СТАРИ ВУЈАДИН

Ђевојка је своје очи клела:

"Чарне очи, да би не гледале!

Све гледасте, данас не виђесте

Ђе прођоше Турци Лијевњани,

Проведоше из горе хајдуке:

Вујадина са обадва сина;

На њима је чудно одијело:

На ономе старом Вујадину,

На њем' бињиш од сувога злата,

У чем паше на диван излазе;

На Милићу Вујадиновићу,

Још је на њем' љепше одијело;

На Вулићу, брату Милићеву,

На глави му чекркли челенка,

Баш челенка од дванаест пера,

Свако перо по литру злата."

Кад су били бијелу Лијевну,

Угледаше проклето Лијевно,

Ђе у њему бијели се кула;

Тад говори стари Вујадине:

"О синови, моји соколови,

Видите ли проклијето Лијевно,

Ђе у њему бијели се кула?

Онђе ће нас бити и мучити:

Пребијати и ноге и руке,

И вадити наше очи чарне.

О синови, моји соколови,

Не будите срца удовичка,

Но будите срца јуначкога,

Не одајте друга ни једнога,

Не одајте ви јатаке наше

Код којих смо зиме зимовали,

Зимовали, благо остављали;

Не одајте крчмарице младе,

Код којих смо рујно вино пили,

Рујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно равно,

Метнуше их Турци у тавницу,

Тавноваше три бијела дана,

Док су Турци вијећ' вијећали

Како ће их бити и мучити;

Кад прођоше три бијела дана,

Изведоше старог Вујадина,

Пребише му и ноге и руке;

Кад стадоше очи вадит' чарне,

Говоре му Турци Лијевњани:

"Казуј, кујо, стари Вујадине,

Казуј, кујо, дружину осталу,

И јатаке куд сте доходили,

Доходили, зиме зимовали,

Зимовали, благо остављали;

Казуј, кујо, крчмарице младе

Код којих сте рујно вино пили,

Пили рујно вино у потаји.

Ал' говори стари Вујадине:

"Не лудујте, Турци Лијевњани!

Кад не казах та те хитре ноге,

Које-но су коњма утјецале,

И не казах за јуначке руке,

Које-но су копља преламале

И на голе сабље ударале,

- Ја не казах за лажљиве очи,

Које су ме на зло наводиле,

Гледајући с највише планине,

Гледајући доље на друмове,

Куд пролазе Турци и трговци."

МАНАСТИР ВРБИЦА

Овдје сиђе Дух на Апостоле,

Међу Србе да се Богу моле,

И да Свето Православље шире

Подижући нове манастире.  

То је била само Божја воља

Да Врбица чувар Доњег поља,

Посвећена православној вјери

Шири свете манастирске двери.

Љута бура са Шатора брише,

Старетина на тамјан мирише.

Мириси се ђедовином шире,

Каде грешне Динарске пастире.

Одјекује звоно са звоника

Искре очи Срба повратника,

Радују се православна браћа

Што се живот у Ждраловац враћа.

Мир ће ући кроз Врбичке двери,

Свим људима по Божијој мјери,

Ако буду имали на уму

Да се врате Богу и разуму.

Илија Ињац

ШАТОРСКИ ОГАЊ

Мора да је нека сила јака

Повезана са култом предака

Која зрачи са источне стране

И привлачи Србе Шаторане.

Кажу неки списи из давнине

О појави ове светковине

Кад су с′Алпа и од Црног мора

Стари Срби ишли до Шатора.

Има нешто што их на то тјера

Да наложе ватру крај језера

И молитвом призивају Бога

Жртвујући брава дебелога.

Огањ који у небеса лети

И Илија Велики и Свети

Окупио ноћас Шаторане

Да заједно Православље бране.

Надају се да ће ове ноћи

На Шатору, још једанпут моћи,

Чекајући своју зору свету

Огријати душу разапету.

Опијени миром мирисавим,

Православњем и то оним правим

По свијету своју вјеру шире

И не дају нади да умире.

Илија Ињац

ИЛИНДАНСКО ХОДОЧАШЋЕ

Шатор скупља Србе повратнике,

Становнике Крајине Лике;

Од Гламоча, Губина и Прова,

До Дрвара, Книна и Грахова.

Испод врха на култној планини,

Гдје се опет ходочашће чини,

Скупило се на хиљаде душа,

Да парастос крај језера слуша.

Да ли видиш о Свевишњи Боже,

Како Срби свете ватре ложе?

Ватриште се до ватришта ниже,

Свети огањ до небеса стиже.

Чекајући са источне стране,

Илинданску зору да осване,

Гледао сам са очима својим,

Нисам мог'о ватре да избројим.

Свемоћи ти, коју Боже имаш,

Да ли чујеш и да ли је примаш,

Ову смјерну молитву у ноћи,

Светој зори што ће скоро доћи?

У даљини к'о да небо тиња,

Са олтара крајишких светиња,

Засијали ореоли скупа,

Лазарица, Драговић и Крупа.

На шатору истина је права,

Православље опет васкрсава;

И мени се грешном робу чини,

Није к'о на обичној планини.

Ноћас Срби на шатору бдију,

Док их први зраци не огрију,

А сутрадан на молитву другу,

И на српски збор у Црном Лугу.

Крајишници више него ишта,

Воле своја стара светилишта,

Зато, опет све од себе дају,

Да се виде у свом завичају.

Твојом вољом и уз нашу жељу,

И оданост своме светитељу,

Обновљена црква испод Гњата,

Отворила широм своја врата.

Ходочасте Срби са свих страна,

Сваког љета око Илиндана,

Да удахну мирис родне груде,

Верујући у Бога и људе.

Илија Ињац

                                                            TIHO DOŠLI, JOŠ TIŠE OTIŠLI

            S austrougarskom upravom u Livno dolaze Židovi - najprije trgovci i obrtnici, a poslije liječnici, veterinari, geometri, apotekari... S nestankom njihova malenog groblja nestalo je značajnog vidljivog znaka njihove jednostoljetne prisutnosti u ovome gradu.

            Na izlazu iz Livna prema Splitu (preko Gubera) s desne strane ceste su veterinarska stanica I stocno pazarište. Nekad je ondje bio rasadnik i uz rasadnik odmah uz put židovsko groblje.No uzalud ćete mu danas ondje tražiti bilo kakva traga. Groblje je temeljito uništeno još 1949. god., kada je livanjska Stočarska stanica za stanove svojih radnika ondje napravila tri jednostavne prizemne zgrade. Neodgovornost, nemar i nekultura učinili su svoje: groblje je pretvoreno u bašču, od 7-8 kamenih spomenika u obliku piramide spašen je samo jedan. Prenesen je u dvorište Brkića kuće (nekadašnjeg zavičajnog muzeja). Lijepo oblikovanim slovima na njemu je vješto urezano da ondje počiva Leopold Breiner, roden 24. 4. 1848., a umro 1. 11. 1903. Mir pepelu njegovu: "Hier ruhet Leopold Breiner, geb. am 24/41848. gest. am 1/111903. Fride seiner Asche".[1]

            Nikad nećemo, možda, saznati kome su sve bili podignuti ti uništeni spomenici, ali iz nekih drugih izvora i na temelju sjećanja starih Livnjana znamo za mnoge druge Židove iz njihove livanjske zajednice.Da im se ne bi izgubio svaki trag, pokušajmo evidentirati bar one za koje znamo, zasad, da su u Livnuživjeli.

            Prvi do danas nam poznati Židovi stižu u Livno posljednjih desetljeca 19. stoljeĆa, s austrougarskom upravom, i to najprije kao trgovci i obrtnici. Tek kasnije kao državni službenici dolaze i intelektualci Oijecnici, veterinari, geometri...), i to uglavnom iz Bosne (Travnika, Sarajeva, Jajca, Fojnice,Bugojna,Bijeljine).

            Stoljece prije toga, navodi jedan izvor, bilo je pokušaja splitskih Židova, bogatih trgovaca, da se nametnu livanjskim trgovcima. Ondje se kaže da su oni na jeqnom dogovoru (1807. god.) raspravljalio tome zašto ni jednoga trgovca Zidova nema u Livnu. Kao objašnjenje naveo je Elia Jesurm svoj primjer: on je u Livno radi otvaranja trgovine poslao svoga sina Jakova (i još ga preporucio svome prijatelju Firdusu), no sin mu u trgovini nije uspio, jer da se nije mogao održati uz okretne i sposobne trgovce Livnjane, koji "kao da su završili sve židovske trgovacke škole,[2] (ostavimo postrani to ima li i koliko, možda, pretjerivanja u ovoj pohvali livanjskim trgovcima). Pocetkom 20. stoljeca, po statistickim pokazateljima, u Livnu je bilo 15 Židova (što austrijskih, što španjolskih),[3] a 1940. godine svega sedam.[4]

            U nedostatku izvora mnogi od njih ce ostati nezabilježeni, kao i onaj anonimni što ga spominje autor knjižice "Hrvatsko glazbeno-pjevacko društvo 'Dinara' u Livnu" (objavljenoj u Zagrebu 1909). Govoreci kako je kotarski predstojnik barun Lazarini zabranjivao okupljanje Hrvata po sijelima i pjevanje hrvatskih pjesama, bilježi: "Hrvatska pjesma bijaše dakle pod globu, pa tako treci dan Božica godine 1884. katolicki mladici bijahu kroz caršiju tjerani redarima u ured i moradoše platiti 110 for. globe. Medu njima bijaše i jedan jevrej, koji na njega otpadajuci dio (5 for.) iz obijesti donesao sve u samim novcicima, da se makar tim osveti Lazariniu" (str. 7).

                                                            STIŽU TRGOVCI I OBRTNICI

            Među prvima poznatim nam stigao je u Livno Mojses Drei (trgovac), čija osmogodišnja kći Sofija (rođ. u Sarajevu) ide u I. razr. osn. škole 1879/80. godine. O prvom poznatom livanjskom uraru Samuelu Livajicu iz maticnih knjiga župe Livno saznajemo da je živio na Milošniku - br. 182, da je u 40. godini umro od sušice (6. 3. 1896), da je pokopan na groblju u Rapovinama, te da je roden u Sarajevu, i to u braku Ivana Livajica I Livanjke Janje Kostoevic. [5]U Livnu ce mu se iz incestuozne veze s Andom Sucic roditi više kceri i sinova: prvo Janja (1874. god.), te po redu Ivan, Zakarija, Ivana, Zorka. U livanjskim maticama je upisan kao katolik (sarajevske nismo mogli konzultirati), ali s velikom vjerojatnošcu pretpostavljamo da s oceve strane potjece iz židovske obitelji (ni u jednoj livanjskoj matici 18. i 19. st. nismo naišli na primjer da je nekom katoliku ime Samuel, niti, pak, Zakarija, koje ima njegov sin).

            Trgovac Haim Jakob Montilja od 1891. god. u Livnu ima registriranu svoju firmu.[6] Imao je tri sina (Sumbul, Jedika i Mošo) i tri kceri (Mazalta, Rnhela i Blanka).[7] Sedmogodišnja mu kci MazaZta (rod. u Travniku) pohadala je u Livnu I. razr. osn. škole 1896/97. godine. U Travniku mu je rodena i kci Blanka (u Livnu je 1915/16. ucenica III. razr. osn. škole I Rahela). Sin mu Sumbul[8] poznati je livanjski i sarajevski veletrgovac. Jakobov bi mladi sin Mošo (rod, u Travniku 1888. god.), koji je u Livnu s odlicnim uspjehom završio trgovacku školu (1899-1903) i poslije, kao I brat mu, ovdje radio kao trgovac. Sumbulova kci Bukica (rod. u Sarajevu) u Livnu je 1918/19. ucenica I. razr. osn. škole. Braca Montilja imali su dva ducana u današnjoj Velica kuci, na samom pocetku ulice niže Perkuše džamije. Sumbu1je iz Livna otišao tridesetih godina, ali i kasnije s vremena na vrijeme rado se svracao u Livno. Trgovao je u prvom redu tekstilom. Od njega su robu narucivali gotovo svi livanjski trgovci.[9]

            Zanimljiv je slucaj Oskara Davida Malawera: sin je trgovca Osiasa Malawera i Hertie Riben, roden 30. 12. 1869. u Przemyslu u Ga1iciji.U Livnu radi kao "racunarski podcasnik". Kršten je kad mu je bilo 32 godine (20. 8. 1901), i vjencao se istog dana u Livnu s katolkinjom Vilmom Zapletal iz Niškovica - Wisgau. Bio je osoba od ugleda: kumovi su mu bili kotarski gruntovnicar Adolf Chloupek i Frano Poznic (hotelijer).[10]

            Godine 1900. u Livnu imaju registrirane svoje firme Morie Isak Levi,[11] te Dudo Levi (ima firmu u Livnu od 1896. god),[12] - kci mu Luna (rodena u Bijeljini) u Livnu pohađa III i IV. razr.  osn. škole kao jedanaestgodišnja djevojčica (1897-1899). Tad su u Livnu trgovci i Sandor Papa i Bohor Papa. Šandorova kci Bohorika (rod. u Travniku) u Livnu je kao sedmogodišnja djevojcica u I. razr. osn. škole 1896/97. godine, a Bohorova kci Estera rođena je u Livnu i tu je 1901102. u I. razr. osn. škole.

            Evidentirali smo petoricu Breinera: Leopolda (onoga čiji je nadgrobni spomenik sacuvan), Ferdinanda, Jakova, Jozefa i Adolfa, te dvojicu trgovaca Altaraca: Isaka Vitu i Salamona Isaka. Cipelaru Ferdinandu Breineru u Livnu je 21. 9. 1906. rodena kci Anka. Stanovao je u kuci Pave Jazve, pokraj Bistrice, nedaleko od spomenika kralju Tomislavu (u istoj ce kuci kasnije stanovati kapelnici u "Dinari", najprije Prohaska, a poslije njega Julije Las).[13] Jakova Breinera nalazimo upisana kao kuma na vjencanju cipelara Imbre Kozme i Jozefine Kurt (3. 3. 1907),[14] a zanačiju Josefa Breinera kao kuma na vjencanju Frane Laštre i Draginje Erceg (7. 11. 1910).[15] Adolf Breiner (rođ. u Bijeljini) šk. god. 1911/12. je ucenik I. pripravnog razr. trgovacke škole u Livnu. Isak Vita Altarac ima kći Rifku (rođ. u Sarajevu 1904), a Salamon Isak Altarac kci Sinjoru (rođ. u Jajcu 1907). Šk. god. 1915/16. obje idu u Livnu u osn. školu, Rifka u cetvrti, a Sinjora u drugi razred.

                                                            BEZ MINJANA I SINAGOGE

            Za Austrije su u Livnu službovali sudac Talj, kotarski lijecnik dr. med. Siegfried Diamand[16] te veterinar (živinar) dr. Isak Nachmias.[17] Isakova žena je iz ugledne bugojanske židovske obitelji Graf (vlasnici hotela u Bugojnu). U Bugojnu mu je 25. 6. 1920. rod. sin Jozef (Joško), koji u Livnu pohada osn. školu od 1927. do 1929, do odlaska u Sarajevo. Isakje stanovao u kuci koja je danas vlasništvo Ivana Vukadina CMarijanovica ul. 10). Uz lijecenje stoke bavio se uspješno i humanom medicinom. U gradu bio omiljen, posebno bio miljenik ženskog svijeta, volio vesela društva i zabave. On i žena mu neizostavno bi sudjelovali na pokladnom maskimom plesu i cesto dobivali nagrade za najoriginalnije napravljenu masku.[18] Imao je sina Jakova. I drugi mu sin kasnije u Italiji postao hotelijer. Iz Livna su odselili u Sarajevo.[19]

            Poslije I. svj. rata na mjesto šefa katastra postavljen je nadgeometar Herman Fischler. Sin mu Edmund (rod. u Fojnici 28. 10. 1921) u I. je razr. livanjske osn. škole 1928/29: a iste te godine sin mu Sigmund i kci Suzana su ucenici VII. razr. livanjske gimnazije. Po sjecanju njihova školskog kolege Mehe Sefercehaica oboje su bili odlicni daci. Odavde su, prisjeca se Meho, odselili u Suboticu, gdje ih je zatekao II. svjetski rat. Jischlera je zamijenio marljivi, pedantni, gotovo neprimijetni ceški Židov Jozef Alerhand, kao viši kotarski inspektor, Došao je iz Duvna 1929. i sa ženom ce (djece nisu imali) u Livnu ostati du&,o,proživjet ce i II. svj. rat. Poslije rata umro je u Livnu, a pokopan je u Židovskom groblju u Splitu, jer je livanjsko već bilo uništeno. Nekoliko mjeseci poslije žena mu odlazi u židovski starački dom u Zagreb.[20] Godine 1938. jedan je Židov u Livnu otvorio trgovinu stakla u Pervanovoj kuci (danas ulica kneza Mutimira). Kratko je ostao u Livnu i nismo mu uspjeli doznati ime.[21]

            Šumarski inženjer Leo Alkalaj u Livnu je na službi prvih godina poslije II. sv. rata. Vrlo je aktivan u KUD-u"Radnik". Kao ljubitelj teatra, amaterski je na livanjskoj sceni režirao Krležine drame. Ovdje se i oženio Livanjkom Finom (Jozefinom) Vrdoljak. Poslije nekoliko godina odselili su u Sarajevo, a odande, sa sinom Isakom i kcerkom Vesnom, u Beograd. U Livnu su

stanovali u velikoj Vidovica kući iza Stare općine.

            Pedesetih godina u Livnu je kao apotekar službovao mr. Samuel Elazar, intelektualac ogromnog znanja i svestranog interesa: objavio je mnogobrojne znanstvene radove o narodnoj medicini, ljekovitom bilju, običajima bosanskih Roma, židovskim običajima, o književniku Isaku Samokovliji... Idejni je začetnik osnivanja Muzeja Jevreja BiH u Sarajevu, a izdavačka kuća "Svjetlost" u biblioteci "Kulturno nasljede BiH" mu je 1987. objavila izuzetno vrijedno djelo "Jevrejsko-španjolski romancero", za koje je gradu sakupljao, može se reći, cijeloga života. Utkano je u nju, prema tome, ponešto i iz njegova livanjskog razdoblja istraživanja stvaralaštva

židovskog naroda.

            Jedan od posljednjih Židova koji su živjeli i radili u Livnu je liječnik dr. Lazar Vajnberger, koji poslije proživiljene golootočke golgote dolazi u livanjsku bolnicu pedesetih godina i poslije koju godinu će odatle u Zagreb, a potom u Izrael.[22] Zubarica Vjekoslava Landau iz Sarajeva je došla u Livno 1959. godine. Kao posljednji Židov napustila je Livno poslije nekoliko godina. Kasnije odselila u Švicarsku. U Livnu su je svi zvali samo Slavicom.

            U uništenom livanjskom židovskom groblju nije bilo ležećih sefardskih spomenika. Bili su samo uspravni aškenaski. No to ne znači da uz Aškenaze u Livnu nije bilo isto tako i Sefarda. O načinu života u židovskoj zajednici ne znamo mnogo, ali ga je karakteriziralo, sigurno, ono što je i drugdje bilo tipično za male židovske zajednice, gdje se nije mogao sastaviti minjan (najmanje deset odraslih muškaraca na okupu). Bez minjana nije se moglo ni pomišljati ng.gradnju sinagoge. Vedrana Gotovac, vrstan poznavalac života bosanskih Zidova, kaže da su livanjske židovske obitelji bile uključene u bugojansku židovsku opcinu. U tim malim zajednicama, kaže ona, svakodnevna bogoslužja su se održavala u kućama i po sobama u kojima su stanovali: "Obredi su se obavljali tiho i skromno, a u prvom planu je bilo sastajanje i očuvanje tradicije. [23] Po sjećanju Mile Perića-Kikića, subotnje molitve livanjski su Židovi obavljali u kući Jakova Montilja.

            Danas u Livnu nema Židova, ni groblja im nema. Ostao je tu i tamo o njima zabilježen samo poneki podatak. Svakim danom sve je manji broj Livnjana koji čuvaju bilo kakvu uspomenu na te ljude što tako tiho ovamo dođoše i isto tako tiho odoše. Trebalo im je barem groblje sačuvati.

                                                            LITERATURA

            Stipo Manđeralo, Kutija za čuvanje vremena - Prilozi proučavanju prošlosti livanjskoga kraja. Svjetlo riječi – Livno, 1996.

                                                            STIPO MANĐERALO

            Rođen je u Vidošima kraj Livna 1938. godine. Gimnaziju završio u Livnu, a filozofski fakultet u Sarajevu. Od 1962. godine do danas profesor je u livanjskoj gimnaziji.

            U stručnim pedagoškim časopisima pisao je o problemima nastave jezika i knjževnosti.  Zanimao se i za prošlost Livna i njegove okolice. Napisao je nekoliko zapaženih radova u Glasniku zemaljskog muzeja u Sarajevu, mostarskoj Hercegovini, sarajevskim časopisima Odjek i Treći program RTS, livanjskim Tragovima, Livanjskim vidicima, Svjetlu riječi, te sudjelovao u radu znanstvenih simpozija.

            Godine 1987. objavio je knjigu o livanjskom klesarstvu, Gospodari kamena, 1992. u knjizi Lozićev ilirski san predstavio po mnogo čemu izuzetno zanimljivog  bosanskog franjevca Grgu Lozića i objelodanio njegove Bilješke. [24]