. почео је први да уређује те прилике. За њим је то чинио његов наследник Вићентије Јовановић.

УНУТРАШЊИ ЖИВОТ КАРЛОВАЧКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ: КЊИГЕ

Кад се наш народ после велике сеобе у царским земљама већ смирио, биле су Цркви пре свега потребне књиге. Што се књига ту нашло било је већ дотрајало, а држава је нашој Цркви подметала унијатске књиге. Због тога су за нас доношене црквене књиге из Русије и продаване су на великим вашарима, но држава је томе стала на пут. Нешто наших књига је штампано у Римнику у Влашкој. Неке су резане на бакарним и дрвеним плочама и тако су умножаване.

У царским земљама су први наши радници на књизи били калуђери подринског манастира Раче, који су се и у своме манастиру бавили преписивањем књига, а прешли су у великој сеоби у Угарску. Једни од њих су обновили манастир Беочин. Међу Рачанима главни је био Кипријан Рачанин. Он је у Сентандреји водио праву школу у којој су преписиване књиге за наше оскудне цркве. Најврснији ученик Кипријанов био је Гаврило Стефановић-Венцловић. Неко време је био војни свештеник у Коморану. Оставио је у рукопису шест књига проповеди и светитељских житија. Та дела није писао тадањим књижевним језиком, него онако како их је говорио, народним језиком. Код нас се, дакле, још пре Доситија и Вука писало народним језиком. Писао је и против уније.

УНУТРАШЊИ ЖИВОТ КАРЛОВАЧКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ: ШКОЛЕ

Чим је Арсеније ИИИ. прешао у Угарску осетио је колико је Србима од штете што међу њима нема школованих људи. Јер са бечким двором и државним властима могао се дописивати само латински и немачки, а борба са римском пропагандом била је мучна уз неуко свештенство. За прве преговоре са Бечом испомагао је свој народ врло учени »деспот« и гроф Ђорђе Бранковић, ердељски Србин, који је за време сеобе био заточен у Бечу. Кашње су за народне послове наимани и скупо плаћани тзв. агенти, увек туђини, а често људи неискрени, па је од њих било више штете него користи. Стога је патријарх набрзо после сеобе тражио да може у месту Сечују у Барањи подићи манастир, а уз њега штампарију и средњу школу по примеру римокатоличких школа. Дозволу није добио, а Сечуј му је одузет. Срби су и даље тражили начина да дођу до својих нижих школа. Заиста су их кроз цео XВИИИ. в. на све стране и отварали и таворили са неуким учитељима. Ради вишег образовања слали су децу нарочито у протестантске школе.

Све је то било мало и просвета нам је у половини XВИИИ. в. јадно стајала. Нарочито је било опасно што су нам свештеници били неуки. Неписмен калуђер и полуписмен свештеник били су у то доба обична појава. Било их је таких чије је »читање« личило више на вређање Бога него на молитву.

Смишљен рад око школе почиње са митрополитом Мојсијем Петровићем. Као београдски митрополит после пожаревачког мира видео је сву опасност од безобзирне римске пропаганде која се служила и школом. У Србији су биле цркве порушене, није било ни књига ни одежда, свештеници су били потпуно неуки, а у исто време су језуити у Београду отворили гимназију. Зато се он у два маха обраћао руском цару Петру Великом и дирљиво га молио да помогне српској Цркви и да пошаље два учитеља који би отворили латинску и словенску школу. На те молбе, које су ишле кришом од аустријских власти, послат је из Русије, на рачун руске Цркве, Максим Суворов Теренчевић. Донео је собом у Карловце 400 словенских буквара, 70 граматика и друге књиге. Тако је у Карловцима 1727. г. отворена као нека нижа гимназија у коју се скупило до 124 ученика. Ту се учило руско-словенској књизи и граматици и помало латински. За ученичку сиромаш је митрополит отворио семинар.

Крај све бриге митрополитове ова је школа слабо радила. Обично се мисли да је томе било криво свештенство које је школу и просвету омаловажавало и чувало српску словенштину. Но неуспеху је био, у главном, разлог то што учитељ није свој посао радио са онолико преданости колико је признања и награде тражио и добијао.

Са школом Суворова појачан је руски књижевни утицај на наш духовни живот. Знак тога утицаја је потискивање српско-словенског језика из наше књиге и богослужења и одомаћивање руско-словенског језика као црквеног и књижевног језика. Неки ученици те школе отишли су у разна места и радили у истом смеру. — Иначе је школа Суворова наша прва средња школа.

Бригу митрополита Мојсија Петровића за школу прихватио је његов наследник Вићентије Јовановић. Незадовољан понашањем Суворова замолио је из Русије нове учитеље. Из Кијева су му послали пет врло образованих људи на челу са Емануилом Козачинским (1733). Они су радили у Карловцима до 1737. г. и створили су гимназију тадањег облика. Ова је школа имала много више успеха него прва. Њоме је потпуно утврђен руски утицај на нашу Цркву и књигу. У Београду је за то време радила грчка и појачка школа. Та је школа потиснула остатке српског начина појања које је сматрано простачким и уводила је код нас грчки начин појања. У исто време је постојала и у Карловцима и у Новом Саду школа за недоучене свештенике, а неки наши млади људи су одлазили и у Русију на науке.

Вићентије Јовановић је прописао за наше цркве московске и кијевске књиге, а наше старе србуље су изишле из употребе.

Када је митрополит Вићентије оболео, страдала је и карловачка школа. По доласку патријарха Арсенија ИВ. разишли су се руски учитељи. Због несретног рата с Турцима и поновне сеобе била нам је Црква у врло тешком стању и није било кога да се брине за школу

МИТРОПОЛИТ ПАВЛЕ НЕНАДОВИЋ

После Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића зваменит је карловачки митрополит Павле Ненадовић. Он је као јака личност провео своју Цркву са што мање штете кроз једно врло тешко време. У његово је време државна власт у Бечу безобзирно настојала да управу нашом Црквом узме у своје руке. Првих година владавине царице Марије Терезије постао је Павле Ненадовић епископ горњокарловачки, а за митрополита је изабран 1749. г. Управљао је Црквом скоро двадесет година. Рођен је у Будиму и био је добро школован. У црквену управу и државне прилике био је врло добро упућен. Још као епископ основао је у Плашком Централно училиште, а у Залужници у Лици сличну богословско-учитељску школу, јер му је у борби са унијом требало школовано свештенство.

Док је Ненадовић био митрополит претрпела је Црква и доста штете. Од ње је силом откинут и унијатима предат крај Жумберак, а одузет јој је и манастир Марча. Осим тога многи се наш народ иселио из Потисја и Поморишја у Русију. Он то није могао да спречи, али је ипак много учинио за Цркву. Уредио је манастирски живот, положио је основе црквеном новчаном иметку и обновио је школе.

Манастири. У хришћанском монаштву је начело да манастирско имање није ничије од братства, него га иноци заједнички раде, заједнички од њега живе и одржавају манастир. У фрушкогорским манастирима се у току времена одомаћио други ред. Калуђери су добијали сваки свој део земље на обраду, те је сваки имао свој алат, стоку, па и своју кухињу. Са својом течевином је сваки располагао по вољи. Таки манастирски поредак зове се осопштина. Живот у таким манастирима је био без реда и дисциплине и без користи за Цркву. Павле Ненадовић је дао пописати шта који манастир има и шта који калуђер има и укинуо је осопштину једном за свагда. Отпор је био јак, али је ред ипак заведен.

ФОНДОВИ

Школски фонд. Наше ниже школе по разним местима издржавали су или ђачки родитељи или општина. За школе у Карловцима старали су се митрополити. Павле Ненадовић је желео да карловачку средњу школу стави на поузданије основе. Зато је 1749. г. с помоћу манастира, свештенства и сремских црквених општина основао фонд (сталну новчану залиху) из кога ће се та школа издржавати. Назвао га је Клирикалним фондом. Он је дао у њега највећи прилог и обнављао га је сваке године. На то је обвезао и друге. До тога времена ношен је по нашим црквама тас за прилоге далеким манастирима у Светој Гори и даље. Митрополит је те прилоге унео у школски фонд. Ти манастири су имали и својих кућа у Карловцима, Новом Саду и другде. Све је то продато, а утржак унет у Клирикални фонд. Кашње је у њега уношена и половина омртвина свих епископа. Тако је тај фонд још за живота оснивачева могао да издржава карловачку школу, а кашње и богословије у Вршцу, Пакрацу и друге школе. До светског рата био је Клирикални фонд главни извор за издржавање свих нижих, средњих и виших школа карловачке митрополије.

Неприкосновени фонд. По томе примеру основан је одмах по смрти Павла Ненадовића још један фонд за друге црквене потребе. То је Неприкосновени фонд. У њега су ишли приходи митрополита и епископа од њихове смрти па док им се не поставе наследници. Основ тога фонда је посмртнина Павла Ненадовића у износу од 12.000 сребрних форината.

Та два фонда су до краја била главно новчано имање карловачке митрополије.

Карловачке школе које су за време друге сеобе свеле свој рад на најмању меру обновљене су за време митрополита Ненадовића и дошле су до великог угледа. У њих су долазили ученици из наших најдаљих крајева.

Овај митрополит је сазидао данашњу карловачку саборну цркву и обновио је из темеља манастир Гргетег, који је тада спадао у митрополитско имање.

ДРЖАВНЕ УРЕДБЕ ЗА СРПСКУ ЦРКВУ

Од половине XVII в. развијале су се европске државе у централистичком правцу. За време владавине царице Марије Терезије и њеног сина Јосифа ИИ. (1740-80-90) уређивана је централистички и Аустрија. Државним покрајинама су одузимане дотадање самоуправе, а установама повластице. Сва власт над свим животом држављања имала се стећи у један центар — у Беч. Под то државно начело дошла је и римокатоличка Црква у Аустрији, јер су међу свим установама њена права и повластице биле највеће, а у њеним рукама су биле све школе. Њене су уредбе сад подвргнуте државним потребама и над њену управу се ставила државна власт. Таки поступак са Црквом зове се секуларизовање власти. У Русији га је већ раније извео Петар Велики.

Под така начела имала је да падне и српска Црква у аустријским земљама, јер и она је била самоуправна установа са својим посебним правима.

Када је царица Марија Терезија у својој држави уводила централизам поступала је она по државничком духу тадањега времена. Но за ограничење, па и укидање, самоуправе српске Цркве имала је царица и својих посебних разлога. Она је хтела да управљајући српском Црквом и надзирући живот те Цркве једном за увек прекине ослањање аустријских Срба на Русију, и то са два разлога. Први је био државно-политички: од Арсенија ИИИ. па даље ослањали су се карловачки архиепископи на руске владаре, а народ наш се у њих уздао. Имена руских владара спомињана су у нашим црквама при богослужењу, кад су прилике биле тешке слали су и архиепископи и манастири молбе и жалбе у Русију, а руски владари и дипломатија посредовали су код бечког двора да олакшају положај Срба у Аустрији. То мешање једне стране велике силе у унутрашње послове њезине државе сматрала је царица неприличним, па и опасним, бојала га се, па је хтела да га прекине строгим надзором над радом српске Цркве.

Други разлог за таки поступак био је верско-политички: царица се надала да ће код Срба попустити верска упорност када их одвоји од православне Русије, те да ће их тако лакше превести барем у унију, ако већ не у чисто католичанство. Царица је, при свем секуларизовању, била својој вери врло одана, а друге вере није трпела. А била је добро уочила шта за Србе у вери значи помоћ из Русије. Наши свештеници су одлазили у Русију, руски трговачки каравани су редовно обилазили наша насеља од Ердеља до Јадрана и снабдевали су наше цркве и домове књигама, утварима и иконама. Оданде су нам долазили учитељи и школске књиге. Тамо су нам се склањали они којима у Аустрији није било останка. То ослањање на Русију сметало је дакле јако пословима уније.

Због свега тога је царица сва самоуправна права наше Цркве у својој земљи скоро потпуно скршила, а власт над њом је узела великим делом у своје руке. Постигла је то да нам је везе са Русијом у многоме прекинула и да нас је знатно излучила испод руског културног утицаја. Но своју крајњу намеру, да српску Цркву разбије и поунијати, ипак није ни изблиза остварила.

Државне власти и уредбе за српску Цркву. Марија Терезија није хтела да потврђује закључке наших сабора који су сами желели да среде прилике у својој Цркви, него је при своме двору основала посебно министарство које ће уређивати нашу Цркву у њено име. То је била Илирска дворска комисија, кашње депутација. У тој депутацији није било ни једног нашег човека. Њојзи је царица поверила да сачини за нашу Цркву сталне законе и уредбе и да састави план по коме би се православни Срби већ једном поунијатили.

Наш народ је у Аустрији називан прво рацким, па онда илирским народом. Реч Рац долази од речи Расцианус а значи Рашан. Вера нам је називана грчко-несједињеном, па и шизматичком.

Српска штампарија у Бечу. Српски сабори и митрополити су тражили дозволу да оснују своју штампарију за црквене и школске књиге. Дозволу нису добили него су упућивани да узимају књиге из унијатске штампарије у Трнави. Наши стари то нису чинили него су узимали руске књиге. Да би се тој трговини стало на пут уредила је Илирска дворска депутација 1770. г. у Бечу штампарију за наше потребе. Књиге које су у тој штампарији штампане биле су врло помно прегледане. Брисано је из њих све што је потсећало на Русију, у тексту је подметано неправославно учење итд. Народ се тих књига бојао и одбијао их је.

Реформа календара. Бечке царске власти су при реформисању целог државног живота хтеле да дигну и народну привреду. Како је и католичко и православно становништво светковало врло много празника, укинуле су државне власти многе римокатоличке празнике, прогласивши их обичним радним данима, па су прешле и на реформу српског православног календара. Дотле би се ствар могла и разумети и правдати.

Но власти при укидању наших празника није било стало само до тога да наш народ добије што више радних дана, него и до тога да затре наше националне и црквене традиције. Илирска дворска депутација је укинула празновање свих Срба светитеља, до једног св. Саве. Ружно је било у тој ствари то, што су из Беча приморали наше епископе да за укидање празника узму на себе одговорност пред народом. Уз Србе свеце брисани су из календара и руски свеци. Од преосталих празника укинуо је цар Јосиф још петнаест. Наш календар како је тада преудешен прешао је у све крајеве нашег народа и остао је у употреби до данас. — У то време нам је и почетак године пренет на први јануар (1776), јер је за нас по византијском стилу година почињала првога септембра. У Русији је то учињено још раније.

Жумберак и Марча. На западу од Загреба протежу се између Хрватске и Словеније Ускочке или Жумберачке горе. Хрватска падина тих гора зове се Жумберак. Ту се од половине XVI в. налази наша најзападнија насеобина. У време Марије Терезије било је ту нешто око 4.000 православних душа. Тај се народ са својим домаћим свештенством дуго и упорно опирао навалама уније. Најзад су у Жумберку послове уније узели у своје руке аустријски генерали и обавили су их на начин како никада и нигде није вера ширена. Велика напрезања митрополита Павла Ненадовића и владике Данила Јакшића да тај део наше Цркве спасу остала су без успеха. Њима и свем нашем свештенству је забрањено да се мешају у послове уније. Жумберак је за нашу Цркву и народ изгубљен око 1761. г. Данас износи број унијата у Жумберку преко 7.000 душа.

Марија Терезија је докрајчила и наш вековни спор са унијатима око манастира Марче. Она је 1753. г. Марчу одузела од православних и предала га једном католичком монашком реду.

У терезњанска насиља према нашој вери и Цркви спада и покушај да нам се подметне катихизис са неправославним учењем вере. Тај су покушај уз јаку борбу осујетили наши епископи помоћу ковиљског архимандрита ученог Јована Рајића.

Крај Илирске дворске депутације. Када је нашем народу већ дозлогрдило насиље над вером, избиле су побуне против свега што је дотле учинила Ил. двор. депутација. Народне побуне су избиле у Новом Саду и у Вршцу. Народ се дигао против својих епископа мислећи да они вољно примају бечке наредбе и да тиме издају своју веру. На то је царица укинула то српско министарство 1777 г.

Јован Рајић је рођен у Карловцима 1726 г. Учио је код Козачинског па се онда отиснуо у свет на науке. Био је по мађарским школама а затим је отишао пешице у Кијево, где је учио три године. Ишао је у Хиландар да скупља грађу за српску историју. Био је учитељ у Карловцима и Новом Саду. Закалуђерио се у манастиру Ковиљу и ту је и умро као архимандрит. У неуморном раду је написао и превео око двадесет богословских дела. За Цркву је најважнији његов Катихизис који се употребљавао у школи сто година. Рајић носи почасни назив оца српске историје, јер је написао прву нашу историју од најстаријих времена. Значајно је да је то уједно историја Бугара и Хрвата. Писао је и песме.

ТЕМИШВАРСКИ САБОР

Године 1790. одржан је народно-црквени сабор у Темишвару. Поред своје политичке стране значајан је темишварски сабор и због тога, што на њему постаје јасно да су у живот нашега народа, за сто година непосреднога додира са Западом, ушле културне идеје западних народа, па да су продрле и у наш црквени живот. У XВИИИ. в. је западним народима коначно овладао духовни покрет познат под називом Просвећеност (Ауфклäрунг). Просвећеност се на Западу трудила да потисне културу коју је дотле водила Црква, а на њено место да стави световну напредну културу, разумну културу. У том послу је бивала према Цркви и вери и неправична. Тај је дух водио и просвећеног апсолутисту Јосифа ИИ. У време темишварског сабора било је већ доста наших синова образованих у духу Просвећености и на том сабору се осетио њихов глас. На том је сабору нпр. јако наглашавано питање народних школа. Заиста се после тога сабора набрзо отвара гимназија у Карловцима, а за њом богословија, па гимназија у Новом Саду. После тога сабора световњаци траже све више места у управи Црквом; што даље црквени се закони све више посветовњачују; чују се гласови да манастире треба укинути.

Наша књига и култура имала је дотле своје основе и узоре у византијско-руској књизи и култури и била је, у главном, црквенска. Од тада узима угледе у западној' филозофији Просвећености и престаје бити црквенска. Први је носилац тога правца код нас бивши хоповски монах Доситије Обрадовић. И на развоју наше уметности, сликарству и неимарству, даде се пратити како су наше везе са Истоком, са кога смо дошли, попустиле и како смо у то време већ подлегали западним утицајима.

Наскоро после темишварског сабора признато је Србима у Угарској и Хрватској држављанско право, а епископи су примљени за чланове државних законодавних тела.

На темишварском сабору је изабран за митрополита млади будимски владика Стеван Стратимировић, највећи јерарх карловачке митрополије. Рођен је у Кулпину у Бачкој 1757. г. После доброг школовања одлучио је да се замонаши и тада је учио богословске науке код нашег најученијег богослова Јована Рајића. На челу митрополије стајао је 46 година. Умро је 1836. г. Сахрањен је у карловачкој саборној цркви.

За дуго време своје управе увео је Стратимировић сталан ред у својој Цркви и чврсту дисциплину међу свештенством, која је остала и за потоња времена. Почевши од његова времена полаже се све више на образовање свештенства. Митрополит Стратимировић је основао у Карловцима српску гимназију (1791) за коју је дао материјална средства грађанин Димитрије Анастасијевић Сабов и други карловачки грађани. 1794. г. отворио је Богословију. Уз те две школе основао је Благодјејаније у коме су се хранили сиромашни ученици. Данашња патријарашка палата у Срем. Карловцима такође је саграђена из Стратимировићевог новца. За митрополитску библиотеку је набавио 3602 дела. Одбио је бечке предлоге да усвојимо јулијански календар и да се одречемо ћирилице. Одлучно се борио против уније која је радила и у доба Просвећености и верске трпељивости.

Митрополит Стратимировић се бавио и опћенародним пословима. Био је у вези са Карађорђем и помагао га је. Руском цару Николају И. послао је нацрт о васпостављању српске државе. Бавио се и науком.

ЖИВОТ КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ ПОСЛЕ ТОГ САБОРА

У новијој историји карловачке митрополије важнији су догађаји ово:

Када су Мађари 1848. г. дигли буну против Хабзбурговаца одржао је наш народ у Карловцима Мајску скупштину, која је решила да се зарати са Мађарима. На скупштини је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за српског патријарха и постављене су народне војничке власти. Иначе је то време велике сарадње Хрвата и Срба. Леп знак народног јединства био је када је патријарх Јосиф у Загребу увео у власт и част хрватског бана барона Јосифа Јелачића (в. песму П. Прерадовића). Старешине карловачке митрополије носиле су од тада наслов патријарха.

На Благовештенском сабору 1861. г. донете су уредбе за Српску војводину, која је била кратко време посебни наш териториј у склопу Аустрије.

На сабору од 1864/5 г. преустројена је дотадања црквена управа. Световњаци су у свим гранама црквене управе добили превагу над јерархијом, изузев чисто духовне послове. Тада утврђени начин управе остао је све до уједињења српских Цркава.

Сукоб народних првака и јерархије постао је врло јак за време патријарха Германа Анђелића. Иако вређан и сумњичен патријарх Герман је један од највећих народних добротвора. Он је са својим братом Стеваном подигао лепу зграду гимназије у Срем. Карловцима.

Међу велике патријархе Карловачке Цркве спада и Георгије Бранковић, који је, можда, највећи добротвор свога народа. Подигао је богословски семинар у Срем. Карловцима, учитељску школу у Сомбору, основао је фонд св. Саве, оставио је иза себе врло велику новчану оставину. Био је добротвор и Српског сокола. За његово време је преустројена Карловачка богословија.

У Карловачкој митрополији и патријархату негован је црквени научни рад врло много. Архимандрит Иларијон Руварац је оснивач наше научне историје. Његов брат Димитрије најобилнији је наш историк. Историју Цркве су озбиљно обрађивали прота Мане Грбић, епископ Иларијон Зеремски, прота Милутин Јакшић, а и данас ради на њој Радослав Грујић и Филарет Гранић универз. професори. Међу песнике озбиљног гласа иде епископ Лукијан Мушицки, а међу говорницима се високо истичу епископи Никанор Грујић и Теофан Живковић. Међу школским раденицима на првом је месту бивши професор и ректор Богословије карловачке прота Јован Вучковић.

По свим школама ове митрополије много је неговано црквено појање, нарочито у Богословији и учитељским школама. Због тога је ту појање у народу јако одомаћено. Нема већег места у коме не би било једно или два црквена певачка друштва (грађанско, занатлијско, сељачко). На уметничком неговању црквене песме су радили много Корнелије Станковић, који је први почео да ставља у ноте и хармонизује наше црквене песме, па онда Тихомир Остојић, Иса Бајић, Душан Котур и т. д.

Међу многобројним старијим и новијим иконографима најважнији су ови уметници: Константин Данил, Теодор Крачун, Павле Симић, Стеван Алексић, Паја Јовановић, Урош Предић.

У уједињену српску Цркву унела је карловачка митрополија епископије: пакрачку, горњокарловачку, бачку, темишварску, вршачку, будимску и архидијецезу сремскокарловачку. Унела је, даље, двадесет и седам манастира са имањем, старинама и моштима (св. цара Уроша у Јаску и св. кн. Лазара у Врднику); фондове којима је издржавала своје школе, цркве и епископе. Затим, Карловачку богословију и гимназију, новосадску гимназију, учитељске школе у Сомбору, Пакрацу и Горњем Карловцу, више девојачке школе у Панчеву и у Новом Саду и многе основне школе. Љубав народна према својој Цркви огледа се у тој митрополији на лепим храмовима по свим њеним градовима и селима.

ЧЕТВРТИ ПЕРИОД (1766-1920)

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ЦРНОЈ ГОРИ

У доба нашег насељавања на Балкану носила је Црна Гора назив Диоклеја и по томе Дукља, а од XI. до XV. века звала се Зета.

Када се наш народ настанио у Дукљи доспео је под утицај западног хришћанства, колико га је после сеобе народа ту остало, и под непосредни утицај верске мисије из Рима. Од 732. г. дошао је и под утицај Византије, а кашње се упознао и са хришћанством на националној основи које се развијало у Далмацији. Стога тај крај није био верски и црквено уједначен.

Римска Црква је имала, нема сумње, превагу. На основу таког стања је зетски владар Михаило своју земљу, одмах по деоби Цркава, потчинио папи, а у Бару је обновљена бивша диоклејска архиепископија под називом дукљанско-барске. Тиме је у тој земљи надмоћ хришћанства у латинском облику још порасла. Када је новорођеног Немању требало крстити није се у околици Рибнице (код данашње Подгорице) нашао ни један православни свештеник да то учини. И Вукан се само на основу таке верске сразмере смео одлучити да Зету у црквеном погледу подложи Риму. Ипак су у Зети словенске ознаке хришћанства и у таким приликама биле очуване, а исто тако и обичаји и уредбе источне Цркве (свештенички брак).

У својој тежњи да народ верски уједначи обратио је св. Сава Зети нарочиту пажњу. Зетска епископија коју је основао спада међу истакнуте светосавске епископије, које су дигнуте у крајевима где је православље било угрожено. Седиште те епископије било је крај Котора, на Превлаци у манастиру св. арханђела Михаила. За време цара Душана појачан је рад на учвршћивању православља толико да је Зета тада добила потпуно православни карактер. Када је проглашена српска патријаршија дигнута је зетска епископија на степен митрополије.

После смрти цара Душана узела су власт у Зети браћа Балшићи у своје руке. Како су били притешњени од Турака, они су се, по примеру босанских владара, обраћали за помоћ папској курији, нудећи прелаз у римску Цркву, ма да је у Зети народ био у већем делу православни.

И после битке на Косову остала је зетска Црква у саставу пећске патријаршије, да кашње заједно с њоме доспе под власт Охрида.

У Зету су спадали и делови Албаније са Скадром, Бока Которска, делови Хума. Тај се обим сужавао и мењао па је зетска митрополија према тим променама граница мењала своје седиште.

Зетска митрополија је у XV. в. склонила своје седиште испред Млечића са Превлаке у Будву, а доцније у манастир Свете Пречисте у Крајини, ниже Скадра, но православни народ у Боки остао је под, њом. Митрополија је остала у Крајини и када су Млечићи узели Скадар са тим крајем. Но када је тај крај допао Турцима, пређе митрополија у манастир Врањину, па онда на Обод у Ријеци Црнојевића. У времену митрополита Висариона усталила се најзад митрополија за потоња времена у цетињском манастиру (1485). Цетињски манастир је подигао у част Богородице зетски владар Иво Црнојевић, како се заветовао док се био склонио у Италију испред Турака. И он се настанио на Цетињу и снабдео је манастир свим што му је било потребно за живот. Његов син Ђурађ уредио је у том манастиру прву српску штампарију. Из ње је 1494. г. изишла наша прва штампана књига Осмогласник. Штампане су тамо и друге књиге, као Псалтир и Требник. За даљи верски живот у Зети била је од значаја борба браће Црнојевића о власт. У тој борби се потурчио млађи син Ивана Црнојевића Станиша да би себи осигурао султанову заштиту. Назвао се Скендер-бегом. Уз њега се истурчило још доста Црногораца, а када је пред половину XВИ в. Сулејман паша разорио цетињски манастир, турчење се и наставило. Тако се у Зети одомаћио и Ислам. Црква је патила од насилних потурчењака, владикин рад је био отежан, а братства су се крвила. У таким приликама су владике ипак успеле да у Црној Гори остваре једну врсту теократије, по којој су уз своју духовну власт имали над народом и световну власт. Владарска ознака владичанског положаја јесте и то, што се од 1697. г. владичанско достојанство усталило у једној породици — Петровића Његуша. Владику је наслеђивао обично његов синовац.

ВЛАДИКЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Први је владика из куће Петровића Његуша Данило. Рукоположио га је у Сечују у Угарској патријарх Арсеније ИИИ. год. 1700. Данило је увидео да до независности од Турака може доћи само тако ако уништи »зло домаће« — потурице. Тако се по свој прилици при крају 1707. г. одиграо у Црној Гори догађај опеван кашње у Горском Вијенцу. Десет година иза тога победио је Турке на Цареву Лазу (1712).

Знаменит је био владика Василије Петровић (1750-66). Он се још више од претходника ослањао на Русију. Одлазио је тамо и пословима пећке патријаршије, а водио је младе Црногорце у Русију на образовање. При цетињском манастиру је основао школу. Својом духовном и световном влашћу је сузбијао зли обичај крвне освете. Написао је први покушај историје Црне Горе.

У велике владике црногорске иде и Петар И. Петровић (1784-1830). Нешто пре њега укинута је пећка патријаршија, но црногорска се Црква није подвргла цариградској, него је наставила живот као самостална Црква, коју је признала руска Црква. Рукоположен је у Карловцима. Први писан закон за Црну Гору његово је дело. Тукао је Турке и проширио је земљу. Мирио је братства. За његово време излучена је Бока из састава црногорске Цркве. По вери и чојству иде Петар И. међу најбоље Србе. Проглашен је светитељем. Тело му лежи у цркви цетињскога манастира.

Велики је у нашој народној историји његов синовац и наследник Петар П. Петровић Његуш. Завладичен је у Русији и за његово време су везе Црне Горе са Русијом присне. Он је наш највећи песник-филозоф. Главна су му два спева Горски Вијенац и Луча Микрокозма. Умро је 1851. г. Сахрањен је у црквицу коју је себи дигао на врх Ловћена,

Године 1852. престаје световна власт црногорских владика. Синовац и наследник Петра ИИ. кнез Данило није се завладичио, — црквена власт је одељена од световне. Старешина црногорске Цркве носи од тада наслов митрополита, а владар кнеза, па после краља.

Већ за кнеза Данила преузела је држава сва црквена имања, а с њима и бригу за материјалне потребе Цркве.

Последњи митрополит самосталне црногорске Цркве био је заслужни Митрофан Бан (1885.-1920.). За његове управе је преуређена Црква; уређено је питање свештеничког школовања и издржавања и питање верске наставе у школама.

1878. г. проширена је Црна Гора херцеговачким областима за које је основана епархија захумско-рашка у Острогу, а кашње у Никшићу. После балканског рата 1913. г. обновљена је епархија у Пећи за области које су тада припале Црној Гори.

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ДАЛМАЦИЈИ

Крај који данас зовемо Далмацијом био је до 1805. дељен на две области. Доњу је област сачињавала, отприлике, Бока Которска, а горња област била је остали део данашње Далмације. Бока је од XИИ. до XВ. в. била у саставу српске државе и у њој је било православног народа из тих времена. Права пак Далмација била је потпуно римокатоличка. И ту се јављају српска насеља већ у XИВ. в. али их је више после пада Србије, па затим Босне и Херцеговине, у турске руке. Када су Турци заузели унутрашњи део Далмације (1540) они су на место ишчезлих староседелаца населили своје српске поданике из других крајева. Док је Далмација била под млетачком и дубровачком републиком, које нису трпеле друге вере осим римокатоличке, пећки је патријарх залуду покушавао да своју власт протегне и на тамошњи православни народ. Како су Млеци због политичких и трговачких разлога били попустљивији добили су далматински Срби у XВИ. в. ипак свог старешину. У Млецима је постојала јака грчка колонија, а било је Грка местимице расутих и по Далмацији и острвима. Тим Грцима је цариградски патријарх дао епископа, који је носио наслов филаделфијског митрополита, и тај је преко својих викара, Срба, управљао верским животом Срба Далматинаца. Викари су били обично архимандрити далматинских српских манастира којих ту има већ од XИВ. в. Латински притисак на православне био је у Далмацији врло јак, па су неки од тих викара морали да бегају чак у Русију. Како православни нису имали никакве заштите у законима, римокатоличке власти су дизале у православним храмовима латинске олтаре. Тако није било ништа необично да се у православним храмовима у исто време или наизменце служе литургије оба обреда. Као и по другим нашим крајевима Русија је и далматинске Србе снабдевала црквеним књигама и утварама. Искрено уздање тамошњег народа у Русији било је врло силно. Ушло је и у књижевност. (С. Матавуљ).

Када је млетачка република у наполеонским војнама пропала доспела је Далмација под Аустрију (1797) и карловачки митрополит Стратимировић је почео да у Бечу ради на томе, да далматински Срби добију своју епископију. Но добили су је тек кад су потпали под Французе (1805). Године 1808. наредио је Наполеон да се за Далмацију оснује православна епископија, да се уреди духовна власт (конзисторија) и да се отвори богословска школа, све на државни трошак.

Први далматински епископ са седиштем у Шибенику постао је Венедикт Краљевић (1810). У Боци која је том приликом излучена испод цетињске митрополије намештен је за викара архимандрит Герасим Зелић. Већ 1814. г. сменила је француску власт у Далмацији поново аустријска власт и ставила је шибеничку епископију под карловачког митрополита.

Венедикт Краљевић је био по оцу Грк, а по матери Бугарин. Имао је необично немирну прошлост. За време француске владавине јако се замерио Аустрији, те сада заплива унијатским водама да би спасао свој положај. У Бечу су његову намеру радо прихватили и послали су му за богословију учитеље унијате из Галиције. Православни народ се на то јака узнемирио, те је убио управитеља школе и једног учитеља, док је Венедикт умакао. Многи су Срби тада допали тешке тамнице. Епископов протосинћел Кирил Цветковић је осуђен на двадесет година робије. Краљевић се склонио у Млетке где је и умро.

Знаменит је епископ тога времена Јосиф Рајачић, потоњи патријарх српски. Он се снажно опирао латинским насртајима на православље. Отворио је 1833. г. богословију у Шибенику. — Унија је у Далмацији радила врло ружним средствима. Така рећи куповала је душе гладног народа, служила се неваљалим свештеницима које је Рајачић свргао, а државна власт је ради уније чинила нашем свету груба насиља. Рајачић је успехе уније свео на најнижу меру. И у то доба су због уније падале главе и ишло се у тамнице. Рајачићу је помагао и митрополит Стратимировић. Тако је ишло до половине XИX. в.

Године 1841. пренето је седиште епископије далматинске у Задар. Тада је пренета и богословија која је због борбе са римским свештенством много пазила на васпитавање својих ученика све до светскога рата. У Задру се неговала и богословска књижевност. Године 1870. добила је Бока са Дубровником свог засебног епископа.

Када је 1867. г. Хабзбуршка монархија преуређена у двојну монархију Аустро-Угарску остала је Далмација у аустријској поли државе. Тада је далматинска Црква излучена из карловачке и постала је саставни део буковинско-черновичке митрополије (1874), која је основана за све православне народе у аустријској поли државе.

Један од последњих и најзнаменитијих епископа задарских био је Никодим Милаш (1915). По својим радовима из области црквеног права познат је у европском научном свету.

У Далмацији и Боци има једанаест православних манастира. Неки су из времена старе српске државе, неки из турскога доба, а за неке каже предање да потичу из римског доба. Скоро у свима има старина из врло давних времена. По положају и градњи ваљда је најлепши манастир Савина у Боци Которској. Предање га доводи у везу са св. Савом. У северној Далмацији су важни манастири Крупа, Крка и Драговић. Ти су манастири васпитали наше Далматинце у љубави према Цркви и верској упорности каква се ретко где срета. Наше далматинске цркве су грађене у свом нарочитом стилу.

После светскога рата заузела је Задар Италија. Тамошња богословија је угасла, а епископско седиште је прешло опет у Шибеник.

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

У времену када је св. Сава оснивао самосталну српску Цркву носила је Херцеговина назив Хум и спадала је у српску државу. Св. Сава се побринуо за православни верски живот у Хуму тиме, што је за тај крај основао епископију у Стону на полуострву Пељешцу. — Босна у то време није била у саставу српске државе. Но св. Сава је имао на уму православни народ у тој земљи када је на њеној граници основао дабарску епископију. — Захумска или стонска епископија је половином XИВ. в. прешла у задужбину Немањина брата Мирослава манастир св. ап. Петра и Павла на Лиму. Изгледа да је наскоро за тим опустео и стонски манастир, јер је тај крај доспео под власт Дубровчана, а у њиховом подручју није уз римокатоличку веру трпљена која друга.

Дабарски су епископи у XВИ. и XВИИ в. мењали своје седиште док се у почетку XВИИИ. в. нису усталили у Сарајеву. Сарајевска митрополија се од тада назива дабро-босанском.

И политичка и верска историја тих земаља била је све до пада под Турке врло немирна. Босна је била предмет политичких тежњи римокатоличке Угарске, а богумилство које се ту јако развило као народна вера и црква свраћало је на се папину пажњу. Тако је та земља била стално нападана од Угарске и узнемиривана истрагама и прогонима папских повереника. Богумилство је било ту све до Турака главна вера. Можда се у одбрани земље од римокатоличких туђина и учврстило као домаћа и народна вера. А ти туђини свакако нису правили у својим поступцима неку нарочиту разлику између православних хришћана и јеретичких богумила.

Када су Турци заузели Босну и Херцеговину догодиле су се ту велике верске промене. Један део властеле и богумила примио је Ислам. — Под турском власти било је доста трвења између источне и западне Цркве. То је време када је фрањевачки монашки ред стекао великих заслуга за утврђивање и чување римокатоличке вере у Босни.

Када је укинута пећка патријаршија доспела је босанско-херцеговачка Црква под власт цариградског патријарха. У то време су у том крају биле три епископије, односно митрополије: сарајевска, зворничка и мостарска. На њихове катедре су од тада долазили већином фанариоти. И овде су они више држали са Турцима него са својом паством.

У тако тешким временима живела је вера у нашем народу од манастира који су подигнути у добрим временима. Источним делом Босне владао је у своје време краљ Драгутин и по предању је више Зворника дигао манастир Папраћу. И друга његова задужбина, манастир Рача, на горњем току Дрине вршила је своју верску мисију у источној Босни. За његове синове кажу да су дигли манастир Тамну у североисточном углу Босне. Осим тих манастира имала је Босна и других, тако у крајини према Лици Рмањ, Гомионицу и Моштаницу. У Херцеговини су били требињски манастир, Житомислић, Дужи и с десне стране Лима Милешево, гробница св. Саве. Ти су манастири били довољни да са честитим монасима очувају у народу веру поред небриге фанариота.

На основу закључака Берлинског конгреса Босна и Херцеговина су 1878. г. дошле под управу Аустро-Угарске и остале су у њеној власти све до ослобођења. Пошто је законима одређен положај Цркве према држави (1880) уређен јој је и одношај према цариградској патријаршији.

Босанска и херцеговачка Црква је остала и надаље у саставу цариградске патријаршије, али је добила право да се сама стара за своје послове, а право именовања митрополита је прешло на бечког цара. — Цариградској патријаршији је држава плаћала уговорени годишњи износ у новцу у име отштете за приходе што их је патријаршија дотле имала од. Босне и Херцеговине. Према томе наша Црква у Босни и Херцеговини није била самостална него самоуправна. — Одмах после постигнутог споразума са патријаршијом уступила су три затечена митрополита Грка своја места Србима и Црква је почела да се уређује. За вођење црквених послова именовани су, постепено, уз митрополите црквени судови или конзисторије. Г. 1882. отворена је у Рељеву, крај Сарајева, богословија са семинаром. Г. 1900. основана је и четврта митрополија у Бањалуци. Митрополити су били издржавани из земаљских средстава, а били су по части и власти једнаки. — У сарајевској земаљској штампарији су штампане и црквене књиге.

Организовање босанско-херцеговачке Цркве није прошло на миру. Како је у Босни и Херцеговини наш национални живот био доста спутан, па и угрожаван, гледали су народни људи и родољубиво свештенство у својој Цркви установу за националну самообрану и за развој националног живота уопће. Стога су радили на томе да народ добије што више удела у управи Црквом. После упорне борбе, у којој је нападана и виша јерархија, признато је најзад из Беча босанско херцеговачкој Цркви устројство слично устројству карловачке самосталне Цркве. По томе устројству од 1905. г. није народу, истина, признато право да бира вишу јерархију, али му је признато право да у јакој мери учествује у управи Црквом и вероисповедним школама и да сам себи бира свештенике. Чисто духовни послови су остали у власти јерархије. Тако је свака митрополија добила уз чисто духовне Епархијске црквене судове посебне Епархијске управне одборе и Просветне савете у којима су световњаци били заступљени са две трећине чланова. Над тим епархијским властима стајао је за сву самоуправну Цркву Велики црквени суд без световњака, и Велики управни и просветни савет са превагом световњака. Црквене општине су биле организоване у својим Скупштинама и Црквеним одборима. — Све те власти су добро управљале црквеним животом, а нарочиту су пажњу обраћале народној просвети. У Босни и Херцеговини је пред светски рат било преко 100 вероисповедних школа и много просветних задужбина.

У уједињену Српску цркву ушла је босанско-херцеговачка са митрополијама: 1) дабро-босанском (Сарајево); 2) захумско-херцеговачком (Мостар); 3) зворничко-тузланском (Тузла); 4) бањалучко-бихаћком (Бањалука).

Ушла је у црквену заједницу и са часном успоменом једне велике душе која је равна душама хришћана првих, пожртвовних, векова — са успоменом на Кнеза Ива од Семберије. Имала је, дакле, и честита Босна светитељског духа. "

ПЕТИ ПЕРИОД (1920-2010)

СРПСКА ЦРКВА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ, СТАРОЈ СРБИЈИ И МАКЕДОНИЈИ

По коначном укинућу пећке патријаршије (1766) прешла је власт над српском земљом на фанариоте и остала је у њиховим рукама све до 1831. г., барем у кнежевини Србији. Верски, морални и просветни живот нашега народа много је пао за то време. Тешко је рећи са кога више, да ли са Турака или са небриге полуписмених и грабљивих епископа Грка, који су стајали ближе Турцима него својој српској пастви. Како је пред крај XВИИИ. в. било изгледа да ће се Србија опростити Турака, старало се о томе и наше отреситије свештенство. За време аустро-руско-турског рата (1787-91) водио је уз остале народну бригу троношки архимандрит Стеван Јовановић. Ишао је у Беч цару, а обраћао се за помоћ и српском сабору у Темишвару. Најзад је као родољуб изгубио и живот. Из доба устанака опевана су и запамћена имена честитих свештеника проте Матије Ненадовића, хаџи Ђере и хаџи Рувима, поп Луке Лазаревића и т. д.

Још док је Црква у Србији била под Цариградом постарао се кнез Милош са народним првацима да јој даде уредбе којима је хтео да стане на пут самовољи грчких владика и уцењивању народа у име вере. Год. 1822. установљен је за Србију први црквени суд у Крагујевцу. Кнежеви покушаји да добије Србе епископе нису успели, ма да му је било много стало да се опрости Грка епископа. Год. 1830. признао је султан Србији самосталну унутрашњу управу. Тада је привремено решено и српско црквено питање. Цариградски патријарх је пристао на то да му кнез предлаже епископе, а он да их потврђује. Тако је 1831. рукоположен у Цариграду архимандрит Мелентије Павловић за београдског митрополита. За епископа ужичког рукоположен је Нићифор Максимовић. По повратку из Цариграда рукоположио је нови митрополит са дотадањим митрополитом Грком Антимом архимандрита Герасима Ђорђевића за пожаревачког епископа. Антим је отишао из Србије. Набрзо после тога, већ 1832, г. склопила је Србија са цариградском патријаршијом споразум о самоуправи српске Цркве.

Митрополит Петар Јовановић. — Када је Петар Јовановић постављен за митрополита дошла је Црква у Србији до бољег уређења. Он је био кнежев секретар (Павле) и постао је митрополитом непосредно из световњачког сталежа, а по савету карловачког митрополита Стевана Стратимировића. Управљао је српском Црквом од 1833. до 1859. г. Митрополит Петар је био врло добро образован, упућен у филозофију и у богословље. У свом раду се угледао на уредбе карловачке митрополије у којој се родио, живео и радио пре него што је прешао у Србију.

Већ Доситије Обрадовић је покушао да у Београду оснује богословију, но право оснивање те школе извео је Петар Јовановић. Прве јој је учитеље довео из карлорачке митрополије. За даље наставнике побринуо се тако што је слао младе људе у Русију на богословске науке. За Петровога времена подељена је црквена област у Србији на четири епископије. У свакој су засновани духовни судови за брачне спорове и свештеничку дисциплину. У Београду је био велики духовни суд који је стајао над епархијскима. По његовој наредби почеле су се и у Србији водити књиге рођених, венчаних и умрлих (матице).

Митрополит Петар Јовановић није остао до краја живота на челу Цркве у Србији. Кад су настале борбе међу двема династијама (1859.) он је као против Обреновићевац отишао у карловачку митрополију и постао је епископ горњокарловачки. Као такав је умро, а сахрањен је у Крушедолу.

После Петра Јовановића дошао је на чело митрополије српске Михајло Јовановић, један од првих руских ђака из Србије. Он је управљао Црквом, с прекидом, од 1859. до 1898. г. За његово време је Србија проширена нишким и пиротским крајем, а тиме је проширена и област српске Цркве нишком епархијом. Године 1878. призната је Србије потпуна самосталност, а годину дана кашње и автокефалност српске Цркве.

У време проглашења Србије краљевином предузето је поновно уређење Цркве у Србији. Државна власт је том приликом и сувише самовласно захватала у црквену управу. Митрополит Михаило се није с тиме могао да сложи и стога је свргнут (1881) и он, и епископи шабачки и неготински. Нашао је уточишта у Русији, а 1889. г. је враћен на своје место. Тада је почела мирна сарадња Цркве и државе.

СРПСКА ЦРКВА И СТАРАЊЕ О КРАЈЕВИМА КОЈИ СУ ОСТАЛИ ПОД ТУРЦИМА

ДО БАЛКАНСКИХ РАТОВА

Српска Црква и држава старале су се о оним нашим крајевима који су до балканског рата остали под Турцима.

Цариградска Црква, која је већ после укидања пећке и охридске Цркве узела под своју власт православне Словене у Турској није правилно обављала своју задаћу међу тим својим верницима. Она се у главном дала на политички рад у њиховим областима: потискивала је словенске ознаке тамошњега православља, словенски језик при богослужењу и народне верске обичаје, а на епископска места је постављала само Грке. То је била стара политика цариградске патријаршије — политика јелинизовања. Но када је у Србији са постепеним стицањем државне самосталности национализована и црквена управа, нашао је тај успех одјека код Словена који су остали у политичком саставу турске царевине, а у црквеном животу под цариградском патријаршијом. И они су почели да траже своја национална права у своме верском и црквеном животу. У првом реду Словене првосвештенике и словенски језик у цркви. У току борбе око тога, а због упорности цариградске патријаршије, дошло је до већег захтева: да се словенски крајеви и њихов православни народ уопће излуче испод власти цариградске патријаршије.

Тај је покрет помагала нарочито Русија, а и Србија (митрополит Михаило), те је 1870. г. султанским актом основана, од цариградске патријаршије независна, словенска македонска егзархија са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући епархије у Бугарској, која је била у политичкој полузависности од Турске, а по Македонији и Старој Србији оне епархије, у којима то зажеле две трећине народа. Кривицом Србије постао је тај егзархат одмах чисто бугарска црквена организација. Егзархијска црква је успела да захвати под своју власт и многе српске крајеве. Као оруђе велике бугарске политике у Старој Србији и Македонији била је она према нашем народу у тим крајевима нетрпељива и насилна. Затирала је споменике наше старе државе и Цркве. Егзархијски свештеници, учитељи и школе затирали су трагове наше старе културе, наше националне обичаје (крсно име) и сл., све због тога да се у тим крајевима прошири и ојача бугарско име и бугарска свест. Због свега тога су се многи вратили под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско богослужење.

Сав тај рад био је врло штетан нашим националним правима у тим крајевима. Зато су се потрудиле српске државе Србија и Црна Гора да ту поправе српски положај. Уз помоћ Русије приволеле су оне цариградску патријаршију да преда епископска места у Призрену, Скопљу и Дебру Србима, како је то тражио и наш тамошњи народ. Те српске епископије почеле су, уз помоћ Србије, свој рад у тим крајевима Црквом, школом, културним и просветним установама, у којима је радило родољубиво свештенство и учитељи. Заиста су и окупиле око себе народ и читави крајеви су се сада оцепили од егзархије и пришли њима. После тих успеха прешла је бугарска национална пропаганда на терор.

За образовање српских свештеника и учитеља у тим крајевима старала се од 1863. г. Србија. У Србији су младићи из Старе Србије и Македоније спремани за свештенике и учитеље, па су се враћали на рад у своју постојбину. 1871. г. отворена је у Призрену Богословско-учитељска школа, задужбина Симе Игуманова. Уз основне школе отваране су за Србе у Турској гимназије у Скопљу, Битољу, Солуну и Цариграду. На свим тим школама радили су родољубиви просветни радници из краљевине Србије и из других српских крајева. Многи свештеници и учитељи су и животом платили свој родољубиви рад, нарочито за време светскога рата, када је и митрополит скопски Вићентије Крџић спаљен.

После другог балканског рата (1913.) уродио је сав тај труд плодом. Србији је припала Стара Србија и Македонија. Православне епископије тих крајева ушле су у састав српске Цркве у краљевини Србији.

Црква у Србији ушла је у сједињену српску Цркву са овим епархијама: 1) београдском архиепископијом, 2) епископијом нишком, 3) жичком, 4) тимочком, 5) шабачком, 6) велешкодебарском, 7) рашко-призренском и 8) митрополијом скопљанском. Унела је у њу све очуване и временом порушене »наших славних цара задужбине« са великим уметничким благом и гробове наших светитеља, архиепископа и владара.

Парохијско свештенство је у Србији добијало своје образовање у Богословији св. Саве. Више образовање стицали су српски богослови у Русији, у Черновицама (Буковина), а неки и на старокатоличкој богословији у Берну.

Истакнути богословски писци новијег времена у Србији јесу: митрополит Михаило, Стеван Веселиновић, Никанор Ружичић, митрополит Фирмилијан, проф. Стеван Димитријевић, епископ Николај. — За црквену уметност је највише учинио Стеван Мокрањац, композитор и Ђорђе Крстић, сликар.

Последњи митрополит београдски † Димитрије Павловић био је на челу Цркве у Србији у време кад су јој се, после балканског рата, прикључиле епархије ослобођених крајева. Дочекао је велику част да после светског рата постане први патријарх обновљене српске патријаршије. Живео је и радио у немирним временима. Као нишки епископ захвалио је на своме месту и отишао је у Париз где је допунио своје образовање. Када се вратио натраг, постао је епископ шабачки, а 1905. г. митрополит београдски. Старао се за ред у Цркви, а бавио се и књижевношћу.

УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ И ДАНАШЊЕ СТАЊЕ

После свршеног светског рата ујединиле су се наше народне покрајине у једну државу. Тада су се ујединиле у једну Цркву и наше автокефалне Цркве у Црној Гори, Угарској и Троједници, у Србији и полусамосталне црквене покрајине далматинска и босанско-херцеговачка. Пред уједињење српских Цркава излучена је на законит начин наша далматинска Црква са своје две епархије из буковинске митрополије (22. XИ. 1919.), а цариградска патријаршија се одрекла својих права на епархије босанско-херцеговачке и старосрбијанске. Ван граница наше државе остало је у Угарској будимско владичанство и у Румунији делови владичанстава вршачког и темишварског. И једни и други остали су у потпуној заједници за српском Црквом.

Сједињење наших покрајинских Цркава у једну Српску Цркву прогласио је Краљ Александар I. својим актом од. 17. јунија 1920. Тиме је остварено оно на чему су преко једног столећа радили сви делови наше Цркве и наши најбољи људи. Исте године на дан св. Стевана Милутина изабран је у Београду за патријарха уједињене наше Цркве Димитрије (Павловић) дотадањи архиепископ српски и митрополит београдски.

Патријарх уједињене српске Цркве носи наслов: Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски. Патријарх се бира између епископа српске Цркве, а бира га изборно тело у које улазе сви епископи, архимандрити који управљају манастирима, по један прота из појединих епархија, преставници највиших грађанских и војних власти, преставници највиших просветних и културних установа у земљи. То је тело у нечем слично средњевековним нашим државним саборима на којима је биран патријарх.

Патријарх је претставник српске Цркве у земљи и ван ње. Он рукополаже изабране епископе и освећује св. миро за сву нашу Цркву. Води бригу о верским потребама владарског дома. Спољашње ознаке његовог високог достојанства јесу бела панакамилавка са крстом и панагија са ликовима свих српских светитеља. Та панагија је дар наше државе српском патријарху. Патријарха су дужни спомињати сви наши епископи у молитвама када служе литургију. Ословљава се речју — Ваша Светости.

Основа за управу српском Црквом налази се у Закону о српској православној Цркви од 8. XИ. 1929. и у Уставу српске православне Цркве од 16. XИ. 1931.

Српска Црква се управља саборно, а највиша јој је власт Свети архијерејски сабор, који се састаје редовно једампут годишње. У име његово решава текуће послове Свети архијерејски синод који је стално на окупу, а састоји се из четири епископа и патријарха као председника. Врховна судска власт је у нашој Цркви Велики црквени суд, пред који излазе пресуде у брачним споровима, пресуде свештеничких кривица и сл., које су донели епархијски Црквени судови.

За послове око црквеног имања, око издржавања црквених школа и чиновника, састаје се повремено Патријаршијски савет. У име тога тела састаје се двапут годишње на свршавање управних послова Патријаршијски управни одбор. У оба та тела су заступљени и световњаци. У појединим епархијама имамо исте те власти нижег степена са епископом на челу. Исто је и по парохијама где управним телима стоји на челу свештеник. — Надзор над свештеничким радом и над радом парохијских управних установа врше архијерејски намесници који имају под собом по неколико парохија.

На подручју наше Цркве образују се парохијски свештеници у богословијама које се налазе у Срем. Карловцима, Сарајеву, Битољу, Призрену и на Цетињу. За више богословско образовање отворен је 1920. при београдском универзитету православни богословски факултет. За образовање монаха постоје две монашке школе — у манастиру Раковици код Београда и у Дечанима. Црквене власти се старају и о црквеној уметности, појању, сликању и архитектури.

У подручје наше Цркве спадају ове епархије: 1) београдско-карловачка архидијецеза, 2) пакрачка, 3) загребачка митрополија, 4) горњо-карловачка, 5) банатска, 6) бачка, 7) шабачка, 8) тимочка, 9) браничевска, 10) нишка, 11) жичка, 12) охридско-битољска, 13) рашко-призренска, 14) злетовско-струмичка, 16) бањалучка митр., 16) дабробосанска митр., 17) зворничко-тузланска митр., 18) захумско-херцеговачка митр., 19) црногорско-приморска митр., 20) далматинско-истарска, 21) скопљанска митрополија.

Ван наше државе налазе се ове православне области које су у саставу наше Цркве: 1) будимско владичанство у Угарској, једно од наших најстаријих владичанстава ван средњевековне Србије. Седиште му је у Сентандреји више Будимпеште. Епархију сачињавају српска села око Будимпеште и део Барање који је остао у Угарској; 2) делови вршачке и темишварске (сада банатске) епархије који су остали у Румунији. Положај наше Цркве у Румунији биће уређен нарочитим уговором наше државе и Румуније.

Под духовну власт српске Цркве спада српска православна Црква у Канади и америчким државама. Седиште епископије је Чикаго у Либертивилу. Верници су сиромашни исељеници који су се тамо нашли пре светскога рата. Спада под ту власт и нова, православна чешка епархија која је настала из послератног покрета у Чехословакији за прелаз у православље. Епископ седи у Прагу; б) Мукачевско-прјашевска православна епархија у Прикарпатској Русији. Ова епархија је образована из тамошњег народа који се почео враћати из уније у православље. То су Русини који су се поунијатили половином XВИИ. в.

За све те епархије поставља епископе Свети архијерејски сабор српске Цркве и стара се за њихов верски живот.

ИСТОРИЈСКИ УДЕО СРПСКЕ ЦРКВЕ У КУЛТУРНОМ, ПОЛИТИЧКОМ И НАЦИОНАЛНОМ ЖИВОТУ НАШЕГА НАРОДА

Прва и главна задаћа сваке Цркве јесте да у своме подручју сеје и утврђује веру коју је Христос донео свима народима и да је негује с колена на колено. С вером у вези има Црква да прицепи и уобичаји Христов морал и да морални живот у повереном народу диже на све виши степен. Радећи то брине се Црква за вечни живот свога народа, а за то је и основана.

Српска Црква је ту задаћу у нашем народу часно извршила у тој мери да је он увек био вољан приволевати се небесном царству и за крст часни крвцу пролевати, и да је учио потомство рађе губити главу него своју огрешити душу.

И код других народа и код нас је Црква вршила још једну задаћу у природној вези са својом главном задаћом.

Како је усвајање Христове вере и живот по његовом моралу већ сам по себи смишљено неговање људске природе, отпочео је код свих младих европских народа са крштењем и развој унутрашње, хришћанске културе. Тако је било и код наших старих који набрзо после крштења имају светитеља, т. ј. вером и моралом култивираних људи.

Но Црква је носећи у младе народе хришћанство носила и оне делове велике грчко-римске и оријенталске културе које је и сама прихватила и очувала од пропасти. Тако смо и ми православни Срби посредовањем наше Цркве (којој је мати Црква византијска) примили у наш живот културне елементе грчке, делом латинске, па и даље оријенталске.

Наша Црква није нама културу само донела него ју је кроз цео наш средњи век и неговала. Писани, сликани и грађени споменици, или остаци споменика, наше културе верски су и црквени тако рећи до краја ХВШ. в. И велику културну тековину — штампу пренела је у наш народ Црква. Када се сетимо колико је векова наш народ живео под некултурном управом, а без своје државе, ми не знамо шта би било са нашом културом да нисмо имали своју Цркву. Ако Црква у неким временима и није могла културу развијати, доста је што је задржавала наглу пропаст њених остатака. И то је био културни рад.

Српска Црква је извршила још једну посебну историјску задаћу, какву Цркве на другим странама нису имале, барем не у толикој мери. Када смо остали без своје државе наша је Црква, чим се снашла у новим приликама, преузела воћство свога народи, не само верско него и политичко. — Она је одржавала наш народ на окупу где га је год било, а тај је простор био шири од некадање наше државе. Тако је остала жива свест о народном јединству. Материјалне и усмене традиције које је Црква чувала одржале су у народу успомену на велику државну прошлост, на велике владаре и на бољу будућност. Камо год је наша Црква селила са својим народом носила је собом те традиције.

Научивши народ на безусловну оданост својој вери и верским обичајима оделила га је Црква од других народа међу којима се нашао. Тим упорним делењем од других сачуван је наш народ од однарођивања и тамо где смо били оређе насељени. Врло је значајно да у непосредној околици мађарске престонице још и данас живе наша национално свесна насеља. Сва су у главном из времена пре Арсенијеве сеобе. У току времена су смањена, али изумирањем а не однарођивањем. — Ако смо у прошлости где где имали одрођивања, увек му је претходило напуштање старе вере.

На основу таког рада наша је Црква велики чинилац у делу народног ослобођења и уједињења. Она је очувала национални материјал за дан ослобођења свестан и вољан да се уједини.

СРПСКА ЦРКВА ОД 1930. ДО 2010.

САДРЖАЈ

Увод

Први период (IV-1219)

01. Дохришћанска вера наших предака

02. Крштавање Срба

03. Ученици свете браће Ћирила и Методија

04. Свети Климент и Наум

05. Прве црквене организације на српском земљишту

06. Верске прилике у доба доласка Немање на власт

07. Богумилство

08. Богумилска заједница, богослужење и живот

09. Немања и православна вера

10. Немања и богумили

11. Свети Сава: младост и монаштво

12. Пирг

13. Немањин силазак са власти

14. Хиландар

15. Савин повратак у отаџбину

Други период (1219-1346)

16. Самосталност српске Цркве: оснивање

17. Самосталност српске Цркве: уређивање

18. Самосталност српске Цркве и Охридска архиепископија

19. Савин силазак са архиепископске столице и његова смрт

20. Наследници светог Саве на архиепископској катедри

21. Проглас српске патријаршије

22. Устројство пећке патријаршије

23. Вере и Цркве у Немањићкој држави

24. Свештенство

25. Просвета и писменост

26. Хришћански живот

27. Дужности српске Цркве према држави и друштву

28. Сукоб српске Цркве са грчком

29. Важније Немањићке задужбине

30. Избор патријарха Јефрема

31. Свети кнез Лазар

32. Последице косовске битке за Цркву и народ

33. Деспот Стеван Лазаревић

34. Наша стара црквена књижевност

35. Штампарије

36. Укидање пећке патријаршије

37. Обнављање пећке патријаршије

38. Коначно укидање пећке патријаршије

Трећи период (1346-1766)

39. Црквени живот Срба у Угарској

40. Фрушкогорски манастири

41. Верске прилике у Славонији

42. Верске прилике у Хрватској

43. Српска Црква у Хабзбуршким земљама после велике сеобе

44. Велика сеоба

45. Борба патријарха Арсенија са унијом

46. Патријарх у даљој борби организује Цркву

47. Крушедолска (Карловачка) митрополија

48. Београдско-карловачка митрополија

49. Сеоба под Арсенијем ИВ Шакабентом

50. Унутрашњи живот Карловачке архиепископије: Црквена управа

51. Унутрашњи живот Карловачке архиепископије: Књиге

52. Унутрашњи живот Карловачке архиепископије: Школе

53. Митрополит Павле Ненадовић

54. Фондови

55. Државне уредбе за српску Цркву

56. Темишварски сабор

57. Живот Карловачке митрополије после тог сабора

Четврти период (1766-1920)

58. Православна Црква у Црној Гори

59. Владике у Црној Гори

60. Православна Црква у Далмацији

61. Православна Црква у Босни и Херцеговини

Пети период (1920-2010)

62. Српска црква у Краљевини Србији, Старој Србији и Македонији

63. Српска црква и старање о крајевима који су остали под турцима до балканских ратова

64. Уједињење српске цркве и данашње стање

65. Историјски удео српске цркве у културном, политичком и националном животу нашега народа

66. Српска Црква од 1930. до 2010.

ПРОТОЈЕРЕЈ ГРИГОРИЈЕ МИКИЋ

СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ

1930.

 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM