УСПЕНИЈЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА
Празник Велике Госпојине, празник Успенија Пресвете Богородице, празник Њеног одласка из овога света у небеске дворе код Сина Свог Љубљеног, Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, то је велики празник, и садржина његова нас побуђује и поучава о најважнијим питањима из нашег живота.
О Пресветој Богородици писали су старозаветни пророци у разним приликама као о символу онога што ће доћи. Девојчица Марија је испрошена од Бога кроз молитве њених родитеља Богоотаца Јоакима и Ане који су се заветовали Богу, да ако им Бог подари чедо, да ће га посветити Богу и као трогодишња девојчица на Ваведење служила је у храму и прослављала Бога Оца Нашег Небеског.
Читава старозаветна историја као да се понавља и у ствари извршава се оно што су пророци говорили о њој. Синоћ на свечаном бденију у читањима која су одређена из Светог Писма говори се из Старог Завета да кад је Јаков заспао на камену да је видео у сну отворено небо и лестве по којима анђели Божији силазе с неба и пењу се на небо, а ово су црквени људи протумачили да се односи на Пресвету Богородицу, јер је она та која нас је кроз те лестве повезала с небом. Анђели силазе на земљу да нас поуче вољи Божијој и да нас Она са земље преведе на небо.
У црквеним песмама толико је пуно описано о Пресветој Богордици као о Храму Духа Светога. Премудри Соломон каже да Премудрост себи сазида дом и учврсти на 7 стубова и тако говори на један тајанствен начин о Цркви, о Светим Тајнама где тако важну улогу има Пресвета Богородица. Она по речима Светог Пророка Језекиља представља и врата на Јерусалимском храму кроз која нико није смео да прође сем кнеза, јер само Он је прошао кроз та врата, и остала су затворена, а то говори о улози Пресвете Богородице коју је имала родивши Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља Нашег и о Њеном Приснодевству и Њеном Девичанству непрестаном, о Њеној Богородичности и да није било обично рођење, него у плану Божијег спасења рода људског. Много и много примера има где је споменута, па Свети Пророк Исаија каже: „Гле, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуце му име Емануил…“, што значи да је с нама Бог. Послужила је тако великој тајни и послужила је и роду људском кад је у Назарету примила Благовест од Арханђела Гаврила да ће родити Сина Божијег, и упитала: „ Како је то могуће кад не знам за муза?“, а Архандјел јој је рекао:“ Дух Свети сићи ће на тебе и Сила Вишњега осениће те, и оно што ће се родити, биће Највећи, биће Син Божији, биће Господ наш, Исус Христос, Избавитељ и Спаситељ наш.
Пратила је читаво време рад Господа Исуса Христа, његову Јеванђелску проповед и туговала и боловала за њим кад је страдао на Голготи и учествовала са женама Мироносицама у Васкрсењу Христовом, Његовом Вазнесењу са Маслинске Горе, и на Дан Свете Педесетнице кад је силазио Дух Свети на Апостоле. Кад су Апостоли бацали коцку ко ће где ићи да проповеда, Пресветој Богородици је пао у удео да оде на Свету Гору Атонску да тамо проповеда Свето Јеванђеље и Света Гора Атонска је под покровитељством Пресвете Богородице, и никоме више од жена није дозвољено да дође на ту Свету Гору. Она је обилазила света места која су везана за важне догађаје Господа Исус Христа.
Одлазила је често на Маслинску Гору где се Господ вазнео на небеса, одлазила је у Гетсиманију тамо где се Господ молио Оцу Небеском пред своје страдање: „ Оче, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова, али нека не буде воља моја, него воља Твоја , Оче Небески.“ И каже се да је у том туговању, Пресвета Богородица, добила благу вест кад јој је Арханђел Гаврило саопштио да ће за три дана да се пресели из овога живота у небески и донео јој палмину гранчицу која ће се носити за време њеног погреба као знак нечега што се завршава значајно у њеном животу.
Пожелела је да се још једном види са Светим Апостолима и да се опрости и на чудесан начин видимо на светим иконама и фрескама да су Свети Апостоли били донети на облацима у Јерусалим да се поздраве са Пресветом Богородицом и тако је Она уснула и била часно погребена, али ту није био Апостол Тома који је био у Индији на Јевандјелској проповеди. Кад је дошао, желео је да види гроб и да види тело Пресвете Богородице да јој се поклони и захвали за њену смерну улогу коју је имала читавог свог живота. Кад су отворили гроб, не нађоше њено тело, јер ју је Господ вазнео из овога света на небеса. Зато је још давних векова Цар Давид у свом Псалму говорио о небеским вратима „ Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна!“ , да се отворе врата небеска, да анђели дочекају пресвету Богородицу, да је приме као Храм Духа Светога која је послужила смерно Цркви и читавом роду људском. Зато је прослављамо и поштујемо као Мајку читавог рода људског и заступницу хришћанског рода. Том великом улогом коју је Бог доделио Пресветој Богородици узвисио је женско биће до небеса, до апотеозе, до обожења, као што Цар Давид говори у својим химнама за све људе ако живе по вољи Божијој „ Зар не знате да сте богови и синови Свевишњега сви?“ Такво велико назначење Бог је дао људима, дао је свакоме људском бићу!
Тако читамо у почетку Божије књиге да Бог створи човека од праха земаљског и дуну му у нос дух животни и поста човек духа жива и будимо онда слични Богу и подобни вршећи заповести Божије, вршећи закон Божији и да будемо у свом хришћанском животу слични у служењу Богу и ближњима служби Пресвете Богородице. Женски род има посебно да буде радостан и Богу благодаран за овакву улогу коју је Пресвета Богородица добила, која је родила Господа Исуса Христа, Сина Божијег, постала Мати Божија. Велика садржина је те речи коју људски разум није у стању у потпуности да схвати, јер је људска моћ сазнања мала и ограничена, али толики храмови су подигнути у Славу Божију и Њен спомен, толико је икона насликано, живописано као првобитно што је Свети Јеванђелист Лука насликао Њен лик који је међу нама и чудотворно дејствује свима онима који с вером прилазе. Тако и лик Богоматере чудесно дејствује и исцелује од сваке немоћи коме Бог подари милост и коме услиши његову молитву. Зато стално и понављамо ту молитву Пресветој Богородици: „ Пресвета Богородице, спаси нас! Пресвета Богородице, Заступнице наша, Заступнице рода хришћанскога!“ Пресвета Богородица је тако драго и мило име које Бог тако високо узвисио. Браћо и сестре у данашњи празник имамо пуно разлога да се поучимо о тајни живота и тајни нашег одласка из овога света и одлазак у непознато у Цркву Божију на небесима. Зато не очајавајмо и смирено прихватимо вољу Божију. Кад смо у опасности да преступимо заповест Божију, црквени учитељи саветују да се сетимо дана смртног да не би сагрешили, да се чувамо да нас лукави сатана не превари, да нас не одстрани од љубави Божије. Зато чинимо молитве и постимо, зато се исповедамо код својих духовника да нас разреше од наших погрешака и грехова.
Зато се причешћујемо Светим Тајнама, Светим Причешћем да нас тај духовни огањ очисти и да се као злато које се у ватри кали и све више показује у својој вредности и својој светлости, у своме сјају, и наша душа тако очисти кроз Свето Причешће. Зато је Црква установила посебно Госпојински пост да у Славу Божију и у спомен Пресвете Богородице се уздржавамо и од онога што тело наше хоће из љубави према Богу и Његовим Светим Угодницима. Посебно у данашње време кад је хришћански морал у великој кризи, кад су ратови, кад су непријатељства, кад је жеља за богаћењем, кад је философија капитала најважнија у животу, кад је политичарима све дозвољено иако није све на корист и све није на спасење. Лажна демократија. Свети Апостол Павле каже да ми је све дозвољено, али да није све на корист. Демократија ће бити по Богу, ако смо послушни према заповестима Божијим и према ближњима својим. Ако извршавамо закон Божији, бице мир у нашој души, биће мир међу нашим ближњима, биће више мира у овом свету и сваки од нас биће миротворац. Ако смо миротворци, онда смо деца Божија, онда смо народ Божији. То је оно што бисмо вам најкраће и најљубазније могли да кажемо за овај велики празник, за празник Успенија Пресвете Богородице. Кад се год у молитви обратите Пресветој Богородици, Она ће бити ваша молитвеница пред престолом Божијим, биће усрдна заступница наша како је велича црквена песма.
Она је узвишенија од Херувима и Серафима. Она је на првом месту у роду људском, прва пред лицем Божијим која се моли за нас. Зато јој певамо химне и призивамо је у нашим молитвама „Пресвјатаја Богородице, спаси нас!“ Нека је срећан и благословен празник Успенија Пресвете Богородице и да са благословом Божијим вазда долазите у светињу где се прославља име Божије и име Богоматере, Пресвете Богородице и да буде празник Велике Госпојине свима вама који сте се спремили за Свету Тајну Исповести, Покајања и Причешћа на духовну радост и да Бог молитвама Пресвете Богородице помогне да се осетите духовно препорођени и оснажени и радосни, и да вас Пресвета Богородица наткрили омофором својих светих моћних молитава да би сте свагда срећни и благословени били од сада па до века. Амин!
Недеља 13. по Духовима
ПРИЧА О ВИНОГРАДАРИМА
"Другу причу чујте: Беше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима и отиде. А кад се приближи време родовима, посла слуге своје к виноградарима да приме родове његове. И виноградари похватавши слуге његове једног избише, а једног убише, а једног засуше камењем. Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише им тако исто. А по том посла к њима сина свог говорећи: Постидеће се сина мог. А виноградари видевши сина рекоше међу собом: Ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане достојање његово. И ухватише га, па изведоше га напоље из винограда, и убише. Кад дође дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Рекоше Му: Злочинце ће злом смрти поморити; а виноград даће другим виноградарима, који ће му давати родове у своје време. А рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, он је постао глава од угла; то би од Господа и дивно је у вашим очима." (Мт.21,33-42).
Колико сваком од нас, браћо и сестре, причињава радост учињено добро дело ближњих наших? Колико смо тада наклоњени према онима који нам чине добра дела, била она материјална била духовна? Колико опет, с друге стране, ми узвраћамо за та добра дела захвалношћу ономе који стоји иза сваког доброг дела?
Покушајмо да преиспитамо нашу савест и сами откријемо степен наше захвалности Богу, којем захваљујући и осећамо и радујемо се у овом нашем овоземаљском животу.
Увидимо колико занемарујемо добра дела која нам Бог по милости својој чини, и колико мало ми са своје стране узносимо захвалност њему, дародавцу свих добара роду људском.
Све што ми људи имамо на овој планети није наше, већ Божје; не припада нама, већ Богу; јер није створено нашим снагама, којих без Божје силе ни немамо, већ Божјим. Стога бисмо требали најпре да узносимо захвалност њему, Богу нашему, па тек онда створењу руку његових које нам чини добро. Ако нема Бога међу нама, нема ни истинског добра, ни истинске правде, ни истинске љубави, нити било чега истинског што може донети потпуну радост и искрену захвалност.
Ово нам потврђује данашња јеванђелска прича Спаситеља нашег о злим виноградарима:
"Беше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима и отиде."
Човек домаћин представља самог Бога, виноград ову нашу планету, пивница и кула означавају сва дела Божја која су на земљи а виноградари представљају нас људе.
Бог је нама људима створио све да можемо живети као бого-људи, међутим ми смо сами учинили, од свега добра што га Бог створи, себи муку и јад. Муку до муке и јад до јада. Ми сами хоћемо да скројимо свет онако како то нама тренутно одговара и у том нашем труду изостављамо онога који је најважнији, без кога се ништа не може створити и кроз кога је све постало - Бога.
О, колика је безумност наша, без Божје мудрости, када савршено створени свет ми делима нашим претварамо у место муке и јада, када оно што је Божјом руком створено да служи као добро ми нашим немоћним рукама претварамо у нешто супротно томе - у зло. И ми смо слични виноградарима из данашње јеванђелске приче, који када им господар од винограда посла слуге своје да приме плодове од винограда, "једног избише, а једног убише, а једног засуше камењем" Тако и ми полажемо наде своје у сопствене снаге, које не могу уза све наше трудове да оду даље од земље; у силу оружја, која нас само све више истребљује, и заштиту камења, које нас окамењује уместо да нас штити; и трудимо се мислећи да идемо напред, а за истину не желимо ни чути нити је желимо схватити. Ову истину нам обелодањује свети Апостол Јаков када благовести:
"Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у васим удовима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. Прељубочинци и прељубочинице, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету да пријатељ буде, непријатељ Божји постаје" (Јак. 4,1-4). Међутим, Бог нам по милости својој изнова шаље слуге своје, а ми, авај, поново подражавамо злим виноградарима и поново чинимо исте грешке. Поново као слепци корачамо за својим претходницима и хватамо нити које су њих одвукле далеко од истине, далеко од правог и истинског извора свих добара.
На крају ће нам Бог послати Сина свога, и тада тешко нама, браћо и сестре, ако не почнемо да живимо животом достојним небеске славе, јер нас чека иста судбина као и зле виноградаре, "који бише злом смрћу погубљени а виноград господар даде другим виноградарима који ће му давати плодове у своје време. "
Будимо достојне слуге Господара нашег и ивимо по заповестима његовим, волимо се јеванђелском љубављу и љубимо истину као највеће благо. Не полажимо наду у свет, већ у Створитеља света, захваљујући му непрестано на милости његовој.
Живимо врлинским животом и не испуштајмо Бога из мисли својих, узносимо захвалне молитве за све и сва што нас сналази у животу и полажимо неизмерну наду у Бога, Пресвету Богородицу и све Свете Његове.
Само тако ћемо постати наследници новог винограда који ће Бог поново обновити када дође у слави својој са светим анђелима својим да суди свима по делима њиховим.
Само тако ћемо бити истинске слуге Божје и истински следбеници уског јеванђелског пута који води у живот вечни.
Богу нашему, Тројици једнобитној и нераздељној, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је слава вавек. Амин!
ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДА БОГА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА
"И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована брата његовог, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засја се лице Његово као сунце а хаљине Његове постадоше беле као светлост. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с Њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе! Добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сенице: Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их; и гле, глас из облака говорећи: Ово је Син мој љубазни, који је по мојој вољи; Њега послушајте. И чувши ученици падоше ничице, и уплашише се врло. И приступивши Исус дохвати их се, и рече: Устаните, и не бојте се. А они подигнувши очи своје никога не видеше до Исуса самог. И силазећи с горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видели док Син човечији из мртвих не устане", (Мт.17,1-9).
Бог је створио свет и све што је у њему и дао га човеку да господари њиме. Да господари у добру и по заповестима Божјим и правди његовој. Али, човек се изопачио. Све је окренуо против Бога и против његових створења.
До данас се ниједан изум обезбоженог човека није употребио за добро људи и у славу Божју. Све што је створено без благослова Божјег води уништавању Божјих створења и Божјег добра. Уместо да служи на славу Божју, све се изопачило и служи на радост ђаволову - на зло.
Много је невоља у овоме свету и много горчина које испуњавају људске душе. Али, не треба се бојати. Треба се Богу молити да помилује цео свет, па и нас ...
Данашње Јеванђеље и данашњи велики празник Преображења Христова, браћо и сестре, јесте као један делић огледала, један комад у којем се ипак све може видети.
Света православна црква прославља данас празник Преображења Господњег. То је догађај који се десио 40 дана пре страдања Господа Исуса Христа, када је Господ са својим ученицима Петром, Јаковом и Јованом отишао на брдо Тавор, на високо брдо где су се облаци сусретали, и тамо се преобразио. Тада је у једноме моменту његово лице засјало као сунце, а хаљине његове постале су сјајне као светлост, и апостоли су од те велике, преображењске светлости видели да Господ прича са пророцима Мојсијем и Илијом о своме страдању које ће уследити, али које ће се завршити његовим славним васкрсењем. Апостоли су тада узвикнули: "Добро нам је бити овде; да саградимо три сенице: једну теби Господе, једну Мојсију и једну Илији". Нису ни мислили да ли је њима потребно да се скривају под неку колибу, него су били мотивисани само једном жељом: да тај моменат, тај свети моменат - задрже у вечности.
Преображење је празник када је Господ показао славу своју ученицима својим, како се казе у тропару, "јакоже можаху", односно онолико колико су могли да приме. Али сведоци смо да је од оних апостола који су видели славу Божју само један остао до краја веран Господу. Апостол Петар се чак три пута одрекао Христа, али је то касније горко оплакао и окајао и Господ га је поново примио у ред апостола и рекао му да пасе Цркву његову, да пасе стадо његово; на крају је апостол Петар пострадао за свога Учитеља - страдао мученички, окренут наглавце на крсту, 67. године у Риму.
Преображење Господње нам казује да ми хришћани, ми који славимо његово Преображење и који познајемо његово Васкрсење, да ћемо и ми ова наша тела на дан општег васкрсења заменити преображењским телима, телима нетрулежним и вечним, и да ћемо бити са Господом својим у све векове. Јер Господ је створио човека не да кратко живи и да умре, него да вечно живи. Зато је Господ и дошао у свет, да би нам даровао живот вечни, и он ће даровати живот вечни свима онима који му буду верни и који буду поступали по јеванђељу и исповедали веру свету, веру Христову - веру православну.
Христос на Тавору јавља божанску светлост која прожима читав свет. Божанску светлост која преображава човека. Божанску светлост у којој све добија свој крајњи и вечни смисао. "Добро нам је овде бити", кличе апостол Петар видевши ту светлост и ту славу. И од тог доба Хришћанство, Црква, хришћанска вера јесу једно непрестано и радосно понављање тог "добро нам је овде бити!", непрестана молитва за вечну светлост, непрестана зеђ за просветљењем и преображењем.
Кроз сву таму и невоље овога света, кроз сивило и свакодневицу, као сунце кроз црне облаке, просијава светлост Преображења. Ту светлост угледава наша душа, њом се утешује наше срце, њом живимо и њом се постепено преображава наш живот.
Дао Бог да се и у наша срца и душе спусте зраци светлости данашњег празника Преображења Христова, да бисмо сви осетили ону неисказану радост коју су осетили апостоли Петар, Јаков и Јован на гори Тавору и да бисмо једним устима из свег срца узвикнули: "Господе! Добро нам је овде бити".
Да, браћо и сестре, Господ је дошао у овај свет да скине муљ греха са лика Божјег, да преобрази тај образ који срља у гресима, да светлошћу божанском опере слику Божју што је у души нашој, да покаже: гле Јакове, и ти Јоване, и ти Петре, и ти хришћанине и хришћанко, погледај, ти у души имаш слику Божју, ти си слика Божја на земљи! Пази како живиш! Ти си мало божанство у овоме свету, теби је Бог дао оно што ниједном створењу није дао!
А то Божје у човеку јесте у уму. Ми смо од Бога добили ум, велики дар, и наш разум је слика Божјег разума. Наш ум је слика Божјег ума; наша воља слободна је слика Божје воље слободне; наша доброта, наша љубав, све је то слика Божја. Човек добротом својом показује доброту божанску, што је образ Божји у души његовој. Човек чувајући ту слику Божју показује да је заиста он послан у овај свет да служи Богу, који га је створио боголиким.
На данашњи дан Преображења, Господ је показао кроз завесу тела свог да у њему живи неприступна Божанска светлост, која је заблистала из њега јаче од сунца, како се вели у светом Јеванђељу. Тако треба сваки човек да испуни себе Божанским силама, помоћу светих врлина и светих тајни, кроз свето причешће.
И ми славећи данас Господа Христа, његово свето Преображење ми, у ствари, славимо правог човека: јер прави човек је само Господ Христос - Богочовек Христос. Прави човек је онај који је боголик, који је богообразан, богосличан. Прави човек је само онај који је своје биће испунио Богом, Божанским силама; и који живи Богу у овоме свету, живи ради Бога, и из овог света одлази у онај свет као Божји син.
Нека благи Господ преко Богомајке, Светих Апостола и Свих Светих помогне свакоме од нас да се ослободи од свих својих грехова, свих страсти; да обновимо лик Божји, лик Господа Христа; да зрачимо Богом у овоме свету; да живимо њему и у овом и у оном свету, славећи га вавек као јединог истинитог Бога и јединог истинитог човекољубца, који је једини човеку дао бесмртност и живот вечни, дао му вечно блаженство кроза све векове. Амин.
Недеља 12. по Духовима
О БОГАТОМ МЛАДИЋУ
"И гле, неко приступивши рече Му: Учитељу благи! Какво ћу добро да учиним да имам живот вечни? А Он рече му: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једног Бога. А ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му: Које? А Исус рече: Да не убијеш; не чиниш прељубе; не украдеш; не сведочиш лажно; Поштуј оца и матер; и љуби ближњег свог као самог себе. Рече Му младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта ми још треба? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч, отиде жалостан; јер беше врло богат. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у царство небеско. И још вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. А кад то чуше ученици, дивљаху се врло говорећи: Ко се дакле може спасити? А Исус погледавши на њих рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће." (Мт.19,16-26).
Ниједан човек на овој Божјој творевини што се земља зове нема ништа што би с правом могао назвати својим. Али, иако ништа није наше, ипак смо тако богати. Треба да постанемо свесни да ми живимо љубављу Божјом и љубављу ближњих - које представљају Царство Божје овде на земљи. Ми смо у битије призвани речју Божјом, а живимо Божјом милошћу. Ми Бога знамо зато што нам се он открио, његово име носимо зато што нам га је он дао. Тело, ум и срце наше, наша пријатељства, срећа и туге наше нису под нашом влашћу - све је то непогрешива премудрост Божја уредила без наше заслуге.
Како нам је тешко то да схватимо? Како нерадо пристајемо на то да будемо само љубљени и од љубави и по љубави да будемо богати? Богатоме - ономе ко мисли да има нешто своје, стварно је тешко да буде у Царству, где је сва радост у томе да се даје од свега срца и живи по љубави Божјој и љубави људској.
Данашња прича из Светог Јеванђеља потврђује ову тужну истину. Жудња душе за непролазном љубављу која је исијавала из Спаситеља побудила је једног богатог кнеза који је слушао речи Христове да га упита: "Учитељу благи, шта да учиним па да наследим живот вечни?"
Ово питање је актуелно и дан данас, а биће и све до другог доласка Христовог, "када дође у слави Оца свога са Анђелима светим" (Мк.8,38). Сваког од оних који верују и чезну за животом вечним у Царству небескоме занима, као и кнеза из данашње јеванђелске приче, како и чиме се он стиче. Но, послушајмо Христа шта одговара богатом кнезу: "Заповести знаш: не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведоци лазно; постуј оца својега и матер своју”. Спаситељ наш, гледајући својим божанским погледом у саму душу кнежеву, набраја грехове којима ђаво поробљава себи оне који поседују богатство. Ти грехови из богатства лако ничу, расту и множе се, окивајући све који им свесно или несвесно робују.
Све материјалне ствари, браћо и сестре, Бог је дао људима да се користе њима на своје добро и добро ближњих својих. Међутим људи по својој злој навици и склоности ка злу изабиру лош и грешан приступ употреби материјалних добара. Повучени жељом тела које чезне за угодностима и насладама, људи хитају да сакупе што више материјалних добара и у тој својој журби забораве на душу своју, којој је такође потребна храна, али духовна. Када тело са својим прохтевима, којима нема краја, потпуно изгладни душу, тада она почиње да даје сигнале своје занемарености преко немира, главобоља, раздражљивости, а касније - ако човек не подузима ништа - и преко телесних болести. Ако се и даље не подузима ништа, душа напушта своју "тамницу" и наступа смрт тела, које је без душе остављено распадању. Да бисмо избегли такве сигнале душе, која је претежнија од тела, требамо је хранити духовном храном. Духовна храна за сваку душу људску налази се у Светом Писму и другим богонадахнутим књигама, у испуњавању заповести Божјих и чињењу осталих богоугодних јеванђелских дела.
Живећи овако бићемо слични богатоме кнезу из данашње јеванђелске приче, који на Христов одговор рече: "Све сам ово сачувао од младости своје". Међутим, не смемо заборавити још једну врлину, да нас не би затекла неспремнима Христова тврдња: "Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном". Требамо бити спремни да за спасење душе своје и душе ближњег свога жртвујемо сва материјална добра која "поседујемо", да схватимо и разумемо тајну Божанске љубави која треба да почне у овом животу а настави се у оном вечном. Не смемо допустити да нас материјална добра вежу за себе и да на позив Христов будемо као кнез из данашње јеванђелске приче који: "постаде жалостан јер беше врло богат". Требамо користити материјална добра за испуњење воље Божје исказане у заповестима његовим. Не смемо дозволити да ожалошћујемо Христа својом везаности за материјална добра као кнез из данашње приче, па да се и на нас односе Христове речи: "Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божје! Јер је лакше камили кроз иглене уши проћи него ли богатоме ући у Царство Божје". Тешко је ономе ко се пода злој навици телоугађања. Па ипак, ако му је и тешко да се ње ослободи, није и немогуће. Са Богом, милошћу његовом и благодатном силом проистеклом из живота по заповестима Божјим ништа није немогуће, већ напротив - по речима светог Апостла: "све могу у Христу који ми снагу даје" - и ми ћемо са чврстом и непоколебљивом вером, надом и љубављу победити све замке лукавога које он стави пред нас на нашем путу спасења. Тада ће се на нама обистинити речи Христове: "Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или децу ради Царства Божијега, који неће примити многоструко у ово време, а у долазећем веку живот вечни".
Нека нам Бог свемогући буде на помоћи и њему, Богу троједином Оцу и Сину и Светоме Духу нека је слава вавек. Амин.
Недеља 11. по Духовима
ПРИЧА О НЕМИЛОСТИВОМ СЛУГИ
Зато је царство небеско као човек цар који намисли да се прорачуна са својим слугама. И кад се поче рачунати, доведоше му једног дужника од десет хиљада таланата. И будући да немаше чим платити, заповеди господар његов да га продаду, и жену његову и децу, и све што има; и да му се плати. Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару! Причекај ме, и све ћу ти платити. А господару се сажали за тим слугом, пусти га и дуг опрости му. А кад изиђе слуга тај, нађе једног од својих другара који му је дужан сто гроша, и ухвативши га дављаше га говорећи: Дај ми шта си дужан. Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти платити. А он не хте, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Видевши пак другари његови тај догађај жао им би врло, и отишавши казаше господару свом сав догађај. Тада га дозва господар његов, и рече му: Зли слуго! Сав дуг овај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах? И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату свом од срца својих. (Мт.18,23-35).
Господ Исус Христос је по вољи Оца свог небеског, сишао са неба на земљу. Оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве, и постао човек или боље рећи Богочовек. Дошао је да човека палог у каљугу греха изчупа из ње; да га опере и очисти, путем искреног покајања од греха, да га просвети и препороди; да га благодаћу Духа Светога поново учини сином Божијим, да постане наследник царства Божијег. Дошао је и донео људима нову науку – покајања и очишћења од свих безакоња; дошао је да учи неуке, спасава и подиже посрнуле; да лечи болесне, теши ожалошћене; једном речи, да путем своје науке божанске и спасоносне – људе позове на спасење од сваког зла и сједињење са Богом љубави и сваког добра. Ту своју науку, Христос је највише људима преносио у поучним причама са актуелним друштвеним темама. Такву једну причу Христову, забележио је свети јеванђелист Матеј. Прича је о цару и немилосрдном слузи.
У овој Христовој причи, упоређује се царство Божије са царем, који је решио да се обрачуна са својим слугама. Доведоше му једног дужника, који му бејаше дужан десет хиљада таланата. Огроман дуг, тако да дужник није имао могућности да тај и толики дуг врати. Дужник куца на врата милосрђа свог господара, паде, клањајући се господару, и рече: "Причекај ме, и све ћу ти платити" (Мт.28,26). Милостиви господар знајући да овај дужник није у стању уопште да дуг врати, а имајући срце испуњено милосрђем, сажали се на свога дужника, "пусти га и дуг опрости му".
Но, овај незахвални дужник великог дуга, срете свог дужника, који му је дуговао у односу на његов дуг од десет хиљада таланата, једну незнатну суму новаца – само сто гроша и уместо да опрости и он ових сто гроша, он незахвалан и немилосрдан "ухвати свог дужника и стаде давити", да би натерао овог дужника да дуг одмах врати. "Причекај ме, и све ћу ти платити, моли овај. Но овај не хте, него га одведе и баци у тамницу".
Ова прича је врло поучна за наш живот и међусобни однос нас људи у свом земаљском животу. Бог је извор љубави и милосрђа. Створио нас је из превелике љубави; из те љубави послао је и Сина свога да људе ослободи од дугова – греха. Ми смо људи врло често незахвални према Богу – велики смо грешници и дужници. Он о нама брине, промишља; даје нам све из своје неисцрпне ризнице добара, све што је потребно за одржавање нашег живота. Брине о нашој души и њеном спасењу. Преко нашег анђела хранитеља, чува нас и брани од сваког зла и безакоња. Све добро што имамо од Бога је; и све је Божија својина; а оно што је у нама грешно – то је наше власништво. Да ли смо благодарни и захвални Богу, за сва добра која нам безгранично даје? Ми смо незахвални. Примамо Божије дарове као да је то наша лична заслуга, а не израз великог Божијег милосрђа и његове љубави. Непрестано падамо у грех, и тиме наш дуг према Богу стално расте. Многима је то постала навика, гомилати свој дуг према Богу, без жеље и труда да се почне, мало по мало, макар да враћа понешто од нашег дуга; да би једног дана, благодаћу Божијом, почели редовно и ревносно да одужујемо свој дуг. Наш милостиви Отац небески је поред велике љубави, коју нам указује, и дуготрпељив и многомилостив. Он нас за наше преступе не кажњава ни одмах нити у оној мери колико ми својим порочним животом заслужујемо. Он нама продужује време за отплату нашег дуга, јер жели и чека да се ми покајемо; када види да се ми искрено кајемо, он нам опрашта наше дугове; чак нам и сам помаже да смогнемо снаге за отплату свога греховног дуга.
Господ је према нама и сувише милостив. Да ли ми узвраћамо том мером брату своме? Он нам опрашта. Да ли ми опраштамо своме брату незнатан, мали дуг – обичну људску увреду? Господар услиши молбу свом дужнику; опрости му велики дуг. Овај, пак баци у тамницу свог дужника за једну маленкост – за сто гроша. Зато га господар прекори: "Зли слуго! Сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах? И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој." (Мт.18,32-34).
Ево корисне опомене за све нас. По нашим усрдним покајничким молбама Господ нам опрашта наше дугове – грехе, те с пуним правом очекује да и ми опраштамо увреду брату своме. Знамо да је царство Божије, царство љубави и милосрђа. Ако у нама нема љубави и милосрђа према браћи нашој, наша крајња судбина, биће судбина немилосрдног слуге, коме се опрости велики дуг – грех, а он за мали дуг, брата свога баци у тамницу. Ову нам истину потврђује и апостол Јаков речима: "јер ће ономе бити суд без милости, који не чини милости" (Јак.2,13). Схватајући ову причу као велику опомену за нас у нашем животу, молимо се Богу, да нам благодаћу Духа Светога, да, да благовремено можемо осетити и духовним очима својим сагледати ма и најмању појаву грешне жеље, мисли и неког рђавог дела; да нас благовремено помогне да одмах платимо свој дуг. Да се искрено покајемо и молимо за опроштај греха и прање и чишћење нашег срца и душе од свих нечасних и недоличних радњи, које нас могу удаљити од нашег Бога љубави и милосрђа; да будемо и према браћи нашој милостиви, као што је и према нама милостив Отац наш небески.
Боже милостиви, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим.
