Select Your Language

Browse this website in:
01. Недеља Чиста (Православља) ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
субота, 12 март 2011 18:20

ПОЗИВ ФИЛИПА И НАТАНАИЛА

"Сутрадан хтеде Исус изаћи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном! А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. Филип нађе Натанаила, и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова Назарећанина. И рече му Натанаило: Из Назарета може ли бити што добро? Рече му Филип: Дођи и види! А Исус виде Натанаила где долази њему и рече за њега: Ево правог Израиљца у коме нема лукавства. Рече Му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Пре него те позва Филип, видех те кад беше под смоквом. Одговори Натанаило и рече му: Рави, ти си Син Божји, ти си цар Израиљев. Одговори Исус и рече му: Зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш више од овога. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: Од сада ћете видети небо отворено и анђеле Божје како узлазе и силазе на Сина Човечјега." (Јн.1,43-51).

Данашње јеванђеље нам такође показује један пример испуњавања заповести Божјих и дејства благодатне силе која је исијавала из Христа.

Пошто су апостоли Андреј, Петар и Филип добровољно пошли за Христом привучени том истом благодатном силом, апостол Филип, као и Андреј претходно, жели да приведе и свога брата Натанаила ка Христу. Са тим циљем он одлази код брата свога и под смоквом му упућује речи: "Нашли смо онога за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова Назарећанина."

Знајући за особину свога брата о апсолутном поштовању и испуњењу истине, Филип му наводи речи из Закона и пророка. Али ни то није било довољно да увери Натанаила, који одговара: "Из Назарета може ли бити што добро?" Пошто је осетио дејство благодатне силе Христове, Филип предлаже брату своме: "Дођи и види!" а Натанаило одмах пође да се увери у причу и очараност Филипову. Када је Христос угледао браћу да долазе, обрати се Петру и Андреју речима: "Ево правог Израиљца у коме нема лукавства."

Гледајући својим божанским оком у сваки кутак душе и живота Натанаилова, Спаситељ изриче сведочанство, чиме изненађује и Натанаила и остале апостоле сакупљене око Њега.

Повративши се од првог тренутка изненађења Натанаило поставља питање Спаситељу: "Откуда ме познајеш?" Овим питањем Натанаило потврђује Христово сведочанство изречено за њега. Он не обраћа пажњу на Христову хвалу, него трази истину. И добива одговор који је најмање оцекивао: “Пре него те позва Филип, видех те кад бијаше под смоквом”. То отвара очи душе његове те он изговара речи које може изговорити само чиста душа и ум просвећен Божјом благодаћу: "Рави, ти си Син Божји, ти си цар Израиљев."

Запазимо овде, браћо и сестре, како је неизмерно дејство Божје силе - благодати, како се преображава душа људска када је она посети, како се обнавља првобитни и првосаздани лик душе људске када благодатна сила пробуди клицу божанског разума и вида у њој.

Потрудимо се и ми да омогућимо несметан улазак благодатне силе у душу своју, потрудимо се нашим животом по Богу и са Богом да, као и апостол Натанаило, дозивимо преображење душе своје, да доживимо присуство Божје у души и срцу своме.

Не дозвољавајмо пролазним и лажним земаљским осећајима и обавезама да нам окивају и поробљују душу, већ молитвом управљајмо своје душевне силе ка Богу, обуздавајмо тело своје постом и испуњавајући заповести Божје чврсто станимо на уску стазу хришћанских врлина и љубави према Богу и ближњему, које одводе оне који их врше у тихо пристаниште које Бог уготови онима који Га љубе.

(Гледајући природу око себе, човек жели да макар на трен буде њен саставни део, да само мало уђе у њене животне токове и поврати себи толико жељени животни дах мира и слободе. Чезне душа људска за непомућеним животом природе, чезне и силно жели да га поврати, али никако да пронађе начин, никако да отвори двери ума окованог разним земаљским животним обавезама, који јој не допуштају да се простре даље од тела и онога што је везано за тело.

А природа, пуна живота и радости, смирено живи свој живот који јој њен творац подари. Човек покушава да промени те природне токове и прилагоди их свом неприродном живљењу и увек бива разочаран. Сваки пут када се уплете у природу он уништи живот у њој, не разумевајући њене истанчане животне токове који опет изнова обнављају оно што човек уништи. И тако човек бива вечни губитник у борби са природом коју њен творац - Бог обнавља и изнова је ставља пред људе не би ли се они опаметили и дошли до сазнања Његовог присуства.

Слично бива и са душом људском, у којој се исто налази вечна животна сила од Бога удахнута у њу. И ту исто ум људски који не зна за вредности душе нарушава силу живота и настоји да унесе промене у душу. Али и ту увек остаје разочаран, јер свака промена изазива рану на души која је стешњава и присиљава да преко савести упозорава човека да свој ум усмери ка ономе који ју је удахнуо у тело. Ако ум људски не жели да слуша упозорења савести, онда душа видљиво пројављује своје ране на телу и човек бива болестан.

Чим човек почне да добровољно извршује заповести Божје, он отвара капију срца свога и душе своје за усељење Божје силе – благодати, у срце и душу своју, која омогућује усађеној клици божанског разума и вида да се развија, расте и буја до пуноће раста Христова.

Испуњавајући заповести Божје човек уноси у душу своју благодатне дарове Божје који душу хране и јачају и распростиру силу живота по читавом телу. Тада тело бива здраво, а душа радосна и пуна чежње за творцем својим од кога је потекла. Ум људски бива такође обузет осећајима душе те више не жели да се простире по духовно празним догађајима и животним обавезама овога света, него и он чезне за Богом и оним где се осећа присуство Божје. У сваком догађају тражи Бога и његово присуство и непрестано се моли Богу да га храбри и крепи у искушењима. Молитвом долази све ближе Богу, док се не сједини са њиме и обожи се.

Када човек очисти душу своју и ум свој молитвом, настоји да прошири то стање Божјег присуства и на тело своје. Тело тада укроћава постом да не оптерећује и оземљује ум који је испуњен мислима и чежњом за Богом и тако омогућује несметано простирање душе по читавом бићу своме.)

За нама је прва седмица Великог васкршњег поста, за нама је време у којем смо својим добровољним уздржањима отварали капију душа и срца наших за улазак Божје силе благодати. Данас ће они који су се спремили за свету Тајну Причешћа примити ту благодатну силу и доћи до спознаје божанске слободе и мира у души. Она ће узрастати у нама онолико колико ми са своје стране будемо улагали напоре да је задржимо. Биће силнија и јача ако смо у светој Тајни Исповести казали Богу, преко свештеника, сва своја сагрешења, ако смо се искрено и потпуно покајали за њих и ако будемо настојали да их не чинимо поново. Благо онима који су својим животом у јеванђелским врлинама, молитвом и постом, у протеклој седмици очистили своје душе и тела и данас достојно примили Свето Причешће и осетили мир и слободу у души својој.

Пред нама је наредна седмица Великог поста, која задржава иста правила као и претходна у погледу уздржања: (у све дане од понедељка до суботе узима се храна биљног порекла спремљена на води. У суботу, ако се у недељу не причешћујемо, једе се биљна храна спремљена на уљу, а ако се причешћујемо у недељу, онда се узима биљна храна спремљена на води.)

Од самог почетка Црква је имала много непријатеља који су се против ње борили огњем и мачем, насиљем и новцем, ратом и пером, пропагандом и књигом, почевши од Израиљаца, многобожаца и безбожника римског доба па до савремених атеиста. Људи су непрестано покушавали да Цркву замагле својим ограниченим идејама, мислима, умовањима и заблудама. Насупрот свему томе, Црква је из магле људских заблуда излазила увек чиста као сунце иза облака, и даље све осветљавала загревајући људска срца и душе.

Године, 843. у деветом веку, за време благочестиве и свете царице Теодоре и њеног сина Михаила, а по одлуци Отаца светог Васељенског Сабора, прослављена је победа Цркве над јеретицима иконоборцима. Милиони жртава кроз 120 година прогона су пали за доказ истине иконопоштовања и рушење јереси идолопоклоничке коју јеретици измислише својим огрубелим и оземљеним умовима.

Када је Бог сишао у овај свет, Господ Исус Христос, он је постао видљив за све људе. И гледајући њега ми гледамо живога Бога. Он је живи Лик Божји у свету. Икона Божја у свету (Кол.1.15). И бранећи ту живу Икону Божју у овоме свету, Православна Црква је одбранила човека, одбранила човека у Христу. Он, Бог, постао је човек, да би у нама људима пронашао Икону Божју, живу Икону Божју коју смо ми затрпали гресима и страстима, унаказили је, изгребали је својим порочним животом.

Зато је недеља Православља једна врста духовне смотре за све чланове Православне Цркве. Ово је дан када свако од нас треба да се запита: шта сам ја допринео својим животом и радом, шта речима, шта делима, шта посећивањем богослужења, мисионарењем, ширењем речи Господње, шта прилозима црквама и манастирима, шта милосрђем и праштањем - своме духовном узрастању и прослављању имена Божјег у овоме свету?

Нека нам Бог буде на помоћи и нека нам да снаге да будемо Његови истински следбеници. Њему нека је слава вавек. Амин. [1]



[1] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM