Select Your Language

Browse this website in:
Историја Хришћанске Православне Цркве II ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
уторак, 08 новембар 2011 16:14

ДРУГИ ПЕРИОД (313-1054)

СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ

По смрти Диоклецијановој наставио је на Истоку борбу са хришћанима његов наследник Галерије, који је и раније био зачетник те борбе. Међутим, године 311. догодио се обрт у току ствари. Галерије, скрхан тешком болешћу и видећи да је борба са хришћанима без успеха, изда те године едикт у коме је признао хришћанство за трпљену веру, ако хришћани не чине ништа против реда у држави. Галерије је издао тај едикт у име своје, свог западног сувладара Константина, и цезара Лицинија. Едикт је, дакле, важио за целу државу но није одмах примењен на Истоку. Ипак је било јасно да се држава спрема на нову верску политику.

Константин Велики. Још од 306. г., када је Константин наследио свога оца Констанција Хлора и завладао над Западом, присвојио је у Италији владарску власт цезар Максенције. Константин је прешао са војском Алпе и 312. године потукао свога противника на Милвијском мосту код Рима. Тиме је постао самодржац на целом Западу. Своју победу је Константин приписивао хришћанском Богу.

О томе је сам причао никомидијском епископу Евсевију ово: Дан пред битку са Максенцијем молио се (цар) Богу за помоћ. Док је био још у молитви, показа му се врло чудан знак који му је Бог послао: видео је, око подне, над сунцем крст од светлих зрака са натписом: „Победи овим" (Хоц винце, туто ника). Није му било јасно шта све то значи. Док је о томе размишљао спустила се већ и ноћ. Тада му се јавио у сну Христос, Син Божји, са знаком који му се на дану указао и наредио му да направи слику тог знака и да са њом пође у бој. Ујутро се Константин посаветовао са својим пријатељима, позвао је златаре, описао им знак и наредио да га начине од злата и драгог камења. Тако је начињена застава са часним крстом у који су унета почетна писмена Спаситељева имена, а на платну је била златом рађена слика Константинова и његових синова. Цар је и доцније носио на шлему Христова писмена.

Константин I, који с правом носи назив Велики, рођен је у Наисусу (данашњем Нишу). Година рођења не зна му се тачно (288?). Потпуно му је име - Флавиус Валериус Константинус.

Од тада се он јавно признаје хришћанином, војницима ставља на штитове монограм Христов, а кује га и на новцу са натписом: „Овим ћеш знаком победити" („Хоц сигно вицтор ерис“). Војничке заставе добијају крст. Константин је власт над источним делом државе признао Лицинију и са њиме је 313. године, у знак благодарности Богу, издао у Милану указ којим се проширују хришћанска права од 311. године. Тиме је хришћанство стварно изједначено са старом државном вером.

Ни тим указом није хришћанство дошло на Истоку до потпуне слободе. Између два владара настала су политичка трвења. Док се Константин у својој политици ослањао на хришћане у целој држави, Лициније их је у својој области прогањао као присталице свога противника. Такво стање је трајало десет година и решено је 324. године, када је Лициније побеђен и погубљен, а Константин сам завладао целом државом. То је значило потпуну победу хришћанства и на Западу и на Истоку. Хришћанство је од дозвољене постало заштићена религија.

Тако нагао обрт у државној политици према хришћанству има више разлога. Прво, хришћана је било тако много у држави и на таквим местима да је свака борба против њих била бесмислено злостављање најбољих грађана. Друго, Константину је било јасно да не ваља везивати државни живот за веру које нестаје, него да је боље удружити је са вером која узима све више маха. Треће, Константин је био лично добро расположен према хришћанству, јер му је мати била хришћанка.

Држава и црква. Од Миланског указа, а особито од времена када је Константин узео целу државу у своје руке, почињу црква и држава да се везују све тешњим међусобним везама. Државна власт, тј. владар, води од сада у своме законодавству бригу о потребама цркве, као што је дотле водио о потребама старог државног култа. Тиме је у црквени живот ушао један нов чинилац - владар, који у њеним пословима учествује.

Константинова брига за цркву састојала се у томе, што је својим наредбама помагао ширење вере и што је, уз учешће своје матере Јелене, дизао хришћанске храмове о државном трошку. Даље у томе, што је одржавао мир у редовима хришћанским и стварао сталан поредак у целој цркви. Он је у времену првог већег црквеног раздора сазвао Васељенски сабор у Никеји, да утврди једну веру и донесе уредбе за целу цркву. Тим уредбама је дао мноштво државних закона. Исто тако се старао о томе да се клеру дигне углед у грађанском животу и да црква дође до свога имања. Углед цркве у животу дизан је тиме што је епископима, који су били управитељи и судије у црквеном животу, дато право да ту своју власт протегну и на грађански живот. Када је нпр. постављан управник за неки град или покрајину, питан је епископ за савет; питан је и кад се сирочадима именовао старатељ; могао је да надзире на шта се троши градско имање и могао је олакшавати живот сужњева у тамницама. Велика је ствар била што је добио привилегиум фори, тј. право да суди свештеницима и онда кад учине нешто против државних закона. Могао је решавати спорове и међу грађанима, ако су парничари на то пристали. Најзад су хришћански храмови добили и право азила - уточишта, а свако ко је био у некој црквеној служби био је ослобођен од војничких дужности. Врло велике црквене трошкове, као нпр. издатке за васељенске саборе, сносила је држава. Црква, као забрањено друштво, није смела имати свога имања све до Константина. Ако га је имала, водило се оно пред властима као имање неког њеног члана или братства за неговање болесних и сахрањивање мртвих. Од Константина почевши, има црква право да стиче своје имање куповином, наследством, поклоном итд. На то имање није црква плаћала државни порез ни друге дажбине. Без имања не би се могао ни замислити опсежан црквени рад на милосрђу, а ни покривање њених великих трошкова.

На основу свега тога, Константин је себе оправдано сматрао епископом спољашњих послова црквених.

УТИЦАЈ ЦРКВЕ НА ДРЖАВУ

Тесна веза државе са црквом морала је оставити трага на државном животу. И заиста се под утицајем цркве издају човечнији закони о робовима, ратним заробљеницима и родитељским дужностима. Укинути су разапињање на крст, борба гладијатора, унакажавање криваца и друге варварске казне. Укинути су и старији државни закони који забрањују безбрачност. Под претњом смртне казне забрањен је брак између хришћана и Јевреја. У брачно право су унета хришћанска морална начела. Прописано је светковање недеље. Нижи слојеви друштва, који су често теже долазили до правде, нашли су своје заштитнике у епископима (св. Никола).

Константин је био довољно мудар да не вређа верске обичаје старовераца, којих је било у држави ипак више него хришћана. Због тога је у старој вери забрањивао само оно што је било неморално и грубо празноверје, нпр. гатање из животињске утробе. Храмови са таквим култом су затварани и рушени. Ограничио је и државне жртве. На новцу и споменицима су и надаље остали уз хришћанске знаке натписи и симболи из старе вере. Задржао је и част врховног жреца (понтифеx маxимус) која га није ни на шта обавезивала. У једном свом прогласу је, истина, препоручио својим поданицима да прелазе у хришћанство, но није никоме чинио насиља због вере. Хришћанске масе су се и на други начин обрачунавале са многобоштвом.

Константину је у Риму после победе над Максенцијем дигнут споменик на коме држи крст у руци и на коме пише: „У овом спасоносном знаку, симболу праве снаге, ослободио сам ваш град тиранског јарма". Но Рим се ипак није слагао ни са државном ни са верском политиком царевом. Константин је у државној управи потискивао старо римско племство, а оно је чувало стару веру.

Ни он није волео Рим и после победе над Максенцијем био је тамо свега два пута. Како је уз то требало да буде стално на истоку, због лакше одбране источних и североисточних државних граница, дигао је нову престоницу на месту старе Византије и дао јој је име по своме имену - Константинополис (330). Тај град је био и по својој спољашњости хришћански, иако је у њему било и старих храмова. Статуе старих богова у њему биле су само трофеји нове вере.

Константин је умро 337. године у Никомидији. Тек пред смрт га је крстио његов лични пријатељ Евсевије, епископ. Незнабошци су га уврстили у ред својих богова, а хришћани су га прогласили за светитеља који је раван апостолима.

КОНСТАНТИНОВИ СИНОВИ И ЦРКВА

За време Константинових синова, од којих је био најважнији Констанције, била је верска политика фанатична и деспотска. Ишло се за тим да се од хришћанства на брзу руку начини општа и државна вера. Констанције је мислио да се указима може пожурити постепено пропадање старе вере. Стога ју је забрањивао, а њеним присталицама претио смртном казном. Стари храмови су затварани или предавани хришћанима. Корист од свега тога није била велика, јер се царски укази нису могли свугде извршити. Стара вера је имала много заштитника у Риму, Атини, Александрији, а живела је и по селима. Осим тога, многи људи од науке и имена нису могли још да се помире са хришћанством. Нарочито нису могли филозофи неоплатоничари који су у старим митовима гледали песнички заоденуте филозофске истине. И они су имали својих присталица.

Црква је имала и штете од претеране владарске бриге за веру. Том бригом су повређени морални основи хришћанства. Она морална снага којом су хришћани издржали своје тешке дане у првом периоду и којом су победили државу долазила је отуда што у њихове редове није могао ступити ма ко. Тада је било опасно бити хришћанин и због тога су постајали хришћани махом заиста уверени и за хришћанство одушевљени људи. И хришћани су пазили кога примају у своје друштво, јер то је било друштво светих. Сада су, међутим, ушли у цркву врло многи који нису имали никакве везе са хришћанством, нити су били способни да хришћански живе. Учинили су то из страха од власти и да не би изгубили службу или какву корист. Када су настала прва искушења за њихову веру, они су од ње олако отпали и повукли за собом и друге. То се догодило одмах после владе Констанцијеве, када је цар Јулијан био предузео борбу за „васкрс богова". Главни његов ослонац у тој борби били су ти „хришћани".

ЈУЛИЈАН АПОСТАТА

Иако је од 313. године било јасно да хришћанство побеђује, стара вера није признавала свој пораз и водила је борбу даље. Наравно сада већ само књигом, а не влашћу. Ту борбу је водио обилном и озбиљном литературом неоплатонизам. То је био филозофски и верски правац са којим је хришћанство имало и пре посла, но сада га је нападао озбиљнијим оружјем. У том духовном правцу, који можемо назвати и вером, биле су спојене мисли великог филозофа Платона са најразноврснијим тадашњим веровањима и празноверицама, нарочито из источних религија. Неоплатонизам је имао и своје свете књиге са пророштвима (оракула), имао је мистерије, обреде, богослужења и сл. Штавише, Христа није презирао, већ га је сматрао човеком необичних дарова и узвишеног живота. Од својих следбеника је тражио моралан, строг, аскетски живот. Другим речима, неоплатонизам је био тако удешена филозофска вера, да је могао надоместити хришћанство код образованог света и код простог народа. Тако су се барем његови представници надали. Имао је присталица међу бољим духовима са којима је ваљало да се хришћански писци огледају.

Са том борбом, која је хтела да хришћанство потисне, везано је име Констанцијева наследника цара Јулијана. Он је био предузео да са царског престола, помоћу државне власти, осигура живот вери за коју се био одушевио. То је уједно последњи покушај римске државе да скрши нову и поново дигне стару веру. Јулијан је одрастао као хришћанин, но одрекао се хришћанства, због чега га историја зове отпадником - апостатом. Тај његов корак тумаче прилике у којима је одрастао, иако га не оправдавају.

Када је Констанције са својом браћом сео на престо, побијени су сви они чланови царске породице за које се мислило да би могли сметати новим владарима. Тако је убијен и њихов стриц, а отац Јулијана и Гала. Њих двојицу, као децу, случајно је мимоишла смрт. Јулијан је, дакле, од детињства имао разлога да жали своје царске рођаке. Констанције их је обојицу дао да се васпитају за монахе, да би тако био потпуно миран од њих. Неспретно аскетско васпитавање њихових верских учитеља кварило је Јулијанову душу и он се рано научио да под маском лажне побожности крије своје праве осећаје. Учитељи осталих наука радили су смишљеније. Под њиховим руководством он је прочитао и научио све што је било потребно да заволи хеленизам, стару веру и стари ред у држави.

Када је било већ јасно да ће Константинова лоза остати без наследника, почну спремати Јулијана за будућега владара. Но и даље су га уходили и плели око њега дворске сплетке, нарочито за време школовања у Атини. Тако је постао још притворнији и још више је омрзнуо политику која се у држави водила. Најзад је било дошло време да Јулијан узме у своје руке власт над целом државом. Његове легије су га у Галији, где је био омиљен управитељ и цезар, прогласиле за августа и пошле са њиме на Констанција. Констанције је пре судара умро. Тада се Јулијан отворено одрекао хришћанства.

Јулијан је сматрао својим главним владарским задатком поновно дизање старе вере. Али он није мислио ону грубу и преживелу веру, него препорођену неоплатонизмом и другом филозофијом. Шири кругови су остали равнодушни према тим покушајима. - Јулијан је отпуштао хришћане из државне службе, из војске је уклонио хришћанске знаке, одузео је цркви све повластице, наредио је да се срушени незнабожачки храмови дигну на трошак оних који су их порушили. Својим школским законом (362) искључио је хришћане из вишег образовања. Јевреје је помагао да дигну јерусалимски храм (Христово пророштво), но то није успело. Исто су тако остали безуспешни његови покушаји са дизањем незнабожачких болница, увођењем поста, проповедањем и сл. Иначе је и писмено нападао хришћанство.

У држави је настало велико узнемирење и међу хришћанима и међу незнабошцима. У неким крајевима је дошло и до крвавих сукоба. Рана смрт Јулијанова учинила је крај свим његовим покушајима, којима су се ругали баш они ради којих их је предузимао. Погинуо је 363. године у ратном походу на Персијанце. Веле да су му последње речи биле: „Тандем вицисти Галиллаее!" (Галилејче, ипак си ти победио!) Како се на самрти није могао надати да ће ико наставити дело које је он започео, вероватно да је умро са таквим мислима.

ХРИШЋАНСТВО ПОСТАЈЕ ДРЖАВНА ВЕРА

Јулијанови наследници су се вратили на верску политику каква је била пре њега. Први његови наследници су вратили цркви све пређашње повластице, али стару веру нису нападали. Но од 380. године чине цареви и то. Теодосије Велики и Грацијан укинули су те године слободу исповедања вере и прогласили хришћанство за једину државну веру. Власти су уз живо учешће хришћана почеле да уништавају остатке незнабоштва. Убудуће је сваки грађанин требало да буде хришћанин, а незнабоштво и јерес сматра се пред законима као велеиздаја. Грацијан се одрекао старе части врховног жреца. Из сенатске већнице изнета је статуа богиње победе (вицториа адвениенс) поред свег противљења сената. Од храмова су одузета имања, укинуте су повластице жреца и весталки. Године 389. одрекао се сенат многобоштва. Од 392. године сматра закон приношење крвавих жртава за увреду владара. Римска држава нема од тога доба ништа заједничко са старом вером. - Хришћанству, дакле, није требало ни 400 година да освоји Римску државу.

После тога многобоштва је нагло нестајало из јавног живота. Последње Олимпијске свечаности су биле 394. године. Старе храмове руше и на истоку и на западу. Протесте против уништавања великог уметничког блага нико не слуша. - Но многобоштво није ни сада уништено једним ударцем. Оно од 380. године пропада брже, али је требало да прође још неколико нараштаја, па да све земље око Средоземног мора постану потпуно хришћанске. Стара вера се најдуже задржала међу сељацима и филозофима, образованим великоварошанима. Зато и видимо кратку реакцију многобоштва у сенату, када је Аларих 410. године освојио Рим. У Александрији се скупљао круг образованих старовераца око филозофкиње Хипатије.

У Атини стара вера је негована на великој филозофској школи, где су сви наставници били неоплатоничари. Цар Јустинијан је затворио ту школу 529. године и тиме одузео старој вери последњи научни ослонац. За његове владе су, под претњом смртне казне, крштени остаци многобожаца у Цариграду и Малој Азији. Међу сељацима по острвима око Италије било је многобоштва још до седмога века, а на Пелопонезу до деветога. Незнабошци су добили назив пагани = сељаци, вероватно стога што су се најдуже задржали по селима.

Таква брза и потпуна победа какву је извојевало хришћанство нема сличних примера у историји. Цркву су, истина, од 313. године помагали цареви својом политиком и законима, али то не значи да је она победила туђом снагом. До главне победе је дошла у време када је држава хтела да је потпуно уништи, а стара државна вера је пропала баш онда, када је била највише штићена. То значи да спољашња сила, сама по себи, не вреди много ни за напредовање, ни за пропадање једне вере. Поред све помоћи не би нова вера победила да није било силног верског одушевљења код њених присталица, да нису мученици за њу храбро гинули, да није имала унутрашње снаге и да време за њу није било сазрело. Победу је однело хришћанство, а не његови спољашњи помагачи.

СВЕШТЕНСТВО И УПРАВА ЦРКВЕ

СВЕШТЕНСТВО

Јерархија се и у овом периоду састоји из три основна степена - ђаконског, презвитерског и епископског - као што је то морало бити. Но сада није било доста да свештеници имају само моралне особине, које су раније поглавито тражене, него је време захтевало да буду и научно образовани. За борбу са јересима и филозофијом требало је добро познавати Свето писмо и световне науке и бити књижевно образован. За стварање црквених закона и управљање црквом били су потребни људи са управним способностима. То се у овом времену тражило од свештеничких кандидата. Филозофска и правничка знања и образовање стицали су свештеници на тадашњим световним високим школама (Атина, Александрија). Богословска знања су добијали проучавајући Свето писмо и дотадашње црквене писце и дружећи се са већим верским мислиоцима. После свега су се још повлачили у самоћу, где су размишљајући мирно и дубоко сређивали све што су научили. Зато имамо у овом периоду много јерарха који су богослови, филозофи, природњаци, добри управници, говорници и песници. - За пастирску службу спремали су се будући свештеници живећи и радећи дуже времена уз свог епископа или презвитера као чатци, појци или ђакони. Ту су научили све што им треба за њихову будућу службу.

Издржавање свештеника. И надаље је правило да сваки свештеник живи углавном од свога иметка или од својих руку. На иметак није плаћао порез или је плаћао мање. Епископе почиње сада већ црква да издржава, а местимице издржава црква и све своје свештенике. У таквим случајевима црквени приходи су дељени на четири дела: за епископа, за свештенство, за потребе цркве и храма, за сиротињу. - Од свештеника се све више тражило да се брину и раде само за цркву. Зато се у ово време јавља мисао да свештеници не треба да оснивају своју породицу, него да живе нежењени (целибат).

На Западу је већ почетком ИВ века један сабор обавезао свештенике на целибат. И на Првом васељенском сабору је расправљано то питање, али је за породични живот свештеника, као за стари обичај црквени, устао један пустињак, те је на Истоку остало по старом. До ВИ века важило је то правило и за епископе. Цар Јустинијан је донео уредбу да само онај свештеник може бити биран за епископа који не живи у браку. То је пред крај ВИИ века усвојио и Шести васељенски сабор. На Западу је постепено и тешко до XИ века уведен целибат за све степене свештенства.

Епископа бирају у овом периоду свештеници из самог места и епископи целог краја, а народно се учешће у избору ограничава. На важнија места постављају епископе владари. И при намештању нижег свештенства не учествује више народ толико као пре, него право бирања свештеника прелази на епископа.

УСТРОЈСТВО

Митрополије. Док су у првом периоду поједине црквене општине биле самосталне и независне једна од друге, удружиле су се тешње одмах на почетку свог слободног живота. То је било потребно стога што су јеретици извртали једну и заједничку веру у коју су веровале све општине и одметали се од црквеног реда. Тако је могло да страда јединство цркве. Да се јеретици савладају и јединство очува била је потребна већа власт и већи углед него што је био епископ једне црквене општине. Ту потребу су осећале цркве још у првом периоду, па су одржавале мање и веће саборе и држале се њихових закључака о вери и поретку.

У новом времену није више цркви сметала држава и сада, кад се могла на њу и ослањати, установила је она сталне више власти над већим покрајинама. Она је све своје општине у једном државном округу ставила под власт епископа који је становао у главном граду тога округа. Тај епископ је добио назив митрополит, јер се главни окружни град звао метрополис. Потчињавање парикија епископу главног окружног града - митрополиту било је природно. Хришћанство је било ухватило корена прво у тим већим градовима и из њих је ширено у мање градове и по селима. Према томе, мање општине су и дотле сматрале својом матером црквом ону већу општину из које су добиле веру. У ИВ в. спроведена је та подела свуда.

Патријархати. У државној управи управљао је са неколико провинција један царски намесник. И црква је установила у В в. шире области које су обухватиле по неколико митрополија. Тако су настали патријархати. Њима су стављени на чело епископи најважнијих места у држави који су већ од раније имали већи углед. На степен патријарха дигнути су епископи: александријски, антиохијски, римски, цариградски и јерусалимски. Цариградски јер је „Цариград нови Рим", а јерусалимски због тога што је Јерусалим за хришћане најсветије место. Ту част им је дао ИВ васељенски сабор (451. г.). Од В века носе они назив васељенских патријарха. Источне митрополије су биле раздељене под управу четири патријарха, док је за цео Запад био једини патријархат у Риму.

Управна подела цркве изведена је по угледу на државну поделу, па су црквене области добиле и називе какве су имале државне: парикије, епархије, дијецезе.

Међу источним патријарсима заузео је убрзо прво место цариградски. Јерусалимски, антиохијски и александријски патријархати су пали под власт освајача Арапа, те су морали тражити материјалне и моралне помоћи од цариградскога. Његов уплив на те патријархате био је тако велики да им је са својим синодом до половине XИX века именовао патријархе.

У већим градским општинама уређена су црквена надлештва са чиновништвом да се старају око црквеног добра, за управу и рад на милосрђу. Такви су чиновници били: економи, хартофилакси (архивари), надзорници над парохијама и манастирима, чувари ризница, заступници пред грађанским властима итд. Они су били редовно у ђаконском степену. Они који су били уз цариградског патријарха били су угледнији од осталих и носили су уз свој назив атрибут - „велики". Ниже особље, нарочито за милосрђе, били су параволани, који су неговали болеснике, копијати-фосори - за сахрањивање мртвих и ђаконисе.

САБОРИ

Почевши од апостолског доба решавала је црква своја важнија питања на саборима. У првом периоду је одржано, за поједине покрајине, врло много мањих сабора, особито у Африци. У другом периоду предала је црква сву власт над собом општецрквеним - васељенским саборима. То су били скупови црквених старешина из целе римске државе, па и из крајева ван ње. Сазивани су када је требало решити неко питање које се тиче целе цркве. Таква су питања верске истине које су васељенски сабори утврђивали у догмама. За поредак у целој цркви доносили су законе у канонима. Цела црква је признала те закључке васељенских сабора за ваљане, усвојила их је и унела у свој живот. Тиме је црква постала једно тело, ма где му били делови. Осим тога ти су сабори изједначили начин богослужења у цркви и решавали су веће спорове. Они су, дакле, остварили потпуно јединство Цркве у свему. Било их је свега седам.

Први је одржан у Никеји на северозападу Мале Азије 325. године, други у Цариграду 381. године, трећи у Ефесу на западној обали Мале Азије 431. године, четврти у Халкидону на азијској обали Мраморног мора 451. године, пети у Цариграду 553. године, шести у Цариграду 680. године, седми у Никеји 787. године. Тако броји васељенске саборе Источна црква, а Западна, убрајајући у њих и неке своје помесне, броји их око двадесет.

Позиве на васељенске саборе слао је владар патријарсима или митрополитима, а они даље епископима. Све трошкове је плаћала држава. Седнице је отварао или сам владар или његов изасланик. На тим саборима су чланови епископи, но добијали су реч и презвитери и ђакони (Атанасије Велики на И сабору). Гласали су и потписивали записнике само епископи. Закључци васељенских сабора добијали су царску санкцију и тиме су постајали државни закони. Тих закључака имале су се држати у својој управи све ниже власти - патријарси, митрополити и мањи сабори.

Осим васељенских сабора одржавали су се много чешће мањи сабори - обласни или помесни. Ти помесни сабори су били патријарашки и митрополијски. На њима су решавана питања реда и дисциплине само за неку област. Први васељенски сабор је наредио да се састају сваке године два пута: уз часни пост и у јесен. Њихови закључци су важили у области за коју су донети.Одредбе сабора скупљане су у зборнике који се зову номоканони.

Велика је била заслуга владара што су сазивањем васељенских сабора помогли цркви да среди свој живот и што су бдели над редом у њој. Но дешавало се и то да су владари на своју руку издавали прописе за цркву, па и догме, То су чинили кадгод и из политичке нужде, јер су у то доба верски раздори стварали државне раздоре. У томе је ишао најдаље иначе велики законодавац цар Јустинијан. Црквени људи нису ћутке примали такве поступке. Они су и речју и књигом бранили слободу црквеног живота. Тако су чинили Амвросије Милански, Јован Златоусти и блажени Августин, који је написао знамениту књигу о одношају црквене и државне власти (Де цивитате Деи). Такав неправилан однос владара према цркви зове се у историји цезаропапизам.

Епископи су и иначе употребљавали своју црквену власт и против владара и против државних достојанственика, када је то било потребно. Амвросије Милански је нпр. приморао на јавно покајање Теодосија Великог због нечовечног поступања са побуњеницима у Солуну.

ЈЕРЕСИ

У другом периоду, у доба када је црква утврђивала своје учење и ред, избијају јереси у тако великој мери и шире се таквом силином, да је од њих било у опасности и само јединство цркве. Често је то јединство и страдавало.

Мишљења о верским истинама, као о томе ко је и шта је заправо Исус Христос, да ли човек или Бог или и једно и друго, толико су тада занимала духове да се тим питањима нису бавиле само учене главе, него и најшире народне масе. О томе се препирало у радионицама и на улицама, штавише, у препиркама су учестовали пагани и Јевреји. Организоване су верске странке и јавно се водила необично огорчена борба, често и политичким средствима. У тој борби је учествовала и државна власт са својим мишљењем.

Јеретике су означавали црквени оци и писали су списе против њиховог учења; осуђивали су их и мањи сабори. Последњу реч у тим догматичким борбама изрицали су васељенски сабори. На њима су саслушана и процењена сва опречна мишљења и затим је утврђено као правилно оно што се потпуно слаже са изворима верске науке: са Светим писмом и Предањем.

АРИЈЕВА  И МАКЕДОНИЈЕВА ЈЕРЕС

Прва велика јерес другог периода јесте Аријева јерес. Арије, учени свештеник александријски, порицао је право божанство другом лицу Свете Тројице. Када су га због тог искључили из александријске цркве, ширио је своје мисли у расправама и песмама по Палестини и уопште на Истоку. Имао је врло много присталица. Будући да је због тога раздор у цркви постао исувише велик, сазвао је цар Константин Први васељенски сабор у Никеји. Тај Први сабор је имао необичан изглед. На њему су учествовали оци који су били прошли кроз последње мученичке године цркве; било је на њему исповедника који су за своју тврду веру били ослепљени и осакаћени. Сви су дошли да бране од новог непријатеља веру са којом су страдавали. И они, најпозванији за то, осудили су Аријево учење. Главни борац против Арија био је на том сабору млади архиђакон александријски Атанасије. Правилно учење о Сину Божјем изрекао је сабор у првих седам чланова нашега Симбола вере и у почетку осмог члана. Арије је са својим присталицама отишао у прогонство. Аријанства, понешто измењеног, ипак није још дуго нестало. И у Сирмијуму је одржано неколико аријанских и противаријанских сабора. У огорченој борби државна власт је често стајала и на страни јеретика. Тада су прогањани православни епископи од којих је највише страдао Атанасије Александријски.

Друго јеретичко учење, које је само природан наставак аријанства, порицало је божанство трећем лицу Св. Тројице. Зачетник му је био Македоније, патријарх цариградски. Осудио га је Други васељенски сабор и праву веру изложио допунивши осми члан Симбола вере.

ХРИСТОЛОШКЕ ЈЕРЕСИ

После тога избијају тако зване христолошке јереси. Њима није било јасно Спаситељево богочовештво. Прва је несторијанство које је заступао цариградски патријарх Несторије (од 428. г.). Почео је тиме што је Мајку Божју назвао Христородицом и тврдио да се она не може звати Богородицом, јер није родила Богочовека, него човека Исуса Христа. Но тога човека Исуса обдарио је Бог својим даровима мимо свих пророка и светитеља - настанио се у њега. Христос је, по њему, човек Богоносац и биће у коме су две разне особе и две разне природе (диофизити). Ову јерес осудио је Трећи васељенски сабор.

Црква није потпуно надвладала несторијанство. Несторијански епископи су се повукли од прогонства у Персију и тамо су основали своју засебну цркву са патријархом на челу. У данима свога полета ишле су њихове мисије у Индију, Кину, Монголију и Африку. Код њих је од XВ века наследно и патријарашко и епископско достојанство: прелази редовно на синовца који је често још дете. Црквени језик им је сиријски.

Друга јерес, која је настала из борбе са несторијанством, јесте монофизитство - „једноприродност" (448. г.). Почео ју је проповедати архимандрит Евтихије у Цариграду, те носи и његово име. Та јерес каже: са људском особом Исуса Христа сјединио се Бог Син; но како је Божанство неизмерно веће од човека, то се Христова људска природа утопила у божанској; ње је нестало као што нестаје „капи млека у широком мору". Према томе је у Христу једна природа - божанска. Ову јерес осудио је Четврти и поново Пети васељенски сабор.

Много већу штету је имала црква од монофизита. Борба са њима била је више политичка него верска. Египћани - Копти, Сиријци и Јермени, иако су били у Источном римском царству, осећали су грчку власт над собом као терет и тежили су за самосталношћу. Осим тога, александријски патријарх није хтео да уступа угледом пред цариградским. Те, и црквене и политичке опреке избијале су у устанцима. У таквом расположењу су Египћани прихватили монофизитство као своју националну ствар. Бранећи монофизитство од Цариграда и васељенских сабора, водили су они политичку борбу за своју самосталност. Најзад су се потпуно оделили од православне цркве, коју је заступао Цариград, и основали су своју националну - монофизитску цркву. У борби која је трајала око двеста година отпало је самих Копта неколико милиона и александријски православни патријархат је остао на 300.000 чланова. То су били Грци, дошљаци, чиновници. Патријархат се држао помоћу државне власти. А оделили су се и Сиријци и Јермени. Како је због цепања било у опасности и државно јединство, владари су водили „догматску политику", издавали су законе, уступке и прогласе да монофизите врате натраг. Није успео ниједан, па ни Јустинијан.

Монотелитска јерес, која учи да у Христу има само једна божанска воља, изазвала је Шести васељенски сабор, који ју је осудио и коначно прекинуо покушаје да се монофизити врате у православну цркву.

ИКОНОБОРАЧКА ЈЕРЕС

Последња јерес, којом се бавио Седми васељенски сабор, била је иконоборство. Та јерес није одступала ни од једне основне верске истине, него је хтела да искорени стари и признати црквени обичај поштовања икона. Борба цркве са иконоборцима трајала је преко сто година. Била је врло тешка, јер ју је изазвао и за њу се залагао цар Лав Исаврјанин (726), а наставио ју је његов син Константин Копроним. Повод борби је био то што је у народу заиста било и сујеверног поштовања икона и реликвија. Но то је знала и црквена управа и нашла би пута да поштовање тих светиња сведе на правилну меру. Државне власти су, међутим, силом бацале иконе из храмова и уништавале их. Браниоце икона су мучиле, па и убијале. Борећи се против икона, хтели су ти владари да сузбију велики утицај свештенства на народ, а сами да дођу до што веће власти у црквеним пословима. Црква, дакле, у овој борби није бранила само један свој стари обичај, него се борила и за своју самосталност према државним властима. Народ је и на истоку и на западу бранио црквене светиње и дизао је местимице устанке против владара. Средња Италија је у тој борби отпала коначно од цариградске власти. Напослетку је Црква на Седмом васељенском сабору 787. године извојевала своју слободу и озаконила поштовање икона. Уврћено је да иконе ваља поштовати, а не служи-ти им. Та победа је значајна и за црквену уметност и уметност уопште. У историји сликарства и скулптуре најкрупнија су дела, до данас, она која приказују хришћанске светиње. Тога не би било да у овој борби није црква победила.

ЦРКВЕНА НАУКА И КЊИЖЕВНОСТ

Црквена књижевност, која је почела да се развија у доба страдања цркве, дигла се у доба мира на врло висок степен. Први разлог тог књижевног полета је у томе што опште образовање код хришћана расте већ од ИИИ века надаље. Занимање за верску науку било је на све стране врло живо. Пређашњег туђења хришћана од класичног образовања беше с временом нестало. Класици се сада код њих и читају и тумаче, штавише и у чисто хришћанским школама. Проучавање старих грчких писаца, песника и филозофа препоручује особито Василије Велики, а Григорије Богослов сматра глупаком свакога ко мисли да је знање опасно по веру. Сем тога, доба Константиново стоји на граници двају времена: стара, античка култура тежи своме паду, а нова, хришћанска, почиње да се изграђује. У таквим временима много се расправља и пише. Трећи разлог полета је у томе што су хришћански писци тога доба били темељно школовани, особито у ИВ и В веку који се обично зову златно доба хришћанске књижевности.

Између књижевности источног и западног дела цркве има у овом периоду извесне разлике. Источњаци предњаче у свему, а западњаци преводе или прерађују дела великих источних богослова. Тако је пре свега због тога што је грчки, и источњачки дух уопште, одувек волео висока и истанчана размишљања, а западњаци су се бавили практичним пословима. Грци стварају филозофију и уметност, а Латини државу и законе. Друго, због тога што образованост међу западним хришћанима није била толика као на истоку. На западу још дуго мисле да нема ничега заједничког „између Атине и Јерусалима, између академије и цркве". Зато видимо у књижевности овога доба да Грке занимају висока и тешка питања о Светој Тројици, о науци и вери, а Латини говоре о дужностима хришћана у животу и о устројству цркве. Зато јереси обично ничу на истоку: мишљења се оштро разилазе тамо где се дубље мисли.

Правац богословској науци дају у ово време богословске школе: александријска, антиохијска и касније едеско-низибијска. Оне потичу још из првог периода.

Гране богословских наука које се у ово доба негују јесу: апологетика, полемика и догматика, тумачење Светог писма, историја цркве и практично богословље. - Најобичнија књижевна врста је проповед. Проповеди из IV и V века имамо непрегледно мноштво. Велики говорници, у већини случајева, нису писмено предавали своје проповеди јавности, него су их брзописци бележили за време самога говора и затим су умножаване. Тадашњи писци износе своје мисли врло радо и у облику писама, затим у опширним расправама, у књигама и томовима. За полемику се употребљава дијалог или тријалог. Све те књижевне врсте су наслеђене из старога доба. Чисто је хришћанско излагање мисли у катихетичким питањима и одговорима. - Са развијањем богослужења развило се јако и црквено песништво. У песми су се често расправљала и верска питања, песмом су ширене неке мисли у шире слојеве, па се и препирало у песми. - Сва та стара књижевност писана је на грчком, латинском, сиријском и другим источним језицима. Код нових европских народа отпочиње писменост и књижевност са примањем хришћанства.

ЦРКВЕНИ ПИСЦИ И ПОСЛЕНИЦИ

Црквени писци, такозвани оци, били су јавни посленици; они су организовали цркву, борили су се са њеним противницима и сузбијали друштвена зла. Њихов рад се огледа и у њиховим писаним делима. Научно приказивање отачке књижевности зове се патрологија.

Један од највећих људи хришћанске цркве јесте Атанасије Велики. Он спада у мали број оних које црква одликује почасним називом „учитељ васељене и отац православља". Цео његов живот од младости испуњен је борбом против аријеваца. Против њега се писало и говорило, а употребљавана је и државна сила. За 47 година своје архиепископске службе у Александрији био је пет пута или прогањан или у бекству. Провео је 20 година у прогонству. Ништа га није скрхало. Списи му носе печат тешке борбе у којој је црква била. Већим делом су догматске и полемичке садржине. Његови списи су дали правац православном богословљу за потоње векове. Колико су били цењени видимо по савету једног старог монаха: „Ако негде наиђеш на Атанасијев спис, а немаш нашто да га препишеш, скини своју одећу и напиши га на њу".

Три велика Кападокијца: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије из Нисе, брат Василијев.

Василије се родио око 330. године у Кесарији кападокијској, у породици из које је било и мученика, а од десеторо деце тројица су била епископи. Своје образовање је довршио у Цариграду и Атини, где се спријатељио са Григоријем Богословом. По свршетку наука био је ретор, но религиозност његова одвела га је на другу страну. Прво је пропутовао Сирију, Палестину и Египат, и ту се упознао са монашким животом. Затим је отишао у покрајину Понт, где је на обали реке Ириса отпочео свој усамљенички живот у аскези, студијама и ручном раду. Наскоро је дошао к њему и Григорије Богослов. Уз његову помоћ Василије је израдио своја правила за монашки живот, која и данас вреде. Заједнички су проучавали Оригенова дела и саставили из њих извод. Црквене потребе су га вратиле натраг у Кесарију, где је постао прво презвитер, па епископ. Ту је организовао борбу против аријеваца и опсежан црквени рад на милосрђу. Умро је у својој 49. години преморен од рада. - За његово достојанствено, скоро владалачко држање значајан је његов разговор са заповедником гарде цара аријанца Валенса, који је дошао да у царско име Василију запрети што се преоштро бори са аријевцима. На крају му је заповедник рекао: „Тако са мном још нико није говорио," на шта му је Василије одговорио: „Јер ваљда до сада ниси наишао на православног епископа!"

Из Василијевих списа се осећа човек дела, који ради послове што их доноси време. Осим догматских и аскетских дела писао је литургијска и васпитна дела. Тако му је чувен спис „Младићима", како да читају грчке класике. Оставио је много проповеди, међу којима су најважније проповеди „На Шестоднев" (стварање света). У њима је показао дубоко познавање природних наука и филозофије. Много је писао и говорио против пијанства, гнева, каишарства, дакле о друштвеним невољама.

Други велики Кападокијац јесте Григорије из Назианза, вршњак и присни пријатељ Василијев. Школовао се на разним местима и напослетку у Атини. После насилног рукоположења за свештеника побегао је у пустињу. Вратио се натраг и постао епископ малобројне православне општине у Цариграду, где беху потпуно овладали аријевци. У тешкој и опасној борби васкрсао је православље у Цариграду и дочекао част да председава на Другом васељенском сабору. Да би пресекао све сплетке које су око њега плетене, захвалио је на своме месту и вратио се на своје добро у Назианз, где је и умро.

Његова књижевничка величина је у песништву и говорништву. Његов језик и стил одишу античким духом. А и песме његове, које су већином поучне, писане су у потпуно класичном облику. Написао је у стиховима своју аутобиографију. У својим списима тумачи догме. На његово мишљење о најважнијим догмама врло се рано ослањају писци и сабори и на истоку и на западу. Халкидонски сабор га је назвао Богословом. Са Василијем заједно и он је „учитељ васељене".

Трећи Кападокијац је млаћи брат Василијев, Григорије из Нисе (335). Васпитао га је Василије. Био је прво ретор, затим монах на Ирису и најзад епископ у Ниси. Због своје претеране доброћудности није имао способности за црквену управу, те је Василије због тога имао са њиме и неприлика. Но зато је био јак мислилац - филозоф. Он се још јаче занима за природне науке него Василије. У његовим списима има пуно разлагања из физике, антропологије, медицине. Ниједан писац ИВ века не познаје тако филозофе као он.

Међу највеће научнике оног доба спада Евсевије Кесаријски, лични пријатељ цара Константина. Он је проширио библиотеку у Кесарији, у којој је радио Ориген. При писању својих апологетских и историјских дела проучио је на хиљаде незнабожачких, јеврејских и хришћанских списа и начинио из њих изводе. Његови списи вреде за читаве библиотеке. Велик је као апологет, али још већи као историчар. Што знамо о историји цркве до Константина, знамо углавном од њега. Он је у својој Историји цркве очувао сву силу званичних аката и указа о хришћанству, као и многа мученичка акта и друге податке из тога доба.

Кирил Јерусалимски нам је оставио своје 24 катихезе, којима је око половине IV века поучавао јерусалимске катихумене. Важне су за историју хришћанског васпитања и богослужења.

О личности и способностима Јована Златоустога немају довољно похвала ни савременици његови ни познији писци. Он је син једног богатог вишег официра из Антиохије и матере Антузе. За њу је у нехришћанским круговима речено: „Каквих дивних матера има код тих хришћана!" Рођен је 347. године. Попут споменутих својих старијих савременика и он је прошао прво кроз световне школе, затим кроз школу пустиње, која је тако много значила за све тадашње јавне раднике. У њој се сређивало све што је научено и прибирала воља за доследан и истрајан рад. И он је бежао од велике одговорности свештеничке службе, но примио ју је ипак у својој 39. години. Док је служио као презвитер у Антиохији изишао је на глас као необичан говорник. Његове проповеди су слушали и Јудеји и јеретици и незнабошци. Због тога је изабран за цариградског архиепископа, где је доведен скоро на силу. Ту његов живот прелази у горку борбу и трагедију. Његови појмови о моралу били су строги, те је дошао у сукоб са распуштеним престоничким свештеницима, са обесним богаташима и са царским двором. Он је једини имао храбрости да обузда грабљивост скоро свемоћног министра Еутропија. Богаташи су његово заузимање за сиротињу сматрали као буњење нижих сталежа против виших. Његове проповеди против раскоши и расипања схватала је царица Еудоксија као приговор своме начину живота. Двор је био против њега и због тога што он није био обичан савитљив дворски епископ, него је хтео да ослободи цркву и вишу јерархију од несносног владарског туторисања. Састављен је један сабор који га је осудио због тобожњег усвајања Оригенових идеја и због увреде царице. Цар га је прогнао из Цариграда. Посред великих немира међу Цариграћанима пребачен је преко Босфора, али само за једну ноћ. Те ноћи је био у Цариграду земљотрес од кога је страдао нарочито двор. На молбу преплашене царице буде Јован већ сутрадан враћен на своје место. Он је наставио да говори и ради као и пре, али су наставили свој рад и његови непријатељи. Дојавили су царици да је о Усековању почео своју проповед речима које су му коначно решиле судбину: „Опет игра Иродијада, опет бесни, опет тражи главу Јованову!" Прво су му забранили да служи, а кад он то није послушао извукли су га на Велики петак наоружани војници из храма, при чему је проливена крв његових бранитеља. Нешто касније превезли су га потајно у Малу Азију и за њим је послата наредба да се води у град Кукуз у Јерменији. У престоници су опет настали нереди и пожари. Све је то уписано у грех њему и његовим присталицама, који су ради тога прогањани. Јован је за седамдесет дана доспео у Кукуз. Но како је и тамо одржавао везе са својим пријатељима, особито из Антиохије, буде упућен у Питиус на источној обали Црнога мора. Тамо није доспео жив. „Руке су клонуле по законима природе, да лира - по Божјој милости - и даље звучи у целом свету". Умро је од напорног путовања у месту Комани у Понту 14. септембра 407. године. Последње речи су му биле: „Слава Богу за све!" Тридесет и једну годину касније пренете су његове кости свечано у Цариград и онда су се тек умириле његове присталице.

Књижевна оставина Јованова је такорећи непрегледна. Самих проповеди његових сачувано је преко 800. Преписиване су још после хиљаду година. У њима је лепота хришћанског говорништва дотерана до савршенства. Језик му је такав, да су „сви Грци његовог столећа варварске шепртље спрам тога сиријскога хришћанина, који заслужује још више него Аристид да се у погледу стила упореди са Демостеном". То му је дало надимак Златоусти. У проповедима обрађује највише питања живота - морала. Говори о породици, васпитању деце, о раду, доброчинству, о положају сиротиње. Дакле и по његовим проповедима, као и Василијевим, видимо колико се тадашња црква бринула за друштвено добро. Међу књигама које је написао истиче се Шест књига о свештенству у којима слика идеал хришћанског свештеника.

Од западних писаца овога доба помињемо: а) Амвросија Миланскога који је још некрштен изабран за епископа. Слављен је као песник и говорник. Као говорник угледа се у тако јакој мери на Василија Великог, да и он има свој „Шестоднев" у коме се држи и дословно Василија. Дуго се мислило да је он саставио познату химну „Тебе Бога хвалимо" (Те Деум).

Блажени Јероним Стридонски кога због говорничкога дара зову хришћанским Цицероном. Као зналац три језика, латинског, грчког и јеврејског, што је код западњака била реткост, поправио је стари латински превод Библије који се звао Итала; његов се зове Вулгата.

Најдубљи мислилац западне цркве у то и потоње време јесте блажени Августин, рођен у Нумидији у граду Тагасту 354. г. У својој бурној и неваљалој младости стално је осећао да је на злу путу и тражио је истину. Зато је мењао филозофске школе и био и јеретик. Најзад се обратио на прави пут и примио крштење од Амвросија у Милану. По речима Амвросијевим он и није могао пропасти, јер син над којим је мати толико плакала као његова над њим не може пропасти. После крштења вратио се у Нумидију и постао је епископ у малом граду Хипо Региусу. Већи део његовога рада јесте борба са јеретицима. Људску природу је сматрао тако исквареном и слабом, да не може уопште чинити добро без Божје помоћи - благодати (његово лично искуство). Дошао је и на мисао о предестинацији: Бог је свакоме унапред одредио спас или пропаст. Дуго времена, можда до данас, налазе се његове мисли у свим већим верским покретима и верској филозофији на западу (Лутер, Калвин). У ширим круговима је најпознатија аутобиографија под насловом Цонфессионес = Исповести. На то дело су се угледали и потоњи велики духови када су описивали свој живот. Последње године тога великог човека биле су тешке, јер је доживео пад Рима и пустошење афричких покрајина од Вандала. У то доба је умро.

Од VI века настаје пропадање или барем опадање књижевног и научног рада у цркви. Црква је, измучена и искушана у борби са јеретицима, постала бојажљива и неповерљива према новим писцима. Строго је надзирала и процењивала не само нове писце него и старе којих већ давно није било. Но када говоримо о опадању науке и просвете у цркви тога доба, не смемо заборавити ни то да су тада муслимани били заузели три источна патријархата који се од њихове најезде никада више нису опоравили. А два од њих, александријски и антиохијски, били су главна огњишта просвете. На западу су пропаст царства и најезда нових народа уништили све услове за књижевни и научни рад. Због свега тога састоји се црквена књижевност од VI до XI века углавном у прерађивању и тумачењу писаца старијега доба.

ЦРКВЕНА УМЕТНОСТ

Хришћанство већ од почетка одева своје осећаје и мисли у уметничко рухо. Већ хришћани Плинијевога доба певају предвече химну Христу као Богу (можда нашу песму: „Свјете тихи..."), а у катакомбама наилазимо на сликарство и понешто неимарства. Када је хришћанство почело да се у слободи развија у свим правцима, уметност му је постала још потребнија. - На земљишту по коме се хришћанство ширило, у Грчкој, Сирији, Јерменији, Персији и Италији, било је од вајкада врло високо развијене уметности. Хришћанство ју је употребило у своје сврхе.

Прва грана уметности, која је новој вери била најпотребнија, била је архитектура - неимарство. Многобројним хришћанима није био више довољан за њихова богослужења приватан стан, ни мали дотадашњи храмови, него им је требала нарочита, већа зграда. Не само шири простор који је заштићен од невремена, него зграда која и споља и изнутра показује неку збиљу, узвишеност и тајанственост каква одговара хришћанском богослужењу и духу општине која се у њу скупља. Та је зграда била базилика, како се зове први облик хришћанских храмова у слободи.

У већим градовима римске државе постојале су на форуму јавне зграде за веће народне скупове, за судске расправе и трговину, које су се звале тим именом. Први хришћански храмови су слични тим зградама.

Основа зграде је била подужи четвороугаоник зидан у правцу од запада према истоку. Источна страна се завршавала полукругом - апсидом. Унутрашњи простор је уздуж подељен редовима стубова на три, пет, па и више упоредних одељења од којих је средње најшире. То су лађе (наос). Четвороугаоник је и попреко подељен на три дела: 1) апсида, до које се долази преко више степеница. Она је одељена од осталог простора у прво време ниском преградом, или завесом, а кас-није иконостасом. У њој је олтар са часном трапезом под којом је крипта са мученичким телом, а поред ње је епископска катедра и уз њу седишта за презвитере. Уз главну апсиду су ишле десно и лево и две мање - за ђаконик и проскомидију. 2) Средњи део, који је био подељен стубовима на лађе, био је за народ. Ту је било посебно ограђено место за певаче и амвон, као и данас. Веће базилике су имале у томе делу галерије за жене. 3) При излазу према западу било је опет посебно одељење - притвор, атриум, паперта, за катихумене и покајнике. Ту, на западним вратима којих је било по троја, излазило се на трем или терасу на стубовима, а са ње се силазило у двориште. На таквој основи била је изидана зграда. Гледана са запада показује она три симетрична дела. Средњи је висок и покривен пљоснатим кровом, јужни и северни су нижи, имају само полукровове који су наслоњени на високе зидове средњега дела. На зидовима средњег дела, а изнад полукровова, урезани су прозори. Лице зграде било је изведено озбиљно и достојанствено, понегде са две јаке куле. Грађа од крова лежала је унутра на стубовима. У већини базилика није било таванице, те се сва грађа изнутра видела. Но било их је и сведених и са равном таваницом украшеном резбаријом. Из те озбиљне, једноставно изведене зграде, са којом се у неимарском погледу могу упоредити само дорски храмови, постали су сви познији стилови црквене архитектуре.

Око већих базилика била су лепо уређена дворишта са гробљем и са разним зградама: за епископа, владара, послужитеље, за поучавање катихумена, сиротињу, странце и сл. Пред самом црквом је био студенац или извор. У неким крајевима дизане су око базилике куле, бедеми и друго што је потребно за одбрану од непријатеља (манастирске базилике).

Градња великих базилика у римској држави почиње са Константином Великим. Најзнаменитије су његове базилике на Св. Гробу, на месту рођења Христова и на Маслиновој гори. Од њих имамо само темеље и описе.

Уз дугуљасту зграду за храм зидају се и округле или многоугаоне - центричне зграде. Све су засвођене кубетом. Прво се зидају уз храм за крстионице, затим за владарске гробове, ређе за богослужења, јер такве зграде нису могле бити доста простране. Њихово је порекло на истоку.

Покривање зграде кубетом спојено је са базиличким стилом у тзв. византијски стил. Јединствен пример градње у том стилу јесте црква посвећена Божјој Мудрости - Света Софија - коју је дигао цар Јустинијан у Цариграду. Зидана је од 532. до 537. г. Неимари су јој били Антемиос из Тралеса и Исидор из Милета.

Основа те цркве је скоро квадратни четвороугао. У сваком углу његовом изидан је снажан стуб. Ти стубови су повезани међу собом великим и смелим луковима. На та четири лука је положена огромна купола са промером од тридесет и два метра, и она покрива зграду као „да се спушта са неба на златном конопцу". Лебди над земљом у висини од преко педесет метара. На куполи је урезано уоколо четрдесет прозора. У самом храму има осим главног дела шест великих споредних просторија. Са истока и запада су покривене са два полукубета која се наслањају на главно кубе. Зидови су изнутра обложени каменим плочама разних боја; велике галерије леже на многобројним стубовима. На западни део храма настављено је пространо предворје. После двадесет година кубе је срушено у једном земљотресу и затим обновљено.

Та зграда је не само дотле, него и за даља времена, најсмелији неимарски потхват. На њега су се многи угледали, но достигао га није нико. Јустинијан је имао право када је рекао при освећењу своје задужбине: „Соломоне, надмашио сам те!"

Леп пример грађевине тога стила је нешто млађа Света Софија у Солуну, затим Сан-Витале у Равени у Италији. И Јерменија је богата таквим грађевинама. Ваља запамтити да основа византијскога храма не мора бити четвороугао, него је и обичнији и згоднији за градњу основ у облику крста са једнаким крајевима (византијски крст).

У исто време са неимарством развија се и црквено сликарство. Начин сликања и материјал наслеђује или прима хришћанско сликарство из античке уметности. Док у првом периоду превлађује у сликарству симболика: крст, алфа и омега, риба, пастир добри, Орфеј итд., у овом времену има ње и даље, али се углавном сликају библијски догађаји, мученичке сцене и сл. Уз сликање бојама изводе се слике поглавито мозаиком.

Мозаички рад је у томе што се на зиду или поду слажу у свеж малтер ситни разнобојни каменчићи или коцке од обојенога стакла и тако се изводи цела слика. Те слике, које су у античко доба употребљавали за украс подова, употребљене су у хришћанском сликарству и за украс зидова у храмовима.

Црква Свете Софије препуна је мозаика, потпуно очуваних, јер их Турци нису уништили када су ту цркву претворили у своју богомољу, него су их само премазали бојом. Много боље су очувани мозаици на западу (Равена). Од Јустинијана, одомаћује се у иконографији византијски стил, који прелази и на запад. По томе стилу сликари се држе строго установљених правила за лице, одело и догађаје које сликају. Лица се одликују мирном достојанственошћу, па и укоченошћу без живота, одела су богата и у бојама, позадина златна. Од ИВ века се светитељи сликају са ореолом или нимбусом, који је пре употребљаван на сликама богова и владара. - Пластика (рељефи) среће се много на саркофазима. - Посебну грану сликарства сачињава илустровање књига. Почетна слова (иницијали) у појединим поглављима су рађена црвеном бојом (миниум) и шарана су цвећем, птицама и симболима. У текст су уметане сличице које су добиле касније назив минијатуре. - Ваља напоменути да хришћани нису неговали своје сликарство само уметности ради, него „да би они који не знају читати свете књиге, гледајући на слике, поучили се о врлим оцима који су право служили правоме Богу".

ХРИШЋАНСКИ КУЛТ

После свога херојског и мученичког доба црква је у слободи необично поштовала оне људе који су њене темеље залили својом крвљу - мученике. Над њиховим гробовима су дизане базилике или су им тела преношена у храмове који су посвећивани њиховом имену. С тиме у вези јавља се и поштовање мученичких реликвија које се ревносно сакупљају. Са њима се и трговало, те су и црквени и државни закони морали да сузбијају ту трговину. Но како су мучеништва сада већ престала, почиње поштовање светитеља. За светитеље су проглашени велики људи, који су били својим радом заслужни за цркву и који су тако живели, да су могли служити хришћанима за пример. При увођењу светитељских празника црква је нарочито наглашавала да Богу припада служба, а светима поштовање. Богородични празници срећу се на истоку већ у В веку. Исто тако Господњи, уколико нису из првог периода. У ово доба почињу и хаџилуци или похађања светих места.

Богослужење је у овом периоду изједначено у целој цркви и то углавном онакво, какво је данас у источној цркви. У тајни покајања је настала промена: престаје јавно исповедање великих грешника. За црквено песништво су заслужни на истоку Григорије Богослов и касније Јован Дамаскин, Роман, Теодор Студит и др., а на западу Амвросије из Милана и папа Гргур Велики. Цар Јустинијан је испевао химну Спаситељу: „Јединородни Сине и Слове Божји", која се до данас пева у нашој литургији.

У ово доба су настале и црквене одеће - одежде. У првим вековима хришћанства оне се скоро не разликују од обичног грађанског одела, но свакако су шивене од боље материје и украшаване утканим или увезеним хришћанским симболима. За време првих хришћанских владара била је свештеничка одећа иста као свечана сенаторска. У току другог периода променила се постепено граћанска ношња, док је у црквеној употреби остала стара која је временом добила данашњи облик. Потпуно су јасни остаци достојанствене сенаторске ношње омофор и две широке црвене траке дуж епископског стихара.

МОНАШТВО

У првим вековима хришћанским уздржавали су се хришћани од свега што пружа овај свет и живот: од забављања, од лепе ношње, друштвених почасти, од уживања у јелу и пићу и од брачнога живота. Тај дух уздржљивости није само хришћански. Било га је у верама и пре хришћанства, а одрицали су се светског уживања и озбиљнији филозофи, као стоици и питагорејци. Такво презирање светских уживања, или барем равнодушност према њима, појављује се у временима када се људи озбиљније брину за своју душу. Код хришћана је одрицање ишло дотле да су остављали своје породице, своја имања и места и одлазили у пустињу да живе до крајности уздржљиво. Број таквих хришћана се врло намножио у доба два последња гоњења, за Деција и Диоклецијана. То су монаси, иноци.

Колевка хришћанског монаштва је у Египту. Када је црква дошла до мира и слободе није престало то „одлажење" (грчки анахоретство), него га је било још и више. Анахоретство је најстарији и најјачи облик монашког живота. Анахорети кидају све везе са људским друштвом, живе потпуно усамљено у каквој рушевини, пећини или колиби и лишавају себе сваке угодности, па и онога што је преко потребно: редовне хране, сна и одмора. Отац анахоретства је св. Антоније Велики. - Други, ублаженији, начин монашког живота је „општежиће" (киновија). Општежиће је организовао Пахомије, бивши официр. Он је скупио под своју управу много монаха да живе по истим правилима и под истом управом радећи заједнички земљу или занате. Код њих је било све заједничко: и послови и имање и храна; нико није имао ништа свога. Монаси нису били свештеници, али је у већим њиховим насеобинама био и по један свештеник да им обавља богослужења. Те насеобине се зову манастири. Пахомијева сестра је уредила први женски манастир. Заслугом Василија Великог раширило се монаштво врло брзо из Египта по целом истоку. Он је саставио правила за монашки живот и по тим правилима источни монаси и данас живе. Монаси су се рано почели бавити науком и пословима милосрђа. Због тога су стекли у цркви велико поштовање и одлучан уплив. Њихове су се насеобине развиле у велике, неимарски значајне грађевине око којих се хришћански народ радо скупљао. Уз монашке станове, ћелије и зграде за економију, имали су манастири и болнице, уточишта за старе, конаке за путнике, па и лековите бање.

Монашки живот и њихови доживљаји имају своју књижевност. То су описи живота појединих монаха - житија (хагиографије), њихове поуке и размишљања искуснијих монаха. Неки већи писци су прераћивали поједина житија у својим уметничким приповеткама и поукама за живот (Толстој, А. Франс, Г. С. Петров). Житија испитује и наука о верском животу људском (психологија вере).

ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ

Римска држава је исувише нагло постала хришћанска. Сразмерно мала мученичка црква расла је од Константина до ВИИ в. необично брзо. Зато има разлике између хришћана ранијих времена и хришћана слободног доба. Некад су људи ступали у цркву зато што су по убеђењу већ били хришћани и знали за сву збиљу своје нове вере, те је зато и примали. У новом времену је друкчије. Сада свет не ступа у цркву само зато што је веру унутрашње примио, него врло често из неких спољашњих разлога: неки што је рођен у њој, неки што то траже државни закони, неки можда из користи, неки што је такав дух времена и обичај бољих кругова. Све се то јасно огледа у тадашњем хришћанском животу. У целом државном и друштвеном животу тога доба измешане су хришћанске мисли и спољашњи знаци вере са паганским начелима и обичајима који се тешко искорењују.

Тадашњи живот и обичаје познајемо врло добро из хришћанске књижевности и многих других историјских споменика. У то доба има хришћанских кућа са лепим натписима: „Нека Бог благо-слови твој улаз и излаз!", „Буди, Господе, милостив кући овој и свима који су у њој!", „Нека је Господ над нама!" На опекама од којих се куће граде утиснут је хришћански знак. Христова писмена, крст или друго обележје хришћанства налазимо на постељама, на укосницама, чешљевима, наруквицама, прстењу, кашикама, домаћим судовима, чашама и жишцима. Имамо женске и мушке одеће са утканим златним иконицама и крстовима. Знамо да се ништа није почињало без знака крста: тај знак је чињен над обућом и одећом пре него што се облачила; људи су се крстили кад су полазили од куће или на пут и кад су се враћали кући, кад су седали за трпезу и устајали итд. Али као што је у изради хришћанских домаћих ствари тадашњег доба помешана стара уметност са хришћанским мотивима, исто се тако мешала паганска сујета са хришћанском вером и душама оних који су те ствари употребљавали. О томе нам јасно говоре тадашњи проповедници.

То мешање се види необично реско на овом примеру: под утицајем хришћанства закони су укинули ударање жига на робове који беже од господара. Но у ово ново доба добили су такви робови на врат железни оковратник са урезаним речима: „Држи ме јер бежим и предај ме томе и томе". Крај тога је био урезан - монограм Христова имена.

Хришћанска проповед о томе да је рад и потребан и частан није у доба слободе имала успеха као пре. Виши сталежи су живели по старом, у нераду и забави, а хришћанска маса, талог великих градова, била је нерадна и бунтовна као и пре. Свет је површно схватао морал: одлазио је у цркве да слуша добре проповеднике, да им кличе и пљеска и одмах затим је одлазио у циркус или на трке да настави свој нехришћански живот.

Ружна црта тадашњег хришћанског друштва била је нетрпељивост и сплеткарење. Тога је било особито у Цариграду и већим градовима. Туђе мишљење се грубо прогонило и није се бирао начин да се неко склони с пута. Често су страдавали и најбољи људи у таквој борби, која је пренета у црквени живот из дворског и политичког живота. Тако су страдали Атанасије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти.

Све то још не значи да је био ослабио дух Христове вере, јер он не може ослабити. То значи да је број неубеђених хришћана био превелик према броју правих и озбиљних. Ти истински хришћани су сред таквих прилика још већи и светлији. На њих, као на хришћански квасац, сручено је одједном премного паганског брашна. Квасац вере и морала није могао то брашно тако брзо да прожме и преради. Прекратак је био онај рок, колико је било суђено да још живи антички свет, који је могао само да пропадне, а не да се препороди. (Запад је пао у В в., а Исток се сужује кроз векове на све мању област.) У таквим приликама црква је могла само да блажи, лечи и теши. Није могла препородити цео један свет који је постепено умирао.

Црква је давала своју помоћ и утеху особито својим делима милосрђа.

У другом периоду влада опште сиромаштво, такође знак пропадања државе. Државна управа је бивала непоштена и расипала је. Због тога су порези били тако велики и тешки да су се многи одрицали својих имања. Нагомилали су се велики поседи у једној руци. Људи су продавали своју децу да плате порезе или да дођу до парчета хлеба. Василије Велики потресно нам слика стање једнога оца, који се бори, кога сина да прода. „Најстаријег? - Та он ми је првенац! Најмлађег? - Али он је још тако нејак! Средњег? - Он ми је најмилији!"

Опште сиромаштво су пратила и друга зла: људски понос је пао, свет се навикао на робовање, просјаци су преплавили земљу, неморалан живот је узео маха, на све стране је било нахочади.

У таквим приликама није више било довољно општинско милосрђе као у првом периоду. Организовано је шире и јаче милосрђе: водила га је цела црква преко својих манастира и нарочитих установа за помоћ болесника и изнемоглих. Црква је могла то чинити, јер је и она поклонима и завештањима стекла латифундије и други иметак. Главни радници на томе послу били су епископи са мноштвом ђакона, ђакониса, параволана и економа. Уз њих је радио велики број правих хришћана који су давали другима понешто од свога имања или цело своје имање.

Стални пријатељ бедних био је Василије Велики. Он им је дао све своје имање, па је имао права да и од других тражи за сиротињу неку жртву. То је чинио у својим проповедима. Његова установа Василиас казује да је и ту био организатор великог замаха. То је била насеобина крај Кесарије у Кападокији, нов град за болесне, старе и за сиротињу која хоће да ради. Уз храм, болнице и лекарске станове дигао је разноврсне радионице. У томе, у спајању помоћи са радом, лежи величина његове установе. Такве установе је дизао и по другим дијецезама. Григорије Богослов упоређује задужбину свога друга са величином пирамида и вавилонских зидова и са другим необичним грађевинама старога света. Ако се људска дела мере по љубави која је у њих уложена и по благослову који доносе свету, онда Григоријеве речи нису говорничко претеривање.

Јован Златоусти је живео најскромније посред престоничког сјаја, али је зато хранио неко време дневно по 7700 сиромаха и дигао је у престоници две болнице. У прогонству је откупљивао робље даровима који су му стизали од пријатеља. Много је проповедао о помагању сиротиње, па једном приликом каже: „Веле ми, сваки дан говориш о милостињи! А зар се непослушни ђаци смеју тужити што им учитељ понавља једно те исто?" - Његова верна помагачица је била ђакониса Олимпијада из Цариграда. Била је необично богата и даровита. Није хтела да пође за једног царског рођака, него је трошила своје имање на сузбијање беде.

Запад, већ по своме практичном духу, не заостаје за Истоком у борби са друштвеном бедом. Међу првима је и ту Амвросије из Милана. Какви су били његови појмови о добрим делима видимо из овог случаја: када је један епископ продао златне црквене ствари да би откупио неке ратне заробљенике, те му је црква остала на стакленом путиру, Амвросије га је овако бранио од приговора: „Корисније је чувати за Бога душе него злато. Јер онај који је послао апостоле у свет без злата, скупио је и цркву без злата. Дуги списак откупљеног робља вреди пред Богом више од сјајнога злата". - Блажени Августин је био ових начела у помагању сиротиње: „Црквено добро је заправо сиротињско добро, а нама је дато да њиме само управљамо." Није му било свеједно како црква долази до новца којим ће чинити добро: „Ко разбаштини свога сина да би завештао цркви, тај нека тражи другога, а не Августина, да преузме то наследство. Уздам се у Бога да га неће наћи". - Вредно је споменути и мишљење блаженога Јеронима који каже да је све оно што имамо више од хране и одела наш дуг сиротињи. - Римски епископ Гргур Велики такође се много бринуо за црквене добротворне установе.

СЕОБА НАРОДА И ЦРКВА

Већ крајем четвртога века није Западно римско царство било више кадро да се брани од варварских племена која су одавно нападала његове границе. Када су та племена и народи почели своју сеобу по Европи, они су за неких сто година срушили Западно римско царство и основали на његовом земљишту своје државе. Латина је почело нестајати. Повукли су се у градове и временом се измешали са дошљацима.

Главни су од тих народа били: а) Западни Готи, који су после упада у Македонију, Илирију и Грчку пустошили по Италији; 410. године су под Аларихом опљачкали Рим. б) Вандали; они су са Свевима и Аланима пустошили Галију и Пиринејско полуострво; основали су своје Вандалско царство на месту североафричких колонија (Картага); одатле су пљачкали Сицилију, Корзику и друга острва, а дошли су једном и у Рим. в) Бургунди на Рајни и Рони. г) Источни Готи, који су под Теодорихом Великим основали своју државу у Италији. Поред тих германских племена, прешли су као вихор средњом Европом Хуни са својим владарем Атилом. Они су били и пред Римом.

Сви ти народи, осим Хуна и Авара, били су још пре сеобе углавном крштени и већином аријевци. Имали су своје самосталне народне цркве. Западни Готи су имали преведену Библију још у четвртом веку. Превео ју је епископ Вулфила (Готско писмо, Цодеx аргентус у Упсали).

Као варвари, пустошили су ти народи у својим померањима богате и културне крајеве римске државе. У том пустошењу је страдала и црква, рушени су и пљачкани манастири, црквена добра су сатирана, хришћански народ је пропадао и падао у робље. Но ма колико да је црква страдала у сеоби народа, значај сеобе за њену историју је ипак велики. У том великом светском метежу дошла су на домак западној цркви аријанска племена и она их је постепено превела у своје крило. Сем тога је крстила још некрштена германска племена. Највећи историјски задатак који је западна црква обавила међу тим народима је заснивање хришћанске културе, што није могло потпуно успети међу античким народима. Та култура је негована кроз цео средњи век и са тих основа се развија до данас.

Црква је имала у таквом своме раду јак ослонац у Франачкој држави. Карло Мартел је 732. године зауставио на границама Франачке државе арапску најезду и тиме спасао нови хришћански свет на западу. Његов унук, Карло Велики, ишао је цркви наруку у њеном просветном раду и уређењу, ширио је и силом хришћанство међу некрштеним Германима (Саси). У његовој пространој царевини обновљено је Западно римско царство (800. године). После распадања те царевине увучена је и западна црква у општи метеж; просвета је нагло пропадала, у црквеној управи је настао неред. То време је „мрачни век" у животу западне цркве. Тек када се почела сређивати Немачка, у којој је поново васкрсло Западно римско царство, почео је да се диже и сређује и живот у цркви.

ИСЛАМ

У VII и VIII веку страдало је од освајачких Арапа скоро цело Источно римско царство, а на западу његови бивши јужни крајеви. Ти освајачи су били фанатични носиоци једне нове вере - ислама. Зато је заједно са државом страдала и хришћанска црква у тим крајевима. Удар је био тако јак да се црква на истоку од њега никада више није опоравила.

Ислам. Та реч значи преданост Божјој вољи и њоме се зове вера коју је у почетку VII века основао арапски трговац Мухамед. Он је у своме религиозном заносу имао визије и мислио је да му у њима арханђео Гаврило објављује Божју вољу; да га Бог позива за свога пророка и да му предаје праву веру коју ваља објавити људима. Своју веру је саставио из веровања арапских племена, из јеврејске вере и хришћанства. Обе те вере је могао познавати, јер је у Арабији било и Јевреја и хришћана.

Верско учење ислама и прописи за побожан живот налазе се у Курану, књизи која је „пала с неба" и која тражи да јој се дословно верује, а што наређује да се испуњава. Основа ислама је да је само један Бог - Алах, а Мухамед да му је пророк. Мојсије је Мухамедов претеча, а највећи му је претеча Исус, син Маријин. Иако је ислам једнобожачка вера, он ипак није могао да схвати Бога као биће духовно и неограничено. Уз једнобоштво важна је тачка у исламу веровање у предодређење и фатализам. К'смет, судбина, одредила је свакоме унапред ток живота, наменила му је срећу или несрећу и томе се ваља мирно предати. Божји суд, вечне награде и казне замишља ислам чулно, земаљски. Главне дужности које та вера прописује својим следбеницима јесу: да буду душевни (милостиња и задужбине), да се моле Богу пет пута дневно, да врше обредна прања, да иду у Меку у хаџилук светом камену, да посте у одређене дане, да не пију вина и да не једу нека јела. Но сви су ти строги прописи о уздржљивости ослабили тиме што је ислам дозволио многоженство. Најсветија дужност свакога верника је да шири ислам макар и мачем. Следбеници ислама зову се муслимани.

У први мах није Мухамед имао много присталица у своме граду Меки. Право ширење његове вере и са њоме и власти почиње тек када се са својим присталицама иселио из Меке у Јатриб - Медину, што је било 622. године (хиџра) од када муслимани броје године. Ту је он уредио, на основу своје вере, политичку заједницу и пошао на Меку. Освајање Меке било је освајање Арабије (630). Његови наследници, калифи, били су као и он и политичке и верске поглавице народа и државе. Држава им је била теократски уређена.

Кад су се арапска племена једном вером ујединила у народ, постала су убрзо светска сила. У своја два освајачка похода освојили су Палестину, Сирију, Персију, Египат, Триполис, па остатак североафричких колонија (Картагу) и у Европи Шпанију. Ту је њихову даљу поплаву зауставио „француски бријег" (732. Карло Мартел). На истоку су отишли до реке Инда. Цариград су опседали два пута, при крају ВИИ и почетком ВИИИ века, оба пута без успеха. У свима тим земљама је хришћанство и даље постојало под муслиманском влашћу, али скрхано, а у неким крајевима га је сасвим нестало.

Кад се код Арапа стишао ратни полет, почела се и код њих развијати култура. Неговали су разне науке, као математику, лекарство, филозофију и др. Та култура није прешла на покорене народе и напредак јој није био трајан, јер је верски фатализам много спутавао све снаге арапског народа.

СЛОВЕНИ У ВРЕМЕ ПРИМАЊА ХРИШЋАНСТВА

Словени су примили хришћанство у VIII и IX веку. Они су у то време живели углавном у истим пределима у којима и данас живе. Но њихова насеља су ишла на западу и северу дубље у крајеве данашње Немачке. То нам сведоче, до данас одржани, словенски називи места, вода, брегова и породица у немачким крајевима. Даље су словенска насеља заузимала целу Аустрију, Мађарску и северне крајеве данашње Румуније. Словене који су били на томе простору зовемо Западним Словенима. Они су имали три своје државе: Моравску, Чешку и Панонску. Пољаци су имали своју посебну државу, Руси су живели под својим кнежевима. Јужни Словени, Хрвати, Срби и Бугари, имали су такође своје, више или мање самосталне државе у крајевима где су и сада.

Историјски споменици о Словенима пре примања хришћанства врло су оскудни. Зато не знамо много ни о њиховој прехришћанској вери. Знамо да им је вера, као и код других индоевропских народа, била обожавање природних сила. Словени су у сталној смени природних појава, које човеку или годе или не годе, видели борбу двеју сила: добре и зле (бози и беси). На томе почива њихова вера у доброга бога и злога бога. Од доброга је живот, сунце, дан, лето, дажд, а од злога ноћ, зима, мраз, болест и смрт. Добри бог, који им изгледа ипак силнији, имао је код разних словенских народа разне називе као: Сварог (који има сина сварожића, сунце, огањ, месец и звезду Даницу), Даждбог, Перун итд. Зли се звао црни бог, бес, чрт. И један и други имају под собом врло много сила, добрих и злих, које стално утичу на живот природе и на људски живот. Добра је сила или богиња Дјевана или Златна Баба, Весна или Лада. Зла сила је Морана или Јежибаба. За младости је над човеком Весна, а под старост се јавља Морана. Уз та виша божанства веровали су Словени у виле облакиње, бродарице и видарице које помажу људима. Заштитник словенског дома је дед или домовој, некадашњи старешина дома који је сахрањен под кућни праг. У кући му је био намештен кип.

Стари Словени нису имали храмова, него су обављали своје молитве по шумама и на ливадама, где су дизали кипове својим божанствима. Жртвовали су плодове, животиње, а ређе и људе. Свештеничке дужности је обављао отац породице или старешина племена. Но код оних Словена којима је хришћанство силом натуривано, а они хтели да очувају своју стару веру, дижу се храмови и настаје посебан сталеж чувара вере - жреци. Тако је било код Словена на Балтичком поморју (данас Поммерн) који су на острву Рујани (Рüген) дигли лепо изграђен и украшен храм богу Световиту.

Као и остали Индоевропљани стари Словени су веровали да је људска душа бесмртна. Када се смрћу одели од тела, она се дуже времена бави око своје куће. Замишљали су да душа живи слично телу, па су јој за неко време остављали хране у близини куће. Храну су полагали у гробове и на гробове. Због таквог веровања често је умрлога пратила у гроб и његова жена. После дужег или краћег бављења око своје куће настањује се душа стално у нав, који је међу светлим облачићима, или у пакао. Но ако душа не може да се смири, она лута и јавља се људима у страшном облику вукодлака или море. Сахрањивали су под могиле, тј. на мртво тело су навлачили гомилу земље и камења, сем тога су мртваце и спаљивали. После сахране се одржавала даћа (страва) са јуначким играма и запевкама. - Већина тих прехришћанских верских елемената живи још и данас у народном веровању нашега народа и других Словена.

ХРИШЋАНСКА ПРОПОВЕД КОД СЛОВЕНА

Сва словенска племена одреда имала су прилике да се врло рано упознају са хришћанством. За Русе постоји предање да је у јужним крајевима њихових земаља до Кијева био св. апостол Андрија. Сви остали су, још кад су се селили, дошли у додир са хришћанима. Јужни Словени, Срби, Хрвати и пословењени Бугари, настанили су се једни у границе хришћанске државе - Византије, други на домак упливу хришћанскога Рима. Све да и није међу њима проповедано хришћанство, имали су прилике да се са њиме упознају. Сретали су га у свом свакодневном мешању са домороцима, у византијској војсци где су служили као најамници, доводили су хришћанско робље и робовали су код хришћана итд. У коликој мери је успевало међу њима тако ширено хришћанство, не знамо тачно. Но знамо да је око половине ИX века Бугарска била покрштена.

Западни Словени су били настањени непосредно у немачком суседству. Немци су били у то доба већ крштени. Имали су своје манастире и епископије и слали су своје мисије међу Чехе, Моравце, Панонце и међу Словене дуж Лабе. Ни ту не знамо колико је било успеха до ИX века, но свакако је било већ доста крштених Словена. Међу њима су радили немачки свештеници, који су обављали богослужења на латинском језику. Но право утврђивање хришћанства међу тим Западним Словенима и оснивање Словенске хришћанске цркве почиње тек радом светих словенских апостола Ћирила и Методија.

СВЕТА БРАЋА ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

Родом су из Солуна. Отац им се звао Лав и био је виши чиновник у солунској области. Неки мисле да су света браћа била словенског порекла, но вероватније је да су били Грци. Како су у околини Солуна у оно доба живели Словени, морали су они од детињства знати словенски.

Константин, који је тек доцније у монаштву назван Ћирилом, рођен је 827. г. Васпитан је Цариграду, можда као друг малолетног цара Михаила ИИИ или ког другог члана царске породице. Учитељ му је био најученији човек тадашњег доба, Фотије, потоњи патријарх цариградски. Константин је због учености своје добио назив - филозоф. Пошто је рукоположен за презвитера, био је неко време патријарашки књижничар, а затим предавач филозофије. Методије, старији брат Константинов, одао се после свршеног образовања војничкој управној служби. Управљао је неко време једном облашћу у којој је било Словена. Затим је отишао на малоазијски Олимп, где је било доста манастира и ту се покалуђерио. Можда је и ту био у додиру са Словенима, које је Јустинијан ИИ у ВИИ веку населио у Малој Азији.

Константин је почео свој рад на ширењу хришћанства 851. године када је ишао међу Сарацене - муслимане, да са њима води препирке о хришћанским догмама. Са тога пута је и он отишао на Олимп и ту су се браћа, јамачно, спремала за своју мисију међу Словенима. Пре него што су отишли Словенима били су још међу Хазарима, који су живели између Црног и Каспијског мора. Том приликом су провели дуже времена на Криму где је било хришћанства већ од И века. Одатле су понели мошти апостолског проповедника Климента Римског кога је цар Трајан прогнао на Крим, где је и погубљен.

У то доба били су стигли у Цариград посланици моравског кнеза Растислава. Били су дошли са молбом да цар Михаило III и патријарх Фотије пошаљу у Моравску проповеднике хришћанске вере, који ће проповедати и служити Божју службу на словенском језику, што нису чинили немачки свештеници. Цар и патријарх су им послали Константина и Методија.

Растислав је као владар морао желети да му народ прими хришћанство. Живећи у блиском суседству са културнијим народима морао је осетити да се његов народ може само тако одржати ако при-хвати просвету и културу. Међутим, какве веће културе није могло ни код Словена бити без хришћанске вере, као што је без ње није било ни код једног европског народа. Осим тога, Растислав је могао доћи у ближу везу са другим владарским домовима и државама само као владар хришћанске државе. Поред свега тога, није могао пристати на то да у његовој држави и даље Немци шире хришћанство. То доба је било доба стварања држава, једна је померала своје границе на штету друге и мешала се у послове друге. То се није чинило само ратовањем и силом, него врло често и вером. Кад би који народ примио од другога хришћанство, доспео би у неку политичку зависност од њега. У земљу је дошло, барем у први мах, туђе свештенство, које је васпитало себи наследнике и утицало на државни живот. Словенске земље су и иначе донекле зависиле од Немаца, па Моравци нису желели да ту зависност још појачају вером и црквом. Ако је Растислав хтео да буде слободнији према Немцима, он је морао желети самосталну цркву, јер у средњем веку се не може замислити државна самосталност једног народа без његове црквене самосталности. Због тога се он обраћа Византији, која је даље од његове државе и која нема у његовој држави шта да тражи.

И у Византији је та мисија унапред спремана, јер словенски апостоли крећу на пут већ потпуно спремни за велики посао који их чека. Тај велики посао био је у томе да код Западних Словена положе хришћанство на народну основу. То значи: да служе службу Божју на народном језику, да спремају свештенике у самом народу и да заснују народну књижевност на словенском језику. За тај велики подухват - за заснивање своје народне и хришћанске културе - нису Словени имали могућности. Нису имали ни својих писмена. Константин им је саставио писменицу (глаголица), превео је са Методијем са грчког на словенски најпотребније књиге за богослужење и оне одломке Светог писма који се читају на богослужењима. Тај посао је морао бити много раније рађен. - Језик на којем су писали био је језик македонских Словена, који се пре хиљаду и сто година није много разликовао од језика Западних Словена.

Пошто су се тако спремили, прионули су словенски апостоли свом великом делу. Они су неуморно проповедали и спремали раднике за даљи посао. Крстили су Растислава и његовог рођака Сватопука. „Слушајући величија Божја својим језиком", Словени су се радовали али Немци нису. Почело је сузбијање њиховог утицаја на Словене у вери, просвети и државним пословима. Због тога су се упустили у борбу са новим проповедницима. Нарочито су им замерали богослужење на словенском језику. На западу су мислили да се богослужење може достојно обављати само на она три језика на којима је Пилат написао натпис на Спаситељев крст: хебрејски, грчки и латински (тројезичници, пилатовци).

Вест о новим проповедницима из Византије, или тужба на њихов рад, отишла је у Рим до папе Николе И, под чију власт су ти крајеви потпадали. Св. браћа буду позвана у Рим да се тамо види шта они раде. Они су, после четрдесет месеци рада међу Словенима, кренули на пут у Рим. Мада су били из Цариградске патријаршије, одазвали су се томе позиву јер Западна и Источна црква беху тада још заједно, а крајеви у којима су радили потпадали су под власт римског патријархата. И на том путовању су радили своје дело. Дуже су се задржали код кнеза Коцеља на Блатном језеру у Панонији. Дали су му словенске књиге и научили су педесеторицу његових људи словенском писму. Проповедали су и у хрватским крајевима кроз које су морали проћи. У Рим су стигли 868. године, носећи собом мошти св. Климента.

Никола I беше међутим умро и њих је дочекао папа Хадријан ИИ. Дочекани су лепо, јер су носили Риму велики дар - мошти једног од првих римских епископа и покорност једне нове црквене провинције.

У Риму је њихов рад био одобрен, признато им је писмо а право да врше богослужење на словенском језику. Словенске свете књиге су лежале за време свечане службе на часној трапези, а после тога је служена словенска служба у неколико римских храмова.

Константин је умро у Риму 869. године закалуђеривши педесет дана пред смрт и примивши име Ћирило. Било му је четрдесет и две године. „У једном смо јарму орали бразду - рекао је Методију - ја сада падам на њиви, а ти настави што смо почели."

Методије се вратио са много рукоположених својих ученика, можда већ тада, као архиепископ панонско-моравски. То значи да је црквена управа код Словена постала независна од немачких епископа. Како је у то време био устанак моравских и полапских Словена против Немаца, остао је Методије у Панонији. Но немачки свештеници га одвуку у Пасау, где га је осудио сабор њихових епископа и Лудвиг немачки цар, те је допао тамнице. Тек после две године буде он ослобођен на заузимање папе Јована ВИИИ. Немци су и даље слали у Рим тужбе на Методија и он је поново ишао да се оправда. И опет је одобрена словенска служба „писана словима која је пронашао Константин филозоф, јер су и апостоли говорили свим језицима". Но Методија је пратио у Рим један опасан човек и његов прикривени непријатељ. То је био свештеник Вихинг, који је на жељу Сватопукову рукоположен у Риму за епископа њитранског, али да се има покоравати своме архиепископу Методију. Тај човек је био у души противник свега што су међу Словенима радила св. браћа. Јер, међу Словенима је постојала струја која је нагињала Немцима. И Вихинг је био немачки пријатаљ. Он је, као епископ, толико сплеткарио против Методија код кнеза, народа и папе, да га је Методије најзад проклео и оставивши све отишао у Цариград. У Цариграду су га и цар и патријарх свечано примили, као човека који је добро обавио велики задатак који му је поверен. Но ипак се вратио међу своје Словене и умро је 885. године у Велехраду.

Методије је знао да даља судбина његова дела зависи од тога ко ће му бити наследник, зато је одредио себи за наследника свога ученика Горазда. Но Вихинг је то спречио оклеветавши код папе Стевана ВИ и Методија и његова одабраника Горазда. У самој земљи је настала борба између Методијеве странке и странке латинског обреда, којој је стајао на челу несрећни Вихинг. Борба је брзо окончана тиме што су присталице Методијеве бачене у тамницу и прогнане из земље. Први су прогнани најближи ученици св. браће: Климент, Сава, Наум, Горазд и Анђелар. Горазду и Сави је изгубљен траг, а остала тројица су дошла преко Београда међу Јужне Словене, Бугаре и Србе. Неки су доспели у Хрватску и Чешку. У Моравској се Сватопук одрекао самосталности своје цркве и покорио се немачкој и римској надмоћи, чиме је изневерио једно велико дело. Но словенске службе и књиге у Моравској ипак није нестало. Она се склонила у забита села и у покоји манастир. Исто је тако било у Чешкој, где је словенска служба живела још пред крај XИ века у Сазавском манастиру. Можда је и даље где-где живела.

УГЛЕД РИМСКОГ ЕПИСКОПА

У другом периоду су неки епископи имали већи углед од својих другова (митрополити, патријарси), па и већи уплив на црквени живот (цариградски патријарх). Углед су добијали поглавито по важности места у коме су им биле катедре, али је и над најугледнијима била власт Васељенског сабора. Од најстаријих времена био је најугледнији међу свима епископима епископ престонице - Рима. То му је признао и II васељенски сабор. Углед римског епископа није растао само зато што је он био у старој престоници света, већ и из других разлога.

Римска општина је од вајкада по свему била на првом месту. То јој признаје и ап. Павле још пре него што ју је лично походио. Свуда је било познато и хваљено гостопримство римских хришћана, њихово издашно помагање сиротиње, издржљивост и пожртвовање у гоњењима, која су прво њих сналазила. Носилац све те части био је њихов епископ.

Од свих хришћанских општина на западу римска је општина једина словила да је апостолског порекла. Док су на истоку ту част делиле међу собом многе општине, на западу је она цела припадала једино Риму. Уз то се ниједно место није могло похвалити са два апостола-мученика. И ту част је носио римски епископ.

Када је око 500. године пропало Западно римско царство, остала је у Риму ипак једна власт која је још увек допирала у све крајеве пропале државе. Остао је римски епископ коме су признавали власт остаци латинског живља и сви нови европски народи који су из Рима примили хришћанство. Примајући веру, ти су народи примили старешинство и духовно вођство римске цркве и епископа. Рим је, као и некада, увео у духовни живот тих народа један, латински, језик; засновао је код свих тих народа једну и исту, своју, културу и држао их под једним и истим поретком. Зато није претерано када се каже за Западну цркву да је, у неку руку, наставак пропалог Западног римског царства, а епископи римски да су наследници цезара. Из Рима су вековима долазили закони, свет је у Риму поштовао ону величину која је у њему остала жива.

На римској катедри је бивало заиста великих људи, енергичних управитеља и државника. Они су својим владарским држањем изазивали поштовање и код непријатеља и тиме дизали углед свога места. Лав И је својом појавом одбио Атилу испред Рима.

У половини VIII века дошао је римски епископ и до световне моћи. Франачки владар Пипин Мали даровао је римској катедри земље равенског егзархата, које је ослободио од Лангобарда. Његов син Карло Велики, кога је папа овенчао за римског цара (800), проширио је тај посед и положио даровну грамату на гроб св. Петра (Патримониум санцти Петри). Тако је римски епископ постао владар са својом државом, којој се обим у току времена мењао. Укинута је када се Италија ујединила, а обновљена је 1929. године.

Све је то доста да римске епископе дигне високо и у историји и у цркви, али није никако доста да им се призна оно што су они на основу тога тражили.

ПРИМАТ РИМСКОГ ЕПИСКОПА

Римски епископи су тражили на основу свога угледа да им цела Христова црква призна врховну власт над собом, штавише и васељенски сабори. Покушаји римских епископа да се ставе и над саборе и над цркву иду врло далеко у прошлост. Но још у ИВ веку не признаје им то ни цео Запад. На Исток покушавају да протегну власт тек од В века. У то време раздиру источни део цркве борбе са јересима. У тим борбама и неки патријарси падају у неправославна учења, те тиме упропашћују свој углед. Папе су, међутим, увек стајале на чистом православном становишту. Стојећи далеко од цареве власти, која се често удруживала са јеретицима, папе су осуђивале јеретике и неправилне закључке мањих сабора и давале су уточишта гоњеним источним јерарсима. Када би им се обраћао ко са Истока и тражио дужну братску помоћ, или да кажу своју реч, као неумешани у распру, они су то сматрали као обраћање неком вишем суду. Мислили су да њима уопште припада последња реч у верским и црквеним питањима, па и онда када их нико не пита. Зато видимо да Лав И (440-461), за чије време римска црква заиста влада Западом, доказује да има право власти и над Истоком. За њим чини то и Гргур И (Велики) при крају ВИ века.

Примедба. За примат над целом црквом не вреди много сва сила папска, не вреди ни углед, па ни то што га је Запад признавао за свога старешину (и на Истоку се матери цркви признавало првенство). За тај примат је од свега важније да ли га одобрава Христос, да ли га признају апостоли, да ли за њега знају први дани историје црквене. Догматске основе на које се примат ослања виде западњаци у речима које је Спаситељ рекао Петру: „Ти си Петар и на том камену ћу сазидати моју цркву"... и даље, „Даћу ти кључе царства небескога". Тим речима је Христос, тобоже, дигао Петра изнад осталих апостола и дао му власт над њима. По римском предању је тај исти Петар, са тим истим правом првенства, био епископ у Риму. Закључак је ово: као што је Петар стајао над осталим апостолима, тако његови наследници, епископи римски, стоје чашћу и влашћу над осталим епископима. Но те речи Христове не значе оно што хоће римски богослови. Већ Кипријан на западу не схвата их тако. У апостолско доба не видимо ниједног случаја да апостоли признају Петру неко старешинство. На апостолском сабору (51) се најбоље види да ни он ни други нису знали ништа о старешинству. Не знају о некој власти једног епископа над свом црквом ни стари ни познији сабори.

ДОГМАТСКЕ И ОБРЕДНЕ ОСОБЕНОСТИ У ЗАПАДНОЈ ЦРКВИ

Сем тежње за приматом спремале су расцеп у цркви и друге прилике. Од античког доба је друкчији дух код источњака, а друкчији код западњака. Из западњачког духа су се и родиле папске тежње за приматом: централизам и власт над целим светом римске су особине откад је Рима. Но Запад није имао смисла ни за истанчано мишљење којим се Исток одликовао још пре хришћанства, а које је потребно у богословљу. Зато је на Западу изопачена једна врло важна догма, догма о исхођењу Духа Светога од Оца, која почива на јасно изреченим Христовим речима (Јн 15, 26). Мада је ИИ васељенски сабор утврдио ту догму, у Западној цркви се сматрало да њу треба допунити и веровати да Дух Свети не исходи само од Оца, него и од Сина (филиоqуе). У XИ веку су на Западу ту новину унели у симбол вере. То је била нова повреда црквенога реда, јер у симболу вере не сме се ништа ни додавати ни одузимати. Већ тај поступак је јасно показао да не могу дуго ићи заједно две цркве, од којих једна признаје васељенски сабор за највишу власт, а друга не признаје. - Западна црква се почела да дели од Источне и својим обредима. Уобичајила је причешћивање на бесквасним хлебовима и причест само под једним видом, пост у суботу, целибат, један језик у богослужењу и сл. Источна црква је упозоравала западњаке на те неправилности. Но све те догматске и обредне разлике нису дале повод за деобу цркава. Велики обрачун је извршен на питању: какав положај има у цркви римски епископ, дакле на канонском питању.

ВЕЛИКИ СУКОБ ИСТОКА И ЗАПАДА

Сукоб је избио у IX веку на спору цариградских патријараха Игњатија и Фотија.

У Цариграду је у половини IX века био патријарх Игњатије, син једног свргнутог цара. Још као дечак постао је монах и живео је преко тридесет година строгим животом, па је стекао велико поштовање код Цариграђана. Због таквог живота и борбе са иконоборцима постао је патријарх. Но Игњатије није био сталожен човек, поступао је пренагљено и многима се замерио. Међу тима био је и Варда, ујак и тутор малолетног цара Михаила III. Варда му је био непријатељ јер га је Игњатије једном јавно одбио од причести и зато што му Игњатије није хтео да послужи у његовој политици. Варда је хтео да на силу покалућери царицу матер, своју сестру, да би је склонио са државне управе и да би сам владао. Захтевао је од Игњатија да царицу закалуђери, али Игњатије није на то пристао. Варда га увуче у једну велику заверу, свргне га и заточи на једно острво. На патријарашку столицу је постављен дотадашњи сенатор Фотије. Био је необично учен и чистог карактера. Зато је и изабран он, да му с те стране не могу замерити ни они који су жалили за Игњатијем. Фотије се примио свога места тек онда када је његов избор одобрио један сабор. Тада је рукоположен, тј. као бивши световњак прешао је за шест дана све свештеничке степене.

Игњатије се није помирио са својом судбином. Почео је да се бори против новога патријарха. Државна власт је покушала да силом ућутка Игњатија и његову странку. Но због тога му је код многих углед још порастао. У цариградској Цркви је избио раскол: једни су признавали за законитог патријарха Игњатија, а други Фотија.

Раскол, схизма, шизма = одметање од општег реда у цркви и од законите црквене власти. Византија = Цариград.

Расколу који је избио у Цариграду није био разлог само питање патријарха. Доба у коме је живео Фотије било је доба препорода наука у Византији. Тада је био почео слободоумнији дух просвећености да улази у државну управу, књижевност, па и у црквени живот. Представници тога правца звали су се економисти и међу њима је био и Фотије. Према њима су стајали конзервативци -зилоти, који су желели да сав јавни живот тече по старом. Чланови те странке су били међу монасима и у ширим народним круговима, а био је у њој и Игњатије. Те две политичке и културне струје сукобиле су се око личности Игњатија и Фотија.

Сукоб због двојице патријарха, ма како да се о њему суди, спадао је у делокруг само цариградске цркве и није био ничији више. Но папа Никола И, велики борац за папски примат, употребио га је да се умеша у послове цариградске цркве. Када је примио од цара и Фотија писмо којим му се, као и осталим патријарсима, јавља каква се промена догодила на цариградској катедри, он је изјавио да ту промену не одобрава. Пре свега не одобрава је зато што се то питање решавало без његова знања, а друго, што је Фотије постао патријарх непосредно из световног сталежа, а то се, тобоже, не слаже ни са законима ни са обичајима црквеним.

У Цариграду су одмах осетили да прети опасност целој Источној цркви. У њену слободу је задро један врло јак човек, који се могао ослонити на целу једну странку у самом Цариграду. Попусти ли Цариград, три остала ослабљена патријархата и не долазе у питање. Сви бољи и свеснији свештеници и мислиоци још су се тешње сврстали уз Фотија, уздајући се у његово знање и карактер. Ипак је папи учињено по вољи и сазван је један сабор да извиди питање смењивања патријарха. Сабор је одобрио све што се збило, јер се збило зато што тако захтевају више потребе цркве. На сабору су учествовали и папски заступници који су потписали записнике и прихватили закључке сабора. Са саборским решењима понели су легати и Фотијево писмо којим је лично одговорио на папине замерке. Фотије је бранио законитост свог епископства указујући на пример Амвросија Миланског, из чијег се примера види да је на Западу било случајева да се још некрштен човек бира за епископа. У исто време је тврдио да је његова црква самостална и истицао је врховну власт васељенских сабора и над собом и над својим римским другом. Поред свега тога могао се папа Никола И надати успеху, јер је Игњатијева странка послала њему жалбу, а жалбе се шаљу вишој власти против пресуда нижих власти. Како је, дакле, Игњатије са својом странком признао папу за вишу власт, папа је уложио сву снагу да га опет дигне на патријаршијску столицу. Победа Игњатијева била би и његова победа. Позивајући се на Христове речи Петру, доказивао је право власти над целом, па и цариградском црквом. На основу тога права није хтео ни даље да призна Фотија, него је сматрао Игњатија за законитог патријарха. Ни у тај мах није успео, мада је прогласио Фотија свргнутим.

Рим није хтео да попусти јер се у исто време радило и о тзв. бугарском питању, које га се јако тицало. Бугаре је крстио Цариград, он им је дао и прву јерархију. Но кнез Борис се ипак обратио папи да му он растумачи нека верска питања и да пошаље епископе који ће поново организовати Бугарску цркву. То је био исти случај као са словенским кнезом Растиславом. Само што је овде Борис хтео да се спасе од политичког утицаја Грка, који су му били сувише близу. Наравно, Рим се пожурио да пренесе своју власт у непосредну близину Цариграда. Но Фотије је имао снаге да се томе одупре и да на једном сабору осуди новотарије, које је Рим почео да шири по Бугарској („и од сина").

Усред те необичне историјске борбе буде убијен Варда, заштитник Фотијев. Ускоро после тога убије и Михаила ИИИ његов цезар и бивши коњушар Василије Македонац и седне сам на престо. Василије, који је на такав начин дошао до престола, хтео је да задобије за себе прости народ; требао му је и папа да преко њега дође у везу са западним владарима. Он зато одмах свргне Фотија и намести за патријарха Игњатија. И цар и Игњатије јаве папи нову промену и признају му врховну власт. Но папи, сада је то био Хардијан ИИ, требала је победа у потпуно законитој форми. Не лична покорност двојице људи, него покорност целе цркве. На његов захтев, састао се 869. године у Цариграду сабор који је осудио Фотија и све његове присталице. Уједно је признао папску власт над целом, дакле и Источном црквом. Тај сабор сматра Римска црква Осмим васељенским сабором. Источна га не признаје ни за обичан сабор, јер на њему није била заступљена цела црква, па ни цела Цариградска патријаршија. Но што се тиче бугарског питања, мада је папа захтевао да овај сабор реши и то питање по његовој вољи, сабор то није учинио. Свргнути велики патријарх Фотије пао је у тешке прилике. Одузели су му све, па и књиге.

Умро је и Хадријан, наследио га је Јован VIII. Он је наредио Игњатију да у кратком року позове из Бугарске све своје епископе и свештенике, иначе ће га свргнути. Игњатије није доживео ниједну ни другу срамоту. Ускоро је умро. Због промењених политичких прилика постао је опет Фотије патријарх. С тиме се помирио и папа Јован, јер Сарацени беху упали у Италију и папа је тражио по сваку цену помоћ од Истока. Једно је ипак захтевао: Бугарску цркву. Наравно, без успеха. Његов легат Марин, који је био дошао у Цариград да о томе преговара, понашао се тако да су га морали затворити. Јована је то тако увредило да је бацио клетву на Фотија и његове присталице.

Фотије није до краја живота остао на своме месту. Умро је у манастиру 891. године.

КОНАЧНА ДЕОБА ЦРКВЕ

После великога сукоба који се одиграо за време Фотија, Игњатија, Николе I, Хадријана II и Јована VIII, била је Источна црква начисто са тим да ће Рим у првој згоди поновити оно што му до тада није успело. Исток је постао опрезан и неповерљив. Запад је чекао своје време. То време није дошло, али је дошло до коначног расцепа цркве, што се за Фотија ипак није догодило. Јер велики спор се дотле сматрао спором римског и цариградског патријарха и њихове јерархије, а не спором једног и другог дела цркве.

Половином XI века избио је спор поново, али се сада завршио као спор једне и друге цркве. На Сицилији и у јужној Италији било је крајева који су потпадали непосредно под власт византијског цара. Становници су ту били већином Грци (Магна Граециа) и били су под духовном влашћу цариградског патријарха. Међу тим Грцима почео је да се у цркви одомаћује латински обред. Не само ту, него и у неким цариградским манастирима. То је изазвало сукоб. Енергични патријарх Михаило Керуларије затвори те манастире, а у јужну Италију пошаље посланицу, у којој је осудио латинске новотарије и опоменуо свештенство да их се чува. Папа Лав ИX одговори на то да Римској столици не може нико давати поуке, јер она стоји са влашћу над свом црквом. - Како је у тај мах византијском цару требао мир са Западом, покушано је да се дође до мира. У Цариград је дошло папско посланство да те преговоре доконча. Несрећа је била што је то посланство водио кардинал Хумберт, велики борац за папски примат, уз то прек човек. Због његова понашања према источним јерарсима није до саветовања ни дошло. Папско посланство, видећи да се ствар неће свршити како оно жели, положи 16. јула 1054. године на трапезу Св. Софије грамату којом папа баца проклетство на целу Источну цркву. Тиме је велики спор заиста завршен.

Одмах после тога сазват је у Цариграду сабор који је папи и његовим посланицима „људима, који су дошли из западне таме као гром и бура, или дивљаци, да сруше истину" одговорио и осудио догматске, обредне и канонске неправилности Запада. Решење тога сабора прихватили су сви источни патријарси. Римска црква отада живи својим посебним животом, који ју је у трећем периоду довео до новог сукоба и слома.

 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM