СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКА

И ЕПИСКОП БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКИ ГОСПОДИН ХРИЗОСТОМ

I

            Бихаћко-петровачка епархија креирана је одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве на његовом редовном засједању у Пећкој патријаршији, 19/6. маја 1990. године. Ова епархија је насљедница бихаћке епархије која је основана  1925. године са сједиштем у Бихаћу.

            Обзиром на велике географске раздаљине  и ондашња комуникацијска средства, територија данашње бихаћко-петровачке епархије била је вјековима запостављена и духовно запуштена што се веома штетно одразило на српски народ Босанске крајине. Осјећала се потреба за креирањем самосталне епархије за бихаћки, крупски, петровачки, кључки и друге срезове Бос. Крајине. О томе најбоље свједочи тражење представника општине у Босанској Крупи 1903. године, да се изабере епископ за Бихаћ.

            Идеја о креирању бихаћке епархије у Сабору српске цркве, постојала је још 1921. године, али је тек 1925. године изабран  први епископ бихаћке епархије Др Бењамин Таушановић, који је овом епархијом управљао четири године. Послије његовог премјештаја 1929. год. за епископа злетовско-струмичког, епархијом су администрирали епископи: бањалучки, далматински и звроничко-тузлански до 1934 године, када је ова епархија укинута.

            У саставу бихаћке епархије били су срезови: босанско-петровачки, бихаћки, цазински, старомајдански, кључки, дрварски, граховски и гламочки.

            У току Другог свјетског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни храм Силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. године. Независна држава Хрватска је 05. маја 1942. године подјељена на четрии епархије за "хрватску православну цркву", и то: загребачку, бродску, петровачку и сарајевску. На сву срећу, до попуњавања "петровачке епархије" није никада дошло.

            Анализирајући предратно, ратно и послијератно стање на подручју Босанске Крајине, Епископи далматински Г.Николај (Мрђа) и бањалучки Г.Јефрем (Милутиновић), у образложењу свог предлога Св. арх. сабора, за обновљење епархије бихаћке, констатују сљедеће: "Пошто су се стекли услови, а и прилике то захтјевају, слободни смо предложити Светом архијерејском сабору да ОБНОВИ ову Епархију, са седиштем у Босанком Петровцу, месту са већинским православним становништвом и исто је на средокраћи и добрим комуникацијама".

            Размотривши предлог Г.Г. архијереја, сабор је основао нову Епархију са називом бихаћко-петровачка, а за њено сједиште одређен је Босански Петровац.

            У састав ове Епархије ушли су дијелови епархија бањалучке и далматинске, и она се простире на 12 политичких општина, и то: Босански Петровац, Ливно, Гламоч, Босанско Грахово, Дрвар, Бихаћ, Цазин, Велика Кладуша, Бужим, Босанска Крупа, Сански мост и Кључ.

            У току рата од 1992-1995. подручје бихаћко-петровачке епархије тешко је страдало. Уништени су многи храмови, а многобројно становиштво је усљед ратних дејстава избјегло или протјерано са својих домаћинстава, укључујући такође и Епископа Хризостома и свештенство које се налазило у кризним подручјима.

            Обнова ратом страдале епархије почела је повратком Епископа Хризостома у село Подрашница, Општина Мркоњић Град 1996. године.

II

            Епископ Хризостом рођен је 04. марта 1952. године у селу Вођеници, Општина Босански Петровац, БиХ.

            На крштењу добио је име Рајко. Основну школу завршио је у свом родном селу Вођеници. Завршио је богословију у манастиру Крки од 1968-1973. Још као ученик богословије примио је монашки чин, на бденију, уочи празника Мале Госпојине, 20. септембра 1971. године, и добио име Хризостом.

            У чин ђакона рукоположен на Крстовдан, 27. септембра 1971., а у чин јеромонаха 10. јуна 1973. године. Службовао у епархији далматинској као секретар Епископа далматинског Стефана (Боце) и црквеног суда. Богословске студије пратио на Аристотеловом Универзитету у Солуну од 1976.-1980. године, када је и дипломирао на Богословском факултету.

            Од 1981. до 1991. год. ради као професор и васпитач у богословији Света Три Јерарха у манастиру Крки. 23. маја 1991. године изабран је за првог епископа новоосноване епархије бихаћко-петровачке.

            Хиротонисан у чин епископа од стране Његове Светости Патријарха српског Павла и више епископа, 12. јула 1991. године. Устоличен у трон епископа бихаћко-петровачких 04. августа 1991. године. 13. септембра 1995. год. бива протјеран из своје резиденције у Кључу, а 10. октобра исте године протјеран је и са територије своје епархије.

            Вратио се на епархију 05. фебруара 1996. године, након примјене потписивања Дејтонског мировног споразума.

            Као избјеглица, боравио је од 1996. године у селу Подрашници, у Шипову и у манастиру Клисини код Приједора.

            У сједиште епархије, Босански Петровац, вратио се у јесен 2002. године. Крсна слава Епископа Хризостома је св. вмч. Георгије.

            Епископ Хризостом говори грчки језик, а служи се руским и француским.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА

ПАРОХИЈА ЛИЈЕВАЊСКА И ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЛИЈЕВНО

I

Црквени живот православних Срба у Ливну и околини, није до пред крај турске власти, могао да се јаче развија, али он је ипак постојао. Фра Иван Ф. Јукић, записао је 1845. године да у Ливањском пољу има 10 000 римокатолика а толико близу има и православних.  Према римокатоличком Шематизму за 1855. годину било је у Ливањској нахији 1 139 римокатоличких домова са 9 519 душа, а толико је било и православних.

Ливно је тада имало град и предграђе. У граду је било 200

муслиманских домова и 4 џамије а у предграђу 300 муслиманских домова и 8 џамија, 150 римокатоличких и 100 православних домова.

У старини није у Ливну било праве цркве. Богослужење се вршило у дрвеној цркви у Застињу. Била је од брвана, покривена сламом и високо каменом подзидана. Црквиште је сада њива у власништву породице Комљеновића.

Ма колико је законима Турског царства  била зајамчена слобода хришћанске вјере, ипак су толерисани зулуми које су над свештенством и народом вршили нижи органи власти.

Криза турског царства започета у 17. вијеку била је све израженија. Султан је принуђен да уводи реформе, у циљу опстанка царства. Укидају се јаничари и капетански ред а хатишерифом покушава се увести нова администрација са већим правима хришћана. У духу прокламоване толеранције добили су право да сами воде своје школе. Међу првим српским школама помиње се школа у Сарајеву и Ливну.

Поред школе, Срби у Ливну се спремају и на градњу цркве, што указује на чињеницу да су већ добили дозволу за градњу, која је пропала у каснијој бурној историји ливањских Срба. Изгледа да су ливањски римокатолици и православци добили дозволу истовремено.

Први проблем прије градње цркве било је земљиште на коме ће се градити. Црквиште у Застињу је било далеко а нико од Срба није имао велико и погодно земљиште. Коначно, земљиште на коме се налази данашња црква уступио је бег Мехмед Гагић.

Када је све било спремно, султанова дозвола, земљиште и новац, црква је 1859. године била саграђена у рекордном времену. Записано предање каже да је црква била саграђена за мјесец дана, јер су се Срби бојали да их неко од нижих органа власти не би прекинуо у раду. Цркву је осветио митрополит дабробосански Георгије Николајевић. Када је црква била готова, православни хришћани су поклањали цркви иконе и друге потребне ствари. Појединци су доносили или наручивали иконе из Русије, Јерусалима, Свете Горе, Венеције и приморских градова.

Покрај цркве био је саграђен дрвени звоник, који је служио 30 година, све до 1889, кад је испред цркве саграђен од тесаног камена нов звоник на ком се налази плоча са натписом: ''ОВАЈ ХРАМ ПРЕСВ.БОГОРОДИЦЕ ПОДИЖЕ ЦЕО НАРОД СРП:ПРАВ:ЛИВЊАНСКЕ ОПШТИНЕ У ГОД:1859, А НАКОН 30 ГОД.ПРИЛОГОМ СВЕГА СРП:ПРАВ:НАРОДА И ПОДПОРОМ 3:ВЛАДЕ ПОДИЖЕ СЕ ОВАЈ ЗВОНИК У ГОД.1889.НЕИМАР И.КОЊИК.

Главни терет око градње цркве под руководством свештеника пао је на ливањске православне трговце. У Ливну је 1857. године било око 500 муслиманских, 200 римокатоличких и 100 православних домова, око 700-800 православних душа.

Црква у Ливну спада међу веће православне цркве у Босни и Херцеговини и представља јединствен примјер у архитектури православних цркава због својих полукружних отвора који замјењују прозоре. Не зна се ко је био њен неимар али претпоставља се да би то могао бити Мато Бајо, из Ливна коме је после 15 година било повјерено и зидање нове српске школе 1874. године.

Културну, историјску вредност у цркви представља богата збирка икона. У колекцији од 84 иконе нарочито су истакнуте 4 композиције ''Јерусалима''. Прва композиција је рад једнога од најбољих наших сликара 18. вијека, чије име није познато, већ само последње слово ''Р''.

Друга и трећа композиција су радови непознатих македонских сликара 19. вијека, док је четврта рад грчког сликара 19. вијека из Македоније. Ове композиције, свједоче о духовној вези са центром хришћанства и поклоничким путовањима наших људи.

Црква у Ливну и нема правог иконостаса. На олтарској прегради стоје поред 4 ''Јерусалима'' иконе које датирају у раздобље од 15 до 19. вјека. Радили су их српски, македонски, грчки, руски, критски и приморски сликари. Посебну чар представљају иконе домаћих ''наивних'' сликара. Неколико икона ''Пресвете Богородице'' из 15-18. вијека представљају велику умјетничку вриједност по својим иконографским и колористичким квалитетима. Важни су и светогорски бакрорези: Свети Сава и Симеон, Свети Георгије Кратовац и други. Интересантне су иконе ''апостола'', радови непознатог грчког сликара из 18-19. вијека, за које се мисли да су биле на иконостасу дрвене цркве у Застињу.

Неке од икона у цркви вјероватно су припадале и појединим изумрлим ливањским породицама. Зато је збирка икона у Ливну подједнако драгоцјена и за теолога и за историчара, на основу чијег мишљења је ова збирка и стављена под заштиту Завода за заштиту споменика културе.

II

На основу султанове дозволе, саграђена је 1874. године нова српска школа која постоји и данас. У њој је била пошта и парохијски дом. На њој се налази плоча са натписом: ПРИЂИ БЛИЖЕ МИЛИ РОДЕ СРПСКИ И УМИЉЕНО ПРОЧИТАЈ ОВАЈ НАТПИС ОВДЕ. ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ, ТРУДОМ И РЕНОСТИЈУ СВИХ ОВДАШЊИХ КТИТОРА И ПРИЛОЖНИКА, А ДОЗВОЛОМ ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА СУЛТАН АБДУЛ-АЗИЗ ХАНА ПОДИЖЕ СЕ ОВО УЧИЛИШТЕ ГОДИНЕ 1874. ПРИ НЕИМАРУ МАТИ БАЈИ.

Први учитељ у новој школи био је Ђорђе Којевић. Он је био и црквени појац. Послије њега је дошао за учитеља калуђер Теофило Петрановић из Шибеника, затим Петар и Јелка Борић и т.д. У њој су завршили школовање и многи ђаци римокатолици.

У  Ливну је основано  1907. године Српско пјевачко и тамбурашко друштво ''Сундечић'' које је имало своју читаоницу и књижницу. Друштво је 1912. године  имало 103 члана и капитал од 5 170 круна. Културним и просвјетним настојањима у Ливну много је доприњела сарајевска ''Просвјета'', а занатлијским и трговачким настојањима ''Привредник''.

У првом свјетском рату, црква Успенија Пресвете Богородице и просторије Српског пјевачког и тамбурачког друштва ''Сундечић'' су опљачкане и многе вриједне ствари упропашћене и однешене.

Парохија лијевањска је од оснивања до 1930. године припадала дабро-босанској митрополији а од 1930. године далматинској епархији. У њен састав су поред Ливна улазила и села: Застиње, Сухача, Губер, Коморани, Прилука, Била, Срђевићи, Смрчани, Главице, Голињево, Поток, Пролог Жабљак и Присоје. У њој су 1924. године биле 1704 душе.

У другом свјетском рату, црква Успенија Пресвете Богородице је опљачкана и оштећена, парохијски дом бомбардован а црквена архива и библиотека уништени. Од стране усташке руке, црква је остала без свога свештеника протојереја Косте Станишића и готово без свих вјерника. Најгоре је прошло село Голињево, родно мјесто пјесника и свештеника Јована Сундечића. Голињево је тада имало 60 православних домова, гробље и у њему цркву. Сада у Голињеву нема православних домова, гробље је запуштено а црква порушена. Није боље прошло ни село Присоје. У њему је било 15 православних домова а сада нема ни једнога.

Када је 1945. године завршен рат, настао је нов живот. Први посљератни свештеник на парохији лијевањској био је јеромонах Касијан из манастира Драговића, (Страхиња Арнаутовић из Жабљака). Он је био свештеник на овој парохији све до 1950. године, када је дошао свештеник из Врбице, протојереј Војислав Шешум. Пошто је зграда српске школе и српског пјевачког друштва ''Сундечић'' била оштећена, саграђен је парохијски дом који је освештан 29. 7.1968. године а 5.10.1969. године освештана је капела Светог Марка, саграђена на гробљу у Застињу. Тиме се завршило и служење проте Војислава Шешума. Он је отишао у Сплит 1969. године а у Ливно је дошао свештеник из Стрмице, јереј Мирко Јамеџија. Звоник цркве обновљен је 1979. године.

            Пошто је црквена архива у другом свјетском рату уништена, није могуће за све свештенике утврдити у које вријеме су били на Парохији лијевањској. За неке се зна тачно а за неке приближно година, на основу сачуваних записа и сјећања старијих парохијана:

1835 Симо Кодић

1835 Станко Којда

1840 – 1845 Серафим Конда, архимандрит

1845 Јован Конда

1845 Симеон Конда

+ 1867 Симеун Којдић, протојереј

+ 1874 Стојан Којевић-Поповић, протојереј

Стојан Јовановић-Зечевић, протојереј

Стеван  Кукрика, протојереј

Максим Јовановић, протојереј

Коста Продановић, протојереј

1912 Душан Лапчевић

Урош Јовановић

1914 – 1918 Милан Богичевић

1914 – 1918 Владо Вуковић

1919 – 1941 Коста Станишић, протојереј

1945 – 1950 Касијан Арнаутовић, јеромонах

1950 – 1969 Војислав Шешум, протојереј

1969 – 1992 Мирко Јамеџија, протојереј

2001 –          Жељко Ђурица, протојереј

III

Одлуком Светог архијерејског Сабора, 1990. године обновљена  је бихаћка епархија, под називом eпархија бихаћко-петровачка  са сједиштем у Б. Петровцу. Настала је из дијелова Бањалучке и Далматинске епархије. Епархијом је администрирао Епископ далматински Николај а за првог епископа бихаћко-петровачког изабран је 1991. године протосинђел Хризостом (Јевић). Парохија лијевањска од тада припада бихаћко-петровачкој епархији. Велика разарања и страдања епархија је доживјела у протеклом рату, што није заобишло ни парохију лијевањску и њене православне вјернике.

Парохијски дом је девастиран а канцеларија у парохијском дому запаљена. Црква Успенија Пресвете Богородице у Ливну је такође девастирана и запаљена на Видовдан 28. јуна 1992. године. Том приликом је изгорио звоник цркве а богату збирку вриједних икона, библиотеку од преко 260 књига и остале богослужбене предмете: свете сасуде, црквене одежде и богослужбене књиге, сачувао је од уништења жупник ливањски, фра Марко Гело. Све то, ливањски фрањевци су чували у самостану Горица у Ливну и вратили 9. новембра 2000. године. Уз помоћ Федералног министарства културе и спорта, 2006. године, почела је санација икона угрожених влагом а Комисија за очување националних споменика донијела је одлуку којом се Српска Православна Црква Успенија Пресвете Богородице у Ливну заједно са покретном имовином проглашава националним спомеником Босне и Херцеговине.

Поред парохијске цркве у Ливну је саграђена 1991. године Капела - спомен костурница Свете Великомученице Марине – Огњене Марије у којој су , 11. августа 1991. године сахрањене  мошти преко 1200 мученика извађених из јама ливањског краја, а страдалих у другом свјетском рату. Међутим, догодило се оно што у историји није записано: убијање једне жртве два пута. Наиме, Капела – спомен костурница је у прошлом рату минирана, ствари, накит  и материјални докази о злочину уништени и покрадени, а мошти оскрнављене и разбацане. Мученике  су опет "убијали" синови оних који су их мучки убили прије пола вијека.

О страдању православних Срба у Ливну, нема много података и доказа. Нема чак ни комплетног списка жртава. Спомиње се бројка од 50, 91, па чак и 107 жртава, али се не зна тачно да ли се ту ради само о Ливњацима или и онима који су прошли кроз Ливно. Према истраживању професора Душана Никића, кроз затворе и логоре у Ливну прошло је око 830 Срба. У сваком случају, мали број ливањских Срба је дочекао крај рата у Ливну. Већина их је побјегла или протјерана, њихове куће су биле преотете, миниране, или запаљене а имовина разграбљена, тако да данас парохија лијевањска броји 58 православних домова односно 100 православних вјерника. У граду има 38 домова, у Застињу 2 дома, у Жабљаку 2 дома, у Потоку 1 дом, у Коморанима 1 дом и у селу Губер од предратних преко 100 домова  остало је свега 14 домова. Православну вјеронаку похађа 5 ученика. Из љубави према својој цркви и своме огњишту, расељени ливњаци у Београду, Бања Луци и свуда по свјету су окупљени око Хуманитарног Друштва "Огњена Марија Ливањска" које је по благослову Епископа бихаћко-петровачког Хризостома основано и ради још од 3. априла 1998. године.

Поређења ради, према попису становништва из 1991. године у ливањској општини било је 39 526 становника. Према том попису Хрвата је било 28 456, Муслимана 5 927, Срба 3 782, оних који су се изјаснили као Југословени 1122 и осталих 239.

На крају овог излагања, не преостаје ништа друго, него да се држимо  ријечи Његове Светости Патријарха српског Павла изговорених у Цркви Успења Пресвете Богородице у Ливну 1991. године: "Ми се сабрасмо данас у овом храму, гдје су се кроз вјекове окупљали наши преци и у миру и у слободи и у доба ропства, да се заједнички једном Богу у Светој Тројици помолимо. Имамо се коме молити и имамо се зашта молити, увијек, а камоли у овако несретно вријеме када се гине, пролијева људска крв, уништава тешко стечена имовина. Зато, да се заједнички обратимо Богу мира и љубави који је мир наш и који је рекао: Мир свој остављам вам, мир свој дајем вам. Тај Божји мир вратиће се међу нас ако се и ми истински вратимо Богу и послушамо ријеч светог апостола Павла: Колико до вас стоји, мир имајте са свим људима. На такав начин, као миротворци, постаћемо заиста синови и кћери Божји и ваљда сјетити се да смо браћа и да је људска крв проливена увијек и свугдје – крв брата. Ако то заборавимо и умјесто братске  и хришћанске љубави завлада мржња, затираћемо се звјерски и нељудски и уништити у нама све људско и хришћанско, као што је на нашу општу несрећу бивало и бива".

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА

ПАРОХИЈА ГУБИНСКА И ЦРКВЕНА ОПШТИНА ГУБИН

I

Парохију губинску сачињавају села: Доњи Рујани, Чепразлије, Прово, Губин, Сајковић и Казанци.

Црква Успенија Пресвете Богородице у Губину је саграђена 1883. године.

Према подацима које је прикупио Јован М. Бабић, освећење цркве обавио је 29.08.1929. године, Митрополит дабробосански Петар (Зимоњић). Парох губински, 1941. године био је отац Ристо Ћатић, кога су усташе са 12 (негдје се наводи 10) парохијана заклале у Сухачи код Ливна и бациле у Јаму. Подаци према којима је, прије клања, био поливен бензином и запаљен, нису могли да се на поуздан начин провјере.

Црква је 1943. године, oштећена од бомбардовања њемачке авијације  а обновљена је 1976. године. Опет је оштећена у току рата 1994. године и у току је њена обнова.

Поред парохијске цркве Успенија Пресвете Богородице у Губину, постоји црква Покрова Пресвете Богородице у Доњим Рујанима. Црква  Покрова Пресвете Богородице у Доњим Рујанима, не зна се тачно када је саграђена и освећена. Порушена је 1941. године, а обновљена је 13.08.1972. године. Опет је оштећена у току рата 1992. године и у току је њена обнова. Године 2008. подигнут је нови кров и постављен крст на Цркву.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА

ПАРОХИЈА ВРБИЧКА И ЦРКВЕНА ОПШТИНА ВРБИЦА

I

Парохију сачињавају села: Челебић, Бојмунти, Радановци, Врбица, Богдаши и Бастаси.

            Црква Силаска Светог Духа на апостоле у Врбици је саграђена између два свјетска рата на темељима порушене дрвене цркве, саграђене од брвана. Према подацима које је прикупио Јован М. Бабић, освећење цркве обавио је 28.08.1929. године, Митрополит дабробосански Петар (Зимоњић). Парох врбички, 1941. године био је отац Војислав Шешум, а као најстарији парох врбички помиње се Теодор Козомара.

Црква је 1989. године обновљена и освећена 2.9.1990. године од Епископа далматинског Николаја. Запаљена је у току рата 1995. године и у току је њена обнова. Већим дијелом црква и парохијски дом су обновљени трудом и залагањем Госпође Марије Лежер из Канаде, а у спомен њеног племенитог мужа Марка Лежера, који је као официр СФОР-а боравио на овом простору а погинуо у Авганистану.

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА

ПАРОХИЈА ЦРНОЛУШКА И ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЦРНИ ЛУГ

I

Парохију сачињавају села: Пржине, Црни Луг, Јаруга, Нуглашица, Грковци и Пеуље. Црква Светог Пророка Илије у Црном Лугу, грађена је од 1910. године до 1926. године, на мјесту дотрајале старе цркве из 1855. године. Према неким подацима освећена је 1929. године. Према подацима које је прикупио Јован М. Бабић, освећена је 02. августа 1927. године. Кум цркве је био Симо Симан Ковљенић из Нуглашице а парох црнолушки Јован Грибановски, могуће Рус. Као први парох црнолушки, администратор помиње се парох врбички Теодор Козомара. Парох црнолушки, 1941. године био је отац Илија Будимир, кога су усташе заклале и бациле у јаму Рисовац, између Бихаћа и Петровца. Негдје се наводи јама Јадовно код Госпића.

            Црква је на Божић 07. 01.1995. године, оштећена од гранатирања хрватске војске и у току је њена обнова.

            Поред парохијске цркве Светог Пророка Илије у Црном Лугу, постоји црква Светог Великомученика Георгија Победоносца у Пеуљама. Неки тврде да је градња цркве почета 1913. или 1919. године а завршена 1939 или 1940. године.

Црква је у току Другог свјетског рата оштећена  а обнављана је више пута. Опет је оштећена у току рата 1995. године и у току је њена обнова.

"Молба Црквене општине у Црноме Лугу, срез Лијевно, Босна, за помоћ ради доградње цркве у Црноме Лугу. Господину министру вера у Београду. Невоље и патње принудиле су нас да се обратимо Вама, са следећом молбом. Наш је крај забачен и сиромашан. Још 1910. почела се код нас у Црноме Лугу градити црква, коју до сада општинска парохија црнолушка није имала. Народ је овај свесрдно помагао градњу, али је због рата градња морала бити обустављена. Рат је потпуно осиромашио ове забачене крајеве, те тако ни после уједињења нисмо могли одмах почети. Уз то су, од године 1921. до 1923. скакавци уништавали све усеве, те је народ посве опотребио и од глади патио. Вођен љубављу према својој православној вери, народ је напрегао сву своју снагу, те године 1925. погодио доградњу цркве за 72.000 динара. Рад је започет, али је 1926. град побио усеве па је овој Црквеној општини немогуће да одговори обавезама према подузетнику, пошто народ није у стању таман да од дечијих уста откида, да за цркву дадне ни комадић хлеба. Зато Вас, господине министре, молимо да нам у овој години уделите могућу државну помоћ за доградњу наше цркве. Примите, господине министре, изразе нашега поштовања и оданости".

            "У потпису смо: ја, Јован Грибановски, административни парох црнолуши, одборници: Душан Иветић, Дамјан Тркуља, Максим Тркуља, Саво Ћорић, Нико Ђукић, Стеван Шормаз, Симо Јаковљевић. "

            "Тако ти се црнолушка црква, 1926. посве заврши, да љешве надалеко ниђе није било. Па кат дође врјеме да се цркви кумује, јави се Симан Ковљенић ис Нуглашице, каво један признат чојек и домаћин.

Протојереј Жељко Ђурица