СВЕШТЕНИК КОСТА СТАНИШИЋ 

            Рођен је 31. марта 1884. године у Ливну. Богословију је завршио 1909. године у Рељеву. Рукоположен је 5. августа 1909. године и постављен је за пароха у Босанском Грахову, где је остао до 1919. године, када је премештен за пароха у Ливну. Одликован је орденом Св. Саве.

            Усташе су у ноћи између 11. и 12. јула 1941. године провалили у стан проте Косте Станишића и одвели његову супругу Даницу, ћерку Смиљу и њега. Затворили су их у ливањску основну школу. Ту су их држали три недеље, а онда су их са једном групом Срба одвели у село Пролом (око 20 километара удаљености од Ливна) и ту их мучили. Све Србе су живе бацали у јаму, а отац Коста је морао гледати страдање своје породице и својих парохијана. Отац Коста је последњи заклан и бачен у јаму.

СВЕШТЕНИК РИСТО ЋАТИЋ

            Моја прича се односи на невино постадалог попа Ристу Ћатића, пароха губинског.

            Сјећам се, наиме, да ме је моја покојна мајка Милица, која је родом била из Губина, једном пред Други свјетски рат повела код Деспенића, своје браће а мојих ујака, и да нас је пут водио поред цркве.  Пред црквом се налазио веома стасит и крупан човјек у црној одежди, на којој су се истицала два свијетла одликовања, а посебан сјај имало је оно с крстом.

            Мајка је застала, три пута се прекрстила, а затим, држећи ми ручицу, прекрстила и мене.

            - Оно ти је, сунце моје, поп губински, отац Ристо – шапутала је она, док смо се полако удаљавали од цркве. "Срчан је и поштен, што надалеко није чувено. Зато, кажу да га много народ воли, да би за њим кренуо а у гору, а у воду..."

            Ја сам тада био мали, могуће је да сам ипак имао којих пет година, па су ми у сјећању особито остале урезане ријечи "срчан и поштен." И да би сав народ за њим кренуо "а у гору, а у воду." Чак сам себи створио слику: поп Ристо иде горе, према Троглаву, за њим се сви, и дјеца и одрасли, и мушко и женско, пењу уз Троглав. Или: поп Ристо иде доље, према Ждраловцу, гдје је вода до врата, за њим непрегледна маса свијета, ћутке га прати, у с топу...

            Не знам колико је времена од тада протекло, када је мајка поново отишла у Губин, сама. Вратила се истог дана увече, брижна.

            - Усташе су – причала је шапатом мојој баби Анђи и оцу Мирку – ухватили попа Ристу и одмах га почели мучити. Свезали су га прво за један грабић, говорећи: "Ти, попе, имаш брадицу као сваки јарац, па је сигурно да волиш брстити грабовину, као сваки јарац. И немој рећи да усташе нису душевне: док ти будеш брстио, ми ћемо ти кајишити кожу с леђа..."

            Ове мајчине ријечи, иако је она вјероватно жељела да ништа не разаберем, ја сам одлично чуо и запамтио, јер сам тада већ имао седам година. Остало сам сазнао касније, из разних извора, а највише од Станка Росића из Сајковића.

            Дана 6.јуна 1941, како је он причао, у Сајковићу су ухапшени: поп Ристо Ћатић, Раде Загорац Јолић, Јово и Васо Пајчин, Илија Шормаз, Васо, Јово, Перо, Мирко, Симо и Славко Росић и одмах одведени у Грковце, у оружничку постају, жандармеријску станицу. Тамо су још ухапшена и двојица Јањића из Грковаца. Сеоском кнезу речено: "Непоћудни су НДХ и зато ћемо их пребацити у Србију!" Међутим, они су одмах одвезени у Сухачу надомак Ливна, до јаме на Крузима, и подвргнути најсвирепијим мучењима. Затим су, окренути лицем према јами, поређани за стријељање. Неким чудом, спасли су се, ипак, Јово и Мирко Росић. Они су донијели глас о последњим тренуцима овоземаљског живота оца Ристе Ћатића, пред усташким пушчаним цијевима.

            Чините, злотвори, шта год хоћете, али не ћете докле хоћете! – узвикнуо је громко, нагло се окрећући према убицама: Затим додао: "Не допуштам вам да ме убијате с леђа: Ја сам Србин и хоћу да гледам смрти у очи!"

            О мученичком скончању оца Ристе Ћатића и његових парохијана дуго су међу народом тога краја препричаване и неке другачије верзије, али се у мом сјећању, као најпоузданија, ова одржала.

Књижевник

Јован Бабић

СВЕШТЕНИК ИЛИЈА БУДИМИР

            О покојном попу Илији, а према казивању мог покојног оца Мирка, памтим ово. Да му је мој покојни отац, или неко с ким је он навратио код попа Илије, по Ђурђевдану 1941, рекао отприлике овако:

            - "Чуо си сигурно оче Илија, за злодјела усташа у Ливну и око Ливна. Прича се да су позатварали све виђеније Србе, на првом мјесту свештенике, и да се о њима ништа не зна. Неки говоре да су сви, у камен се чуло, већ побијени,...

            - Ко ће то знати, народ свашта прича. Али, ја у то не могу да повјерујем. Сматрам да је власт од Бога и да је треба поштовати. Онај ко није пред влашћу ништа згријешио, не треба да се те власти боји, - узвратио је замишљено поп Илија.

            - Народ зуцка, оче Илија, да је наш начелник општине, Милојко Билбија, већ умакао, да нико за њега не зна – наставио је мој отац, или онај што је с њим био. (Највјероватније је то био наш покојни кум Никола Радивојша звани Звонар, који је послуживао у црнолушком храму Светог Пророка Илије.)

            - Ех, Милојко! Друго је Милојко! Ја сам се на крсту завјетовао да ћу уз свој народ остати у свакој вољи и невољи! Зар да погазим завјет? (Ове ријечи памтим врло прецизно, као да су сад изговорене!)

            - Али, оче Илија, ни Милојку се, то сви знамо, нема шта приговорити, а морао је да бјежи ... – додао је мој покојни отац или онај што је био с њим.

            Поп Илија је подуже ћутао, затим одлучно, скоро љутито, изустио:

            - Нека бјежи Милојко Билбија, ал’ не може Будимир Илија!

             У памћењу ми је још једино остало да су моји рођаци, Бабићи, као и неки сусједи, Стеванчевићи, Бароши, Иветићи и Шормази-Саветиновићи, ове очеве ријечи саслушали под Бабића орасом, веома забринуто, и да иза тога нико ништа није говорио.

            Неколико дана касније, не знам колико, међу моје Бабиће свратио је цестар Пилип Иветић-Ћопутовић и донио глас да је "попа Илију оћерало". Ја сам то чуо када је, врло тихо и бојажљиво, мојој баби и мајци за вечером казао отац.

            Много, много касније у село је доспјела вијест да су попа Илију "усташе убиле негдје између Босанског Петровца и Бихаћа". Такав податак, погрешан, и ја сам на жалост, унио у свој завичајни роман: "Ждраловачке приче".

            Међутим ... да скратим причу: Недавно сам, посве неочекивано, послије вишедеценијског трагања по архивама и списковима уморених Срба, у двотомној књизи др Ђуре Затезала "Јадовно" наишао на податке о мученичком пострадању покојног попа Илије  Будимира: "Будимир М. Илија, 32 г., Србин, Кулен Вакуф, Свештеник из Црног Луга, Босанско Грахово. Ухапшен крајем маја и затворен у основну школу у Босанском Грахову, одакле је пребачен у Книн, затим у Госпић. Бачен у Шаранову јаму 14. јуна."

Књижевник

Јован Бабић

СВЕТИ ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА

Нестор је рођен 1889. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерођакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве.

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАМЈАН ГРАХОВСКИ

            "Свештеномученик Дамјан води порекло из угледене свештеничке породице Штрбац, из Трнинић Бријега код Дрвара. Његов деда, такође свештеномученик, беше парох у Трнинић Бријегу. Турци су га 1875. године заједно са његовом породицом сасекли на комаде да би његовим страдањем застрашили српске устанике на тромеђи за време босанско-херцеговачког устанка. На сву срећу, устаници су успели на време однети његовог најмлађег сина који још беше у колевци, те  с њиме побећи у Далмацију, тачније у Бенковац. Угледна српска породица Рњак из Бенковца прихватила је дечака, отхранила га и школовала. Кад је дечак одрастао и ступио у свету тајну брака, преселио се у Плавно надомак Книна. Стварни разлог његовог пресељења био је у томе да буде што ближе свом завичају. Ту у Плавну родио се и будући свештеномученик Дамјан, коме отац име даде као успомену на свог оца, свештеника Дамјана (старијег).

            Овај слуга Божијег олтара, светог и примерног живота, би рођен 19. фебруара 1912. године у Плавну, срез Книн. Богословију је завршио на Цетињу  1932. године. Две године после завршене богословије оженио се Стојном, учитељицом из Мостара и примио свештенички чин. У чин ђакона рукоположен је 17. а у чин презвитера 18. марта 1934. године у Шибенику. Службовао је као парох на парохији у Жегару код Обровца и на парохији граховској у Босанском Грахову. где га је затекао Други светски рат и окупација Грахова од стране Италије, те новостворене НДХ.

            Крајем месеца маја 1941. године, из Босанског Грахова и околине повукла се италијанска војска.  Уместо италијанских војника, Граховом и његовом околином завладале су усташке јединице. Доласком усташа на босанскограховско подручје завладао је старх и трепет од њихових погрома и злочина које су чинили над српским народом. Усташе су половином јуна месеца, тачније 14. јуна 1941. године, почели хапсити виђеније Србе из места и околине. Међу њима су ухапсили и свештеника Дамјана. Двадесетак дана провео је у затвору Среског суда у Босанском Грахову. Сво време његовог тамничења усташе су га немилосрдно мучиле и истјазавале. Његова супруга Стојна, коју су сви од миља звали мајчица, није могла да га посети. Након мучења и  страдања у Босанском Грахову, усташе су га одвели у Книн, а потом у Госпић, у сабирни логор за Јадовно. У логору је носио логорашки број 577.  Из сабирног логора је одведен заједно са стотине мученика у логор смрти Јадовно у Велебиту. Прије него што ће га усташки џелати убити, жива су га одерали.

            Пошто је у стравичним мукама издржао овакво страдање, усташе су га убиле, а онда његово беживотно тело исекли на комаде. Потом су га бацили у бездан Јадовна.

            Овако је своју живу веру у Христа Господа мученички потврдио свештеник Дамјан Штрбац (млађи), те се тиме прибројао хиљадама и милионима мученика својих предака, по духу и по телу. Пострада у својој четрдесетој години живота" 1

             На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 20. маја (07.маја) 2003. године, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког  Господина Хризостома убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светог свештеномученика Дамјана врши се 18. маја (31. маја).

            [1] Игуман Софроније (Никић), Житија нових свештеномученика бихаћко-петровачких, Босански Петровац, 2007. стр.42-45.

СВЕШТЕНИК, ПЈЕСНИК И ДИПЛОМАТА ЈОВАН СУНДЕЧИЋ

I

            Године 2007. навршило се сто година од формирања Српског пјевачког и тамбурашког друштва «Сундечић» у граду на Бистрици.

            Истина, ово некад познато друштво није активно још од Другог свјетског рата, када су комунистичке власти забраниле рад и дјеловање свих националних друштава; али овo je прилика да се исправи велика историјска неправда која је учињена према познатом свештенику, пјеснику и дипломати Јовану Сундечићу по којем је друштво и добило име.

            Међутим, поред забране рада, Српском пјевачком и тамбурашком друштву «Сундечић» је послије рата одузета једна од најљепших зграда у Ливну.

            Јована Сундечића, извукла из дубоког заборава Ведрана Готовац, кћерка познатог публицисте, новинара и недостижног мајстора  репортаже у БиХ, Славка Готовца из Ливна. Она је још као студент у Сарајеву објавила веома запажену студију о његовом животу и раду. Њен рад публикован је 1984.  године у часопису «Трагови», број 2, у издању Општинске заједнице културе Ливно. Колико је познато то је једини озбиљнији рад у другој половини прошлог вијека, који је њему посвећен.

            Јован је рођен 1825. године у Голињеву код Ливна. Отац Перо је као успјешни занатлија и трговац држао ћебеџијску радњу у Ливну а мајка Илинка је одгајала дјецу у ливањском селу Голињеву. Наиме, у то вријеме живот на селу је био далеко безбједнији него у граду па је тако и дошло до овог привидног раздвајања породице.

            Као веома богат занатлија и успјешан трговац отац Перо је малог Јована, одвео у Имотски код бабе и тетке. Јован је током боравка у Имотском, научио да чита и пише латиницу од једног тамошњег фратра. Тако је мали Јован стигао и до Петра Протеина у Имотском гдје је завршио два разреда на италијанском језику, а код калуђера у манастиру Главина као велики таленат брзо је савладао и ћирилицу.

            Отац Перо је и даље радио и добро зарађивао у Ливну, али 1837. године заједно са братом Ристом бјежи из Ливна у Имотски. Перо је дуго издржавао многобројну породицу, али се и поред чињенице да је нагло осиромашио никад више није враћао у Ливно.

            Јован је изузетно добро учио и почео је резбарити дрво. У то вријеме, у Имотски је стигао познати правник и историчар Божидар Петрановић, који је важио за сљедбеника Вукових и Гајевих идеја и поборник братства и јединства. Тако је Божидар убједио Перу, да пошаље сина Јована, у манастир Светог Арханђела на ријеци Крки да учи старославенски језик код игумана Стевана Кнежевића.

            Године 1843. Јован је примљен у богословију у Задру, гдје је пет година учио хуманистичке и филозофске науке.

            Већ послије прве године боравка у Задру, Јован се заљубио у лијепу Јелисавету, кћерку Марка и Роксанде Никић. Према неким изворима, због ове љубави Јован је одбио понуду да настави студије вајарства и сликарства, иако су већ тада његове слике и рељефи били веома запажени. Преко једне своје слике коју је купио љекар у задарској богословији Јован се сусрео са тада надалеко познатим сликаром Фрањом Салгетијем. Од Фрање, Јован је много научио.

            Тако је, поред осталих радова, 1846. године у дрвету изрезбарио ремек дјело: « Посљедња вечера» Леонарда да Винчија, коју је намјеравао да поклони далматинском гувернатору. Када је угледао ово дјело, он је понудио Јовану стипендију од 600 франака годишње да на Млетачкој академији усаврши сликарство или вајарство.

            Међутим, због љубави са лијепом Јелисаветом, Јован је одбио ову понуду. Богословију је завршио 1848. године, а у јесен исте године се оженио и запопио. Прву службу је добио у селу Перој у Истри. У овом мјесту је започео свој богати књижевни рад, али се тамо није дуго задржао. Као администратор парохије 1950. и 1951. године службовао је у селу Жегару код Книна а затим је премјештен у Скрадин гдје је такође, провео двије године у истом звању.

            Својим књижевним изразом и плодним радом Јован је заинтересовао тадашњу владу у Задру која га је препоручила бечкој влади за професора богословије у  Задру, чији је ученик и сам некада био. Тако је Јован 1854. године прешао у Задар и његово до тада врло тешко имовинско стање се нагло поправило. Нажалост, исте године изгубио је двоје дјеце, оца, брата и бабу.

            Невоље и бриге пратиле су га читав живот, као и народ коме је припадао. Био је то период у којем су владале двије велике царевине – Турска и Аустроугарска. Тек на издисају ове двије царевине, настало је национално буђење и тежња за уједињењем јужних словена. О томе је Јован пророчки написао:

            Амо, браћо, с Драве до Балкана,

            Са Дунава до Јадранског жала,

            Којима је судба намијенила,

            Живот и смрт, славу и невољу,

            У једној истој заједници!

            Јован Сундечић је био јединствена личност како по својој свештеничкој служби, тако и по књижевном стваралаштву. Из тог периода великог буђења националне свијести, у којем су се појавили српски пјесници и књижевници као што су: Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, Јован Илић, Ђура Јакшић, Лаза Костић и Стојан Новаковић и други, Јована Сундечића књижевно стваралаштво, сасвим неоправдано је потиснуто у неку врсту заборава.

            Чак ни са ове временске дистанце не може се наћи оправдање зашто његова дјела нису равноправно заступљена у нашој књижевности као његових савременика из четрдесетих година 19. вијека. Тек је познати хрватски и југословенски политичар Стипе Шувар, у фељтону који је објавио лист «Данас», одредио Јовану Сундечићу мјесто које му је стварно припадало у књижевности. Стипе Шувар је том приликом написао како се Јован Сундечић «пењао на Биоково у првој половици претпрошлог вијека, да би у својој поеми  клицао братству не само Хрвата и Срба, већ свих јужних словена»

            Са ове временске дистанце то ће за многе бити несхватљиво, али у вријеме Турске и Аустроугарске готово да нема књижевника и пјесника који у својим дјелима није заговарао уједињење свих јужних словена. Наравно, ни Јован Сундечић није био изузетак. Разлика је, међутим, у томе што је Јован Сундечић у свом књижевном стваралаштву истицао и православље. Јован Сундечић је био први и једини српски пјесник коме је «Матица хрватска» 1889. године објавила луксузно издање под насловом «Изабране пјесме». Приређивач тога издања Хуго Бадалић за Јована Сундечића је написао да је – «апостол братства».  

II

            Почетком 1960. године далматинска влада је повјерила Јовану Сундечићу, уредништво над «Гласником далматинским». «Гласник» је био једини лист у Далмацији који је излазио на српскохрватском језику. Играо је важну улогу у споровима око народног језика. Јован је заједно с попом Иваном Данилом први јавно иступио у одбрану славенства.

            «Гласник далматински» је постао бунтовним, а када је влада покушала промјенити политички правац листа, Јован се одрекао уредништва, иако је у то време морао да издржава осам чланова своје породице. Он је поштено рекао, да не може против својих убјеђења, да подржава политику Народне странке и да слободно потраже новог уредника. Убрзо га је чекао и губитак професорске катедре у Задру, због преустројства задарске богословије, али и због својих политичких ставова и супростављања црквеним великодостојницима. Иако је 1863. године остао без запослења, и изгубио петогодишњег сина, био је поносан и челичан, и ником није давао знакове свога душевног бола. Добио је премјештај и сели са многобројном породицом на другу парохију  у село Баљке, гдје је годишње примао 200 форинти, што му није било довољно ни за пут до села. У таквом стању написао је пјесму «Јунак»:

            А у бједи пјесник као
            Хрид на мору стрши;
            О коју се један талас
            За другијем крши:
            Хрид не пада,- ма се талас,
            И до неба мета:
            Ни хрид,- пјесник не узмиче,
            Да и смрт га срета.

            Убрзо је издао и своју «Крваву кошуљу» у којој је пјевао о једном старом обичају у Црној Гори и посветио је Књазу Николи. Издао ју је на ћирилици и латиници и врло брзо скупио пет хиљада претплатника. У томе му је много помогао његов пријатељ Миховил Павлиновић, с којим убрзо креће на пут, преко Трста, Љубљане, Загреба, Ђакова, Вуковара, Сремских Карловаца и Новог Сада у Београд. У Београду су били гости Илије Гарашанина, министра, предсједника.  Ово путовање два свештеника различите вјере, свуда наиђе на велику подршку и одушевљење. Из Београда вратили су се у Задар, да би поново наставили путовање по Далмацији. Дошли су у Котор а затим на Цетиње, гдје их је примио књаз Никола. Млади, Књаз Никола, коме је Јован Сундечић посветио своју «Крваву Кошуљу» понуди му секретарско мјесто. Године 1864. Јован прелази са породицом на Цетиње и постаје књажев секретар.

            Захваљујући књазу Николи, у Црну Гору су долазили и у њој по неколико година остајали и радили многи познати писци: Лаза Костић, Симо Матавуљ, Јован Јовановић Змај, Васа Пелагић, Нићифор Дучић, Душан Вуксан, Влахо Буковац, Стево Чутурило, Душан Ђукић, Балтазар Богишић, Лука Зоре, и други.  Они су у својим дјелима остављали свједочанства, која понекад стварају нимало лијепу слику о Књазу и његовом односу према њима. Говорило се и о протјеривању неких књижевника из Црне Горе. Иако у томе има преувеличавања, сукоби су постојали, па чак и са Јованом. Но, када су се растали, послје много година проведених заједно, ништа им није сметало да један другоме пишу срдачна и топла писма.

            И на Цетињу је Јован радио на књижевном пољу. Одмах по доласку, он је почео уређивати црногорски годишњак «Орлић». Часопис је излазио шест година. У њему су поред Јована, своје пјесме објављивали: Књаз Никола, Нићифор Дучић, Миховил Павлиновић и други. Пошто је цетињска штампарија била дотрајала, уз одобрење књаза Николе, путовао је у Праг гдје је набавио неке дјелове за штампарију. Књаз је одликовао Јована , III степеном  кнез Данилова реда, за независност, а убрзо и, сребреном колајном, за храброст, зато што је живећи у Далмацији написао пјесму «Мајка Црногорка» и објавио је у «Народним новинама». Године 1867. Јован је отишао у Београд, гдје му је била понуђена професорска катедра. Нагађало се да је прави разлог његовог одласка, то што књаз није прихватао све његове приједлоге о вођењу  Црне Горе. Следеће године Књаз Никола је позвао Јована да се врати у Црну Гору и поново буде његов секретар. Путујући на Цетиње, разболио се па му је у Котору пружена љекарска помоћ. Наговорао је књаза да се помири са Русијом, па је зато Књаз и отишао у Русију, да позове руског цара за крштеног кума једном свом дјетету. Из Русије је донио Јовану каваљерски ред светог Владимира а сам га одликовао «бриљантним прстеном» за заслуге у служби и на књижевном пољу. Те исте године га је «Српско учено друштво» из Београда прогласило почасним чланом, а тим истим чланством ће га почастити и «Српска краљевска академија». Митрополит цетињски Иларион му је дао чин протојереја, и дао благослов да носи протојерејски крст.  Био је кандидован и за члана Југословенске академије у Загребу, а такође га је «Славјанско друштво» из Цариграда именовало почасним чланом.

            Године  1869. Књаз Никола шаље Јована у Беч у вези израде статута за богословију у Цетињу. Пошто се вратио не обављена посла, сам је израдио статут, с кнежевом дозволом и одобрењем Светог Синода. Исте године води сина Душана у Русију, у Николајевску гимназију. По повратку је био власник листа «Црногорац». «Црногорцу се убрзо придружио и додатак «Црногорка», но Јован је оставио овај лист, јер је почео одступати од правца који му је он дао. Након толико година службе и мукотрпног рада, 1873. године се разболио и морао ићи на опоравак у Задар. Када се вратио књаз га шаље на Бечку изложбу, а по повратку сели у Котор са породицом. Књаз га на његову молбу отпушта из службе и именује за почасног секретара. Иако је Јован као разлог свог повлачења наводио лоше здравље, нагађало се да је прави узрок сукоб с књажевом околином па и са самим књазом. Након повлачења, додјељена му је пензија и Јован до своје смрти остаје да живи у Котору. Наставио је писати и објављивати своје радове у «гласу Црногорца», «Народном Листу», «Словинцу» и «Вијенцу».

III

            Јован Сундечић је почео писати као ђак богословије у Задру. Његови први радови објављени су у „Зори далматинској“ а његова прва издана  пјесма „Анонија и Сапфира“ била је духовно-моралног карактера. Запаженији књижевни рад Јованов почиње са његовим боравком у Истри, гдје је, вођен свештеничким позивом, отишао након женидбе. Пажњу на себе као књижевника скреће збирком „Срце или различне пјесме за обшту корист југославенства спјеване“.

            Као професор богословије у Задру  објавио је многе радове у „Српско-далматинском магазину“. У Задру је издана и његова збирка „Низ драгоцјених бисера“. Недуго након тога, Сундечић објављује збирку стихова „Цвијеће“, те  почиње издавати своје „Косовске даворије“.

            У прилог „Албуму“ поводом 100-годишњице Качићеве, Јован је написао једну од својих најпознатијих пјесама „Вршидба“, а неколико година касније  и  популарну „Сјетву“, родољубиве пјесме пуне симболике у којима храбри  народ да се сложно прикључи покрету за ослобођење.

            О Јовановој популарности у то вријеме говори и штампање са талијанског преведених „Сауле“, трагедије „Франческа од Римине“, те дијелова Дантеове „Божанствене комедије“.

            У жељи да покаже љепоту народног говорног језика Јован издаје збирку „Вијенчић домољубних пјесама“.

            Јован је као пјесник најпознатији по епским пјесмама попут „Крваве кошуље“, у којој приказује тадашњи стари црногорски обичај да мајке чувају крваве кошуље погинулих мужева и показују их синовима кад одрасту, као својеврсан позив на освету.

            Послије спјева „Нови пакао“, у „Кули Баја Пивљанина“ Јован описује величину храбре жене познатог јунака Баја Пивљањина, која је чувши за погибију вољеног мужа, обукла вјенчано рухо и одузела себи живот скочивши у провалију.  Величање храбрих жена које су у прошлости биле спремне на јуначка дјела налазимо и у епској пјесми насталој по истинитој причи о Анђелија Косорић. У оно доба велику пажњу је плијенио и Јованов спјев „Брат Марко и сестра Јека“, у којем је такође обрадио истинити догађај из 19-ог вијека, којег је посветио, како је сам рекао „разбраћеној браћи“.

            Значајан је и Јованов опис лирских љубавних пјесама „Смиље и омиље“, посвећена двјема великим љубавима у његовом животу.

            Јован није био само пјесник. Од његових прозних радова издвојили бисмо и препоручили и данас занимљив „Путопис у Подгорицу“, те едукативни рад „Наша мајка у гојењу своје дјеце“.

            Да бисмо разумјели Јована Сундечића као пјесника, смисао и вриједност његове поезије, потребно је познавати и разумјети његово вријеме, у којем су постављани темељи књижевности на народном језику. Борећи се за национално ослобођење, јединство завађених народа исте крви, велики број књижевника праву је умјетност стављао у други план.

            Међутим у његово вријеме је најбитније било пробудити успавану народну свијест и зато Јован спада у књижевнике-борце народног препорода, оне који су се свим силама трудили књижевност окренути народном стваралаштву. Наиме, врхунцем књижевности сматрало се оно дјело у којем је била нека народна изрека, пјесма, басна, тужбалица, и које је народним језиком говорило о народним јунацима и свакодневном животу.
У Сундечићевим дјелима можемо и данас видјети скоро сликарски зорно приказане народне ношње и жетелачке обичаје…

            Већина пјесама Јована Сундечића спјеваних у народном духу имају  моралну поуку. Он у њима настоји изнијети своје погледе на свијет. Тако многе његове пјесме почињу и завршавају позивом на слогу, пуне су пјеснички заносне љубави према слободи, а у многе од њих је уткана идеја исказана у слиједећим стиховима које би нам Јован вјероватно и данас поручио:

            „Него читај пјесме и попјевке,
            Пословице, басне, приповјетке
            Које створи прости дух народа....“

            Несумњиво је да само великани 50-огодишњицу свога рада доживе на начин како је то доживио Јован, не само са подршком и честиткама муфтије Карађузовића, књаза Данила, и многих других истакнутих личности тога доба, већ и са одликовањима које је добио за свој неуморни рад за добробит и корист свих народа који су живјели на овим нашим просторима, нпр. „Даниловим орденом првог степена“, те „Велекрстом св. Гргура Великог“ добивеним од папе Леона тринаестог.

            Жеља нам је била, да од заборава отргнемо Јована Сундечића, којег најбоље можемо да видимо кроз мото задарског књижевног листа „Звијезда“ чији је оснивач био:

            „За просвјету и за братску слогу
            Свака жртва угодна је Богу“.

            И заиста, Јован Сундечић, свештеник, пјесник и дипломата, својим животом свједочио је, да га многи с правом сматрају апостолом слоге међу јужним словенима.

                                                                                                            Свештеник Жељко Ђурица