Select Your Language

Browse this website in:
Мисли за сваки дан у години, Светог Теофана Затворника ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
петак, 14 јануар 2011 07:32

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК
МИСЛИ ЗА СВАКИ ДАН У ГОДИНИ

ПО ЦРКВЕНОМ ЧИТАЊУ РЕЧИ БОЖИЈЕ

 

 


НОВА ГОДИНА

ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

(ПЕТАК 31. НЕДЕЉЕ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ)

Нова година је почетак свих дана у години. Стога приличи да се тог дана у душу саберу мисли, осећања и расположења, које би, као мисли које су достојне Хришћанина, требало да управљају свим његовим делима током целе године. Њих ћемо одмах наћи чим само помислимо шта Нова година представља у духовном животу. У духовном животу Нова година постоји онда када онај који је живео у небризи почне да ревнује за своје спасење и да се труди у богоугађању. Јер, онај ко реши тако нешто, све унутар и изван себе изнова преустројава на новим начелима - старо пролази и све бива ново. Ако код тебе већ јесте тако, преостаје да се обнављаш у истом смеру, а ако није - започни изнова и код тебе ће заиста бити Нова година.

На то се надовезује и достојно празновање Обрезања Господњег и молитвено прослављање спомена светог Василија Великог. Суштина споменуте промене састоји се у томе да човек, од тога тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. Таква промена управо представља оно што, по апостолу, треба да буде обрезање срца - на шта нас опомиње и на шта нас обавезује празновање Обрезања Господњег. Пример за то имамо у личности светог Василија Великог. Тако се све ствари, које се нуде за размишљање поводом Нове године своде на једно - на наше унутрашње обновљење кроз обрезање срца. Онај ко се, уз Божију помоћ, у Новој години усмери на овај начин, те поред размишљања и живот свој преуреди, на најсавршенији начин ће хришћански провести празник и припремити се за хришћанско провођење читаве године. Следеће године ће бити потребно само да понови и оживи оно што сада упражњава.

 

СУБОТА ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ

Дом Божији, Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1.Тим.3,15). Према томе, нема потребе да се осврћемо око себе и да тражимо истину овде или онде. Она је близу. Буди у Цркви, држи све што она држи и бићеш у истини, овладаћеш истином, живећеш по њој и у њој, и због тога ћеш се испунити истинским животом. Ван Православне Цркве нема истине. Она једина чува све оно што је Господ заповедио преко светих апостола, и због тога је она истинска Апостолска Црква. Други су изгубили Апостолску Цркву, али због хришћанског осећања да само Апостолска Црква може верно да чува и указује на истину - решише да је сами устроје. То су и учинили, и име су јој такво дали. Но, име су дали, али јој суштину нису могли придодати. Јер, Апостолска Црква је преко апостола саздана Господом Спаситељем, по благовољењу Оца, благодаћу Светог Духа. Сами људи тако нешто не могу учинити. Они који то, међутим, мисле, личе на децу која се играју са луткама. Ако на земљи нема истинске (Православне) Апостолске Цркве, онда је узалудан труд да се она сазда. Но слава Господу који не дозвољава адовим вратима да је надвладају. Она постоји и биће, по Његовом обећању, до скончања века. То и јесте наша Православна Црква. Слава Богу!

НЕДЕЉА (31.) ПРЕД БОГОЈАВЉЕЊЕ

Пред јављање Господа народу и пред Његово ступање на испуњење домостроја нашег спасења, био је послан свети Јован Претеча како би људе припремио да га прихвате (Мк.1,4). Та припрема се састојала у призивању на покајање. И од тог времена је покајање постало пут ка Господу и предверје вере у Њега. Сам Спаситељ наш је своју проповед започео речима: Покајте се и верујте у јеванђеље (Мк.1,15). Ономе који жели спасење, покајање и вера yпyћyјy једно на друго. Покајање га оптерећује бременом грехова и плаши страшним и неизбежним судом правде Божије. Но, долази вера и указује му на Избавитеља, те он, скинувши бреме грехова исповешћу, са радошћу иде за Њим, путем Његових заповести. На тај начин се вера пађа из покајања и на њему почива. Онај који се каје чврсто се држи вере због осећања избављења које му она пружа. Вера је, тако, жива од покајања. Без покајања, она је слична дрвету без унутрашњег животодавног тока, тј. млитава и неживотворна.

ПОНЕДЕЉАК (32.)

Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? (Јак.2,14). Пут ка вери је покајање. А у покајању шта треба говорити? "Сагреших, али нећу више. Хећy више да грешим, него ћy да живим по заповестима". Као што са стицањем вере покајање не престаје, већ је прати до краја, тако и решење - живети по заповестима - остаје на снази и при вери. Због чега онај који верује, уколико је вери пришао правим путем, тј. путем покајања, бива ревностан у испуњавању заповести и вршењу добрих дела? Па, вера му даје снажне побуде: она му пружа и благодатне силе кроз Свете Тајне. Тако вера садејствује делима (Јак.2,22). Опет, и дела усавршавају веру. Јер, док неко на делу не учини оно у шта је поверовао, дотле вера као да није вера. Она постаје очигледна само на делу. И не само очигледна, него постаје и снажнија. Дела дејствују повратно на веру и учвршћују је.

УТОРАК

Смокви која је била богата лишћем али није имала плода, Господ је одузео благослов - и, она се осушила (Мк.11,13-20). То је поука делом. Под смоквом се подразумевају људи који су наизглед исправни, док су по суштини својих дела недостојни одобравања. Ко су ти људи? То су они који знају да красно разговарају о вери, али немају саму веру. Они појмове вере имају само у своме уму. Такви су и они који су исправни само по спољашњем понашању, док су по својим осећањима и расположењима врло неисправни. Они праведна дела показују само дотле док нису у стању да сакрију своју неисправност; чим је, пак, то могyће - они их не чине. На пример, они дају милостињу када неко проси у присуству људи; уколико, пак, просјак буде сам, они га чак и изгрде. Они иду у цркву да се моле Богу; на очиглед свих се моле, а и код куће се моле да се не би осрамотили пред домаћима. Међутим, чим су сами - неће ни да се прекрсте. О мисаоном и срдачном обраћању Богу нису ни чули. Ми се, пак, помолимо да Бог не допусти да и сами будемо такви. Јер, у том случају не бисмо могли да избегнемо суд изречен над смоквом.

БОГОЈАВЉЕЊЕ

Крштење Господа је названо Богојављењем зато што је у њему тако очигледно јавио себе једини истинити Бог, у Тројици прослављани: Бог Отац - гласом са неба, Бог Син оваплоћени - крштењем, Бог Дух Свети - силаском на Крштаваног. Ту је објављена и тајна односа Лица Прасвете Тројице. Бог Дух Свети од Оца исходи и на Сину почива, премда и не исходи од Њега. Овде је показано да је Оваплоћење, као домострој спасења, извршено оваплоћеним Богом Сином, уз саприсуство Духа Светог и Бога Оца. Објављено је да је спасење могуће једино у Господу Исусу Христу, благодаћу Светог Духа, по благовољењу Оца. Све хришћанске тајне сијају овде својом божанственом светлошћу и просвећују умове и срца оних који са вером проводе овај велики празник. Приђите, потецимо умом горе и погрузимо се у сагледавање тајни нашег спасења певајући: "Док си се крштавао у Јордану, Господе, јавило се прослављење Тројице, јавило се спасење наше од Тројице устројено, које нас тројично спасава".

ЧЕТВРТАК (ПРЕТЕЧИН САБОР)

Свети Јован је сведочио о Христу Исусу да је заиста Јагње Божије, које узима на се грехе света (Јн.1,29), да је обећани Избавитељ, очекиван од свих. Слушали су то они који су били поред њега, те вероваху. Од њих је ово сведочанство прешло на народ и сви су прихватили да Онај за кога Јован сведочи није обичан човек. И Спаситељ је на ово указао када је у последње дане црквеним старешинама у храму поставио питање: "Одакле је крштење Јованово, с неба или од људи?" (Мк.11,30). Они су, међутим, избегли да одговоре, премда је било немогуће не видети да Јован није сам од себе дошао да крсти водом. Међутим, да су то признали, били би одмах дужни да признају и његово сведочанство, тј. да пред њима стоји Обећани, и да се покоре Његовом учењу. А то они нису хтели, и то не из било каквих оправданих разлога, него једино из предубеђења. Но, њихова тврдоглавост ниуколико не умањује силу сведочанства светог Јована. Оно је и сада онолико поуздано колико је то било и онда када је изашло из његових уста. И ми светог Јована Крститеља слушамо као оног који нам указује на истинитог Избавитеља, оживљавајући своју веру опипљивим доказима.

ПЕТАК

На дан Богојављења на делу је показано да се домострој нашег спасења врши Господом Исусом Христом, по благовољењу Оца, при садејству Светога Духа. Сада нам реч апостола указује на то да и спасење свакога понаособ не бива друкчије него дејством Пресвете Тројице - Оца и Сина и Светога Духа: По предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљењем крвљу Исуса Христа (1.Пт.1,2). Видећи онога који је спреман да поверује, Бог Отац га сусреће својим благовољењем и призива спасењу благодаћу Светога Духа. Призвавши вери оног ко је поверовао и укрепивши га у њој, Дух Свети га у тајни крштења окропљује Крвљу Господа Спаситеља. Стекавши тако улаз у њега, Он га испуњава и у свему му помаже на путу његовог спасења. Због тога треба да хвалимо, појемо и величамо Пресвету Тројицу, благог Саустројитеља нашег спасења, и, са своје стране, да уложимо сву ревност, журећи да украсимо себе свим врлинама, по образу Онога који нас је саздао, и обновио, како се не бисмо показали неплодним за познање Господа и како себи не бисмо затворили улазак у вечно Царство Његово, у које смо позвани (2.Пт.1,5; 8; 11).

СУБОТА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ

Апостол облачи Хришћане у свеоружје Божије (Еф.6,11). Ово је у сагласности са прошлим поучењем. Јер, онога који је, чувши позив Божији, предузео почетак новог живота и, уз помоћ благодати Божије, са своје стране принео сву ревност, очекује борба а не почивање на душецима. Он је оставио свет, и свет ће због тога почети да га притешњава; он се истргао из власти ђавола, и ђаво ће га гонити и постављати му замке како би га скренуо са доброг пута и опет вратио под своју власт; он се одрекао себе, одрекао се сопствености са свим мноштвом страсти, но грех, који живи у нама, не пристаје да се одједном растане са животом у самоугађању, те ће стално покушавати да, уз разне обмане, опет успостави онај поредак живота којим се тако богато раније хранио и насићавао. Ето три непријатеља - сваки са безбројном војском. Главнокомандујући је ђаво, а његови најближи помоћници су демони. Они све подстичу ка греховном животу - противнику духовног живота. Због тога апостол, као да других сасвим и нема, против њих и наоружава Хришћанина. Јер, говори, не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12). Јер, кад њих не би било, може бити, ни борбе не би било. Исто тако, ако се они одбију и поразе, ми остајемо без непријатеља. Нека, дакле, свако види куда треба да усмери своје стреле или, у крајњем случају, са које стране треба највише да се чува. И нека се чува! Апостол је навео неколико оруђа. Међутим, сва она имају силу само у Господу. Због тога су нам опитни духовни борци и предали: именом господа Исуса побеђуј противнике.

НЕДЕЉА ПО БОГОЈАВЉЕЊУ (32.)

Јуче је апостол Хришћанина, који је ступио на пут спасења, наоружао духовним свеоружјем: а сада, ради поткрепљивања у тешкоћама, указује на руководитеље у том борбеном течењу и последњи свети циљ свега. Руководитељи су пастири и учитељи које је Господ даровао Цркви (Еф.4,11-13) и чијим устима је сам изрекао све што је потребно као руководствено указање. Они помажу свакоме ко им се обрати са вером и молитвеним обраћањем Господу. Ову истину знају они који, уз самоодрицање, иду путем Господњим и, без жаљења себе, воде борбу са непријатељима спасења. Они код својих пастира увек срећу помоћ и уразумљење, чак и онда када, са стране посматрано, изгледа да их не могу очекивати. Јер, они прилазе Господу а не људима. А Господ је увек готов да преко ових људи руководи и уразумљује сваког ко искрено и са вером од Њега тражи помоћ. Светли, пак, и последњи циљ је - мера раста пуноте Христове, узраст савршеног човека. Сви знају шта је савршен човек у обичном смислу и не може се наћи човек који не би желео да постигне такво савршенство. Међутим, нико не зна шта је савршен човек у Господу, осим оних који су достигли тај узраст. Ово, наравно, никоме не треба да послужи као повод за хлађење ревности која је неопходна за постизање тог узраста, него, напротив, као разлог да се она разгори. Јер, непознавање њега зависи од висине духовног савршенства које се назива мужевним узрастом живота по Богу. Апостол га одређује као усвајање свих пунота савршенства које је пројавио наш Господ Спаситељ. Из овога свако види због чега овом позиву треба прићи са "свом ревношћу".

ПОНЕДЕЉАК (33.)

Сада нам апостол указује на "скривеног човека срца", као на предмет наших најмарљивијих брига и старања. Ми смо дужни да се украсимо образујући га у себи. А, шта је, заправо, скривени човек срца? То је човек који се образује у срцу, када се у њему зацаре добра расположења и осећања. Прегледај ова расположења и осећања и видећеш лик скривеног човека срца. Ево тих расположења! Примивши Божанску силу за живот и побожност, и са своје стране уложивши сву ревност, пише свети Петар, пројавите у вери вашој врлину, а у врлини знање, а у знању уздржање, а у уздржању тппљење, а у трпљењу побожност, а у побожности братољубље, а у братољубљу љубав (2.Пт.1,5-7). Слично томе и свети Павле набраја унутрашња добра расположења: Плод Духа јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5,22-23). И још: Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост... а поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим (Кол.3,12-15). Сложи из свих ових красота, као из некаквих делова, једно духовно тело, и имаћеш велелепни лик скривеног човека срца. Затим поревнуј да се и у твоме срцу зацари сличан човек.

УТОРАК

Господа Бога освећујте у срцима својим (1.Пт.3,15). Освећење Господа у срцу је душа и дух раније описаног скривеног човека срца. Као што је у почетку Бог у тело човечије, које је створио из честица праха, удахнуо дух живота и тиме човек постао оно што јесте, тако и скривени човек срца, сачињен из наведених врлина, постаје прави духовни човек само када срцем буде освећивао Господа Бога, као што читамо и у молитви Господњој: Да се свети име твоје. Ако тога нема, човек који је само нагомилао речене врлине ће представљати мртворођено дете које нема духа живота. Нека ово знају они који мисле да могу да прођу само са неколико врлина, без икаквог односа према Богу! А шта значи светити Бога у срцу? Значи - непрестано имати страх Божији; увек имати мисао о Његовој свудаприсутности; свом ревношћу ревновати да се у сваком тренутку нађемо благоугодни пред Њим и са сваким страхом се чувати свега Њему неугодног; а нарочито, предати Његовој Очинској бризи сав свој и времени и вечни живот, те све што нам се дешава примити смирено, послушно и са благодарношћу, као да из саме Његове руке долази.

СРЕДА

Један од књижевника је упитао Господа: Која је прва заповест од свих? Господ је одговорио: Љyби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Јбy6у ближњега свога као самога себе. Друге заповести веће од ових нема (Мк. 12,30-31). И ово узимамо као допуну изображења лика скривеног човека срца. Освећење Господа је дух тог човека, љубав је душа, а све остале врлине су његови удови: једна је - рука, друга - нога, једна - око, ухо или језик. Напомињање овога је врло потребно, јер се понекад дешава да човек, сматрајући добра дела коначном врлином, мисли да више ништа није потребно, потпуно заборављајући на Господа и на љубав. Добра дела без вере и жеље да се Богу угоди - нису света, као уосталом ни неосвећени дом или соба без икона. Немајући у себи љубави, она су слична здању пуном беживотних статуа, које су уз то буђаве и одишу мемлом. Нека ово зна свако и нека се постара да, почевши у себи да зида новога човека, пред себе постави Господа, на коме нема никакве мане.

ЧЕТВРТАК

Удовица је у црквену благајну (у црквену кутију за прилоге) ставила две лепте (два динара отприлике). Ипак, Господ је рекао да је она ставила више од свих, премда су други стављали и велике новчанице. Шта је дало превагу њеном прилогу? Очигледно - намера са којом је учињен прилог. Видиш ли како је различита врлина без осећања и из навике, од врлине из душе и срца? Вредност једног дела не произилази из његовог спољашњег извођења, него од унутрашњег расположења. Због тога се може десити да једно дело, изврсно у сваком погледу, пред Богом буде сасвим безвредно, а дело, наизглед безначајно - да буде оцењено као драгоцено. Свима је јасно шта одатле следи. Но, нека нико не помисли да занемари спољашње и да се ограничи само на унутрашње. Удовица не би стекла похвалу да је себи рекла: "Имам жељу и ја да приложим. Међутим, шта ћу да радим? Имам само две лепте. Ако их дам, остаћу без ичега". Она је, напротив, имала жељу и остварила је, предавши свој живот у руке Божије. Чак и да није ништа приложила, нико је не би осудио - ни људи, ни Бог. Но, тада не би показала расположење које је издвојило из реда свих других и учинило је славном по читавом хришћанском свету.

ПЕТАК

Набројавши врлине за које треба да имамо сву ревност по примању благодатних сила, апостол је као подстрек још навео: Кад ово све имате и умножава се у вама то вас неће учинити нерадним и неплодним за познање Господа нашега Исуса Христа (2.Пт.1,8). Које су то врлине већ је наведено у поуци за понедељак. Сада додајмо још и то, да њих не треба само једном показати, већ их свагда у себи носити. Њих треба укоренити у души и не дозволити да остану на једном степену, већ их све више и више умножавати и разрастати у сили и плодности. Само у том случају, говори (апостол), нећеш бити нерадан и неплодан за познање Господа нашег Исуса Христа. До познања Господа долази онај који верује у Њега и исповеда га. Ти кажеш да верујеш! Пази само да та вера не буде без дејства и неплодна. Шта треба да радим да моја вера не би била таква? Труди се у свакој врлини. Где су они који тврде да је довољно само веровати и да осим тога ништа није потребно?! Ко тако мисли - слеп је (2.Пт.1,8-9).

СУБОТА

Да би упечатљивије представио истину да се свагда треба молити и не клонути, тј. не падати у униније уколико се молитва не услиши брзо - Господ је казао причу о томе како је судија, који се ни Бога није бојао ни људи стидео, најзад испунио молбу удовице и то једино због тога што му она није давала мира. Кад, дакле, тако огрубели човек није издржао пред непрестаним молбама, неће ли утолико пре човекољубиви и милостиви Бог испунити молитве које му се стално са сузама и скрушеношћу приносе. Ето, дакле, одговора на питање зашто наше молитве често остају неуслишене. Ми се не молимо усрдно, него само као успут, и притом тако да, помоливши се једном данас, сутра очекујемо да нам се испуни молитва, не мислећи да је требало да се ознојимо или заморимо на молитви. Наша молитва се не чује и не испуњава, будући да ни сами не испуњавамо како треба закон усрдне и уздајуће молитве.

НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА (33.)

Јуче нас је Јеванђеље учило упорној молитви, а сада нас учи смирењу или осећању лишености права на услишање. Не присвајај себи право да мораш бити услишен, него приступај молитви као онај који није достојан никакве пажње, и који себи даје смелост да отвори уста и да узнесе молитву ка Богу једино због бескрајног снисхођења Господњег према нама беднима. Нека ти не долази на мисао: "Ја сам то и то урадио. Према томе, дај ми то и то". Било шта да урадиш, себе сматрај дужником, јер си био дужан да учиниш [добро]. Да ниси учинио, подвргао би се казни, а пошто си учинио, нема за шта да очекујеш награду, будући да ниси учинио ништа нарочито. Фарисеј је, међутим, пребројао своја права на услишање, да би из цркве изашао празан. Рђаво код њега није било то што је радио као што је рекао: тако је он и требало да ради. Рђаво је што је он то износио као нешто особито. На тако нешто, међутим, није требало ни помишљати. Избави нас, Господе, од овог фарисејског греха! Иако речима ретко ко говори као он, у срдачном осећању ретко ко му није сличан. Јер, због чега се људи рђаво моле? Због тога што себе сматрају исправним пред Богом.

ПОНЕДЕЉАК (34.)

Страх Божији приводи почетку светог и богоугодног живота. Он је, такође, и његов верни чувар, уколико човек, следећи његовом наговору, положи почетак. Томе нас учи данашњи Апостол, подсећајући нас на страшне пресуде и казне Божије, које су се јавиле на онима који се не покоравају Његовој вољи. Не поштеди анђеле, говори, који сагрешише (2.Пт.2,4). А били су чисти и обитавали су на пресветлом месту. Но, чим су сагрешили, свргнути су у преисподњи мрак. Зар ће нас поштедети, ако пођемо против Његове воље?! Безакоње се намножило у време Ноја. Бог је на њих навео потоп и све погубио, изузев осам душа Нојеве породице. И није погледао на то што их је било много. Зар ће Он над тобом једним да се премишља да ли да те погуби или не, уколико не будеш слушао Његов глас?! Дуго је Господ попуштао Содому и Гомору. Но, они су, уместо да се уразуме, журили до самог врха злоће и због тога су, неочекивано, били поражени огњем, који је праобраз вечног огња који очекује нечастиве. Ни ти не можеш заобићи тај огањ ако пођеш истим путем. Сећајући се свега тога, седи усамљен, и то нарочито у ноћној тишини и тами, разгоревајући страх Божији и бојећи се греха, будући да ти се кроз њега прикрада пламен вечнога огња.

УТОРАК

Тада ако вам ко рече: Ево овде је Христос или онде, не верујте. Устројивши на земљи свету Цркву, Христос Господ, Спаситељ наш, жели да у њој пребива као њена глава, као њен оживитељ и управитељ. Христос је у Православној Цркви нашој, и ни у којој другој. Стога га другде ни не тражи, јер га нећеш наћи. Ако неко из неправославних кругова дође и почне да те убеђује: "Христос је код нас" - не веруј му. Ако чујеш од некога: "Код нас је апостолска општина, код нас је Христос" - не веруј. Црква основана од апостола постоји на земљи. То и јесте Православна Црква. И ту је Христос. А та, јуче основана општина, не може да буде апостолска, и у њој нема Христа. Немој веровати ономе који говори: "У мени је Христос", а туђи се од Цркве, њене пастире неће да призна и не освећује се тајнама. У њему није Христос, него други дух који себи присваја име Христа да би те одвукао од Христа Господа и од Његове свете Цркве. И не веруј никоме ко ти буде предлагао нешто што је и најмање страно Цркви. Све такве познај као оруђе лажљивих духова и као проповеднике лажи.

СРЕДА

А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу (2.Пт.3,10). Лопов се прикрада по ноћи када га нико не очекује. Тако ће и дан Господњи доћи онда када га неће очекивати. Онај ко не чека Онога који долази, не спрема се за Његов дочек. Да и ми не бисмо направили такву погрешку, Господ је заповедио: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт.24,42). Међутим, шта ми радимо? Да ли стражимо? Да ли чекамо? Требало би да смо свесни тога, али нисмо. Смрт понеки још и очекује, али Дан Господњи - готово нико. И као да су у праву. Јер, оци и праоци наши су га очекивали и није дошао. Пошто и ми не видимо ништа због чега би се могло помислити да долази у наше дане, ни ми о њему не мислимо. Не мислимо и не чекамо. Зар ће, онда, бити чудно ако нас Дан Господњи затекне као лупеж. Бићемо тада слични становницима града којем је управник области најавио посету - данас, сутра. Они су га чекали један сат, па и два, чекали су и читав дан, а онда су рекли: "Он сигурно неће доћи", и разишли се кућама. Но, чим су се они разишли и отишли на починак - ето њега. Тако ће и са нама бити. Чекали ми или не чекали, Дан Господњи ће доћи, и то без најаве. Јер, Господ је рекао: Небо и земља ће ппоћи, али речи моје неће проћи (Мк.13,31). Зар није боље да чекамо, да не бисмо били затечени у неприправности. Јер, онда нас ни дарови неће мимоићи.

ЧЕТВРТАК

Оно што нам је јуче навео апостол, то нам данас отворено напомиње и Јеванђеље. Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати. Стражите, дакле... да не дође изненада и нађе вас да спавате (Мк.13,33-36). Треба очекивати, и сваког тренутка имати на памети да ће се Господ јавити и засјати као муња од једног до другог краја васељене. Неки мисле да је то очекивање Господа могуће заменити са очекивањем смрти. Добро је да се барем и оно има. Но, једно је очекивање Господа, а друго очекивање смрти. Различите су мисли о једном и о другом, као уосталом и осећања која се из њих рађају. Чекај Дан Господњи, јер ће се у њему све завршити по неопозивој одлуци. После смрти још ће се продужавати време нерешеног стања, а Дан Господњи ће све расподелити на векове векова и све утврдити тако да се више не може очекивати промена. Ти кажеш - чекао сам. Но, и даље очекуј. И стално очекуј. Али, то ће, кажеш, отровати сваку радост. Неће је отровати, него ће само из твога живота да избаци радости које су се неоправдано називале радостима. Ти ћеш се и даље радовати, али само у Господу. При таквој радости је и могуће очекивати Господа. Уколико те затекне у тој радости, Он те неће казнити него похвалити.

ПЕТАК

И свет пролази и похота његова (1.Јн.2,17). Ко то не види? Све пролази око нас: ствари, лица, догађаји - и ми сами смо пролазни. Пролази и похота светска: тек што окусим од сласти њеног задовољења, ишчезава и сласт и задовољење. Тада се заузимамо око друге - а и с њом исто; трчимо за трећом - и опет исто. И ништа не остаје, него све пролази и одлази. И шта? Зар нема баш ничега што остаје?! Има, говори нам на истом месту апостол: А онај који твори вољу Божију остаје вавек. Како постоји свет који је тако сав пролазан? Бог хоће и он се одржава. Воља Божија је његова непоколебива и неразрушива основа. И онај међу људима, који тврдо стане уз вољу Божију, истога тренутка и сам постаје постојан и утврђен. Колебају се мисли код онога који јури за пролазним. Но, чим се уразуми и врати на пут воље Божије, човек почиње да се утврђује у мислима и намерама. И кад, на крају, успе да стекне навику на овакав начин живљења, у њему све - и унутрашње и спољашње - добија мирно устројство и безметежни поредак. Почевши овде, тај дубоки мир и непомутљива безметежност прећи ће и у други живот, и тамо се продужити на векове. Ето шта је, усред општег тока око нас, непролазно и постојано у нама! - Хођење по вољи Божијој.

СУБОТА

Ко су они који имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли? И ко су оне које се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине (2.Тим.3,5-7)? Први су они који држе све спољашње поретке у којима се иначе испољава благочастиви живот, али који немају довољно јаку вољу да би и унутрашња своја расположења држали у сагласности са истинским благочашћем. Они радо иду у храм и у њему радо одстоје. Међутим, не чине напор да и умом својим одстоје пред Богом неодступно и да се приљубљују уз Њега, него, помоливши се мало, испуштају кормило ума, те он, лебдећи, обилази читав свет. И испада да су они по свом спољашњем положају у храму, док их, по унутрашњем стању, у храму нема: код њих је остао само изглед побожности, али не и њена сила. Тако треба разумети и друге случајеве. Оне друге, пак, ступивши у област вере, само изналазе питања: Шта је то, а како ово, зашто оно и због чега ово? У њима је страст празне љубопитљивости. Њих не занима истина, него би једино да запиткују. Нашавши решење, не остају дуго при њему, него ускоро осећају потребу да питају за друго. И тако дан за даном, питајући и питајући, никада се у потпуности не задовољавајући већ сазнатим. Једни, тако, јуре за задовољствима, а оне за задовољењем своје љубопитљивости.

НЕДЕЉА О БЛУДНОМ СИНУ (34.)

О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и - врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.

ПОНЕДЕЉАК (35.)

Јуче нас је прича о Блудном сину призвала да се са беспућа вратимо на добар пут. Сада нас свети апостол Јован побуђује ка истом, уверавајући нас да ћемо бити слични Господу кад се буде јавио. Може ли се нешто упоредити са таквим достојанством?! Претпостављам да и ти, слушајући ово, тражиш и желиш да постигнеш тај циљ. Заиста је то добра и од свега потребнија намера! Не одлажи да се прихватиш онога чиме се то и постиже. Читај даље: И сваки који ову наду има у Њега, очишћава себе, као Он што је чист (1.Јн.3,3). Има ли код тебе нешто што треба да се очисти? Наравно, наћи ће се, и то не нешто мало. Зато пожури, јер где је Господ, ништа нечисто не може да уђе. Немој се уплашити тежине посла. Јер, сам Господ ће ти бити помоћник у свему. Само ти имај усрдну жељу и обрати се Господу за потребну помоћ. Твом усрђу ће се придодати Његова благодатна сила, и све ће поћи лако и успешно. Као што нема греха који побеђује милосрђе Божије, тако нема ни било какве нечистоте душе која би се могла одупрети сили благодати. Нека са твоје стране само постоји одбојност према нечистоти, ревносно усрђе ка њеном одстрањењу и прибегавање ка Господу са вером.

УТОРАК

Са каквим је одушевљењем свети Петар тврдио да се неће одрећи Господа. Али, кад је дошло до тога да се одлучност покаже на делу, он га се одрекао, и то трипут. Таква је слабост наша! Победиће само онај ко се не узда у себе самога, него сву наду полаже на Господа и иде међу своје непријатеље. Такав пад тако значајног лица је и био допуштен како нико не би покушавао да учини нешто добро уздајући се искључиво у себе, или верујући да сам може да победи било унутрашњег било спољашњег непријатеља. Наравно, уз наду на Господа, не треба ни своје руке опустити. Помоћ од Господа долази кад ми покажемо напор. Удруживши се са њом, напор наша дела чини успешним. Ако нема напора, ни помоћ Божија нема са чим да се удружи, те и не долази. Помоћ неће доћи ни ако је код тебе присутно надање на самога себе, будући да и немаш потребе за њом. Како она може да се придода тамо где је сматрају сувишном?! У таквом случају она се и нема чиме прихватити. Она се, иначе, прихвата срцем. А срце се отвара за њено прихватање осећањем потребе. Тако је потребно и једно и друго. Боже, помози! Но, ни ти сам не лежи.

СРЕДА

Пошто је помоћ нужна - тражи је. Ти кажеш: "Тражио сам, па није дата". Али, како се другима даје? Код Господа нема лицемерја које би га наводило на то да једном даје помоћ а другоме, без икаквог разлога, да не даје. Он је рад да је свима пружи, будући да је и сам жељан да дарује. Уколико некоме и ускраћује помоћ, узрок није у Њему него у ономе који тражи. Међу тим узроцима могу бити и такви које ми уопште не можемо докучити. Међутим, има и познатих узрока, који су свакоме понаособ видљиви. Један од таквих узрока - ако не и најглавнији - износи свети Јован: одсуство слободе, које произилази од прекора срца или гриже савести. Љубљени, говори он, ако нас срце наше не осуђује, слободу имамо пред Богом; и што год иштемо, примамо од Њега, јер заповести Његове држимо и чинимо што је угодно Њему (1.Јн.3, 21-22). Шта да додамо на ове речи?! Оне су саме по себи јасне. Који ће господар помагати неверном слузи, распикући и развратнику?! И зар ће нам Господ попуштати кад ми нећемо да му угађамо и да творимо Његове заповести; кад, може бити, и молитви прибегавамо само онда када је искрсла крајња нужда?!

ЧЕТВРТАК

И ово је победа која победи свет - вера ваша (1.Јн.5,4), вера хришћанска. Шта значи победити свет? То не значи да све заљубљенике у свет треба побити и да све што изазива љубав према свету треба истребити, и уништити, већ да треба, живећи међу заљубљеницима у свет и крећући се у светољубивом начину понашања, бити као странац према свима и свачему. Чим си се одрекао света и свега светског - већ си победио свет. Ко, пак, треба да учи одрицању од света и ко треба да да снагу за то? Вера наша. Она раскрива погубност светских прелести и рађа жељу за ослобођењем од њихових замки. Ономе ко реши да раскине везе са светом, да се покаје и приступи тајнама обновљења - крштењу или покајању, она даје да тајанствено осети сладост живота супротстављеног свету, и то такву са којом се све сласти света ни упоредити не могу. Стога се у срце усађује одбојност према свему светском, што најзад и значи победу над светом. Том тајанственом збивању, које за последицв има одбојност према свету, додаје се и сила за непоколебиво остајање на удаљености од њега. То и јесте коначна и темељна победа.

ПЕТАК

Свети Јован Богослов пише: Многе варалице изиђоше у свет, који не признају Исуса Христа да је дошао у телу (2.Јн.7). Тако је било у његово време. Сада, пак, изиђоше на свет варалице које исповедају Исуса Христа да је дошао у телу, али који због

тога нису мање варалице и антихристи (ст.7). Са тим је почело од времена Арија, и са тим се иде све до сада. Но, стари су се више спотицали о догмат о Личности Исуса Христа Спаситеља нашег, док су се од времана Лутера почели спотицати о учење о спасењу у Њему. И колико се већ јавило таквих?! И у наше дане су се јавиле такве варалице и антихристи, који објашњавају да је "довољна само вера". Више ништа не треба - ни Црква, ни Тајне, ни свештеници. И они своју лаж почињу од Христа Господа и спасења у Њему. Но, пошто све криво тумаче, антихристи су и подлежу клетви. Чувајте се од њих. Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема (2.Јн.9). И они га немају, јер немају учења Христовог. То учење је у Цркви, а они су се удаљили од Цркве. Само они који следе Цркву имају учење Христово и у Њему пребивају. Ради тога и имају Христа, Сина Божија и Бога Оца (ст.9). А они немају, мада и тврде да имају. Не примајте такве, и не поздрављајте се са њима (ст.10).

СУБОТА (ЗАДУШНИЦЕ)

Света Црква данас нашу пажњу преноси од садашњег живота ка оцима и братији који су отишли одавде, са жељом да нас, указујући нам на њихово стање које ни сами нећемо моћи да заобиђемо, расположи на достојно провођење Сирне седмице и затим, Великог поста, који за њом долази. Послушајмо, ради тога, нашу мајку Цркву и, сећајући се отаца и братије наше, запнимо да се и сами припремимо за прелазак на онај свет. Присетимо се својих грехова и оплачимо их, доневши за убудуће чврсту намеру да се сачувамо од сваке нечистоте. Јер, у Царство Божије неће ући ништа нечисто, и нико од нечистих се на Суду неће оправдати. После смрти више не очекуј очишћење. Пожуримо, јер ко себи може да предскаже дуговечност? Овај живот се начас може пресећи. А затим, како се јавити на ономе свету нечист? Каквим ћемо очима да погледамо на оце и братију који имају да нас сретну? Шта ћемо да одговоримо на њихова питања: "Зашто ово код тебе није добро? А шта је то, а оно?" Какав срам и стид ће нас тада обузети?! Пожуримо, зато, да исправимо све неисправно, не бисмо ли се јавили на оном свету барем колико толико сношљиви и прихватљиви.

НЕДЕЉА МЕСОПУСНА (35.)

Страшни суд! Судија иде на облацима, окружен безбројним мноштвом небеских бесплотних сила. Трубе се чују на свим странама земље и подижу мртве. Уставше мноштво ходи на одређено место, ка престолу Судије, предосећајући већ унапред какву ће пресуду о себи чути. Јер, свакоме ће дела бити написана на челу, и сам човеков изглед ће одговарати његовим делима и наравима. Деоба на десне и леве ће да се изврши сама по себи. Најзад се све поделило. Настало је дубоко ћутање. Још један трен, и чуће се коначна одлука Судије - за једне: "Приђите!", а за друге: "Одлазите!" Помилуј нас, Господе, помилуј нас! Нека буде милост Твоја на нама! Но, тада ће већ бити касно да се тако узвикује. Сада је нужно да се потрудимо да сперемо са нашег бића оне неповољне ознаке које су на њему написане услед греха. А тада ни реке суза, које бисмо били готови да пустимо ради умивања, неће ничему послужити. Стога заплачимо сада барем потоцима, ако не рекама суза. А ако не ни потоцима, оно барем кишним капима. А ако чак ни то немамо, скрушимо се срцем и, исповедивши своје грехе Господу, измолимо опроштај, дајући завет да га више нећемо жалостити нарушавањем Његових заповести. Затим поревнујмо да верно испунимо завет.

ПОНЕДЕЉАК (36.)

Шта значи "ходити у истини"? Значи - мислити и осећати како захтева истина која се прими у срце. Истина је да је Бог свугде и да све види. Онај ко ту истину прихвати срцем и почне да се понаша, и изнутра и споља, као да је пред њим сам Бог који види све што се у њему налази - ходи у истини. Истина је да Бог све држи у својим рукама и да без Њега ми ништа успешно не можемо учинити. Онај ко ту истину прими к срцу и почне да се у свему што ради Богу молитвом обраћа за помоћ; онај ко све што се са њим дешава прима као да је из руке Господње - ходи у истини. Истина је да нас смрт може сваког часа узети и да нас по смрти одмах чека суд. Ко ту истину прими срцем и почне да живи као да ће следеће минуте умрети и предстати суду Божијем - ходи у истини. Тако треба разумети и у вези са сваком другом истином.

УТОРАК

Сретење. Приликом Сретења Господа окружују, с једне стране, праведност која не очекује спасење од саме себе - Симеон, и строг живот у посту и молитвама, оживљаван вером - Ана; а с друге стране, суштинска, свестрана и непоколебива чистота - Дјева Богомајка, и смирена и ћутљива послушност и преданост вољи Божијој - Јосиф обручник. Пренеси сва та духовна настројења у своје срце, па ћеш и ти сусрести Господа. Сусрешћеш га не док га носе, већ ће ти сам прићи. Прими га у наручје срца и запевај му песму која пролази небеса и весели све анђеле и свете.

СРЕДА

Стога још говори Господ: Обратите се мени свим срцем својим, постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца ваша, а не хаљине своје, и обратите се Господу Богу своме, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и многомилостив... Трубите у трубу, наредите пост, прогласите светковину... женик нека изиђе из своје клети и невеста из ложнице своје... нека плачу свештеници, слуге Господње, и нека кажу: Опрости Господе народу своме (Јоил 2,12-17). Ко још слуша овај глас који се разлеже у Цркви? Кад би се са неба насред трга разлегао громовити глас: "Поштедите, људи, сами себе, да би вас и Господ поштедео", може бити да би га неко и чуо и освестио се од опијености покојем, похотама и вином. Свештеници не престају да возглашавају: "Поштеди Господе!". Међутим, од Господа долази страшни одговор: "Нећу поштедети, јер нико не тражи да га поштедим". Сви леђима окренути стоје према Господу. Сви су се одвојили од Њега и заборавили га.

ЧЕТВРТАК

Тешко онима, објављује свети апостол Јуда, који се саблажњиво понашају у заједници, који једу без зазора, себе напасајући, који се пенушају својим срамотама, који ходе по жељама својим, чија уста говоре надувене речи и који себе одвајају од јединства вере. Тешко њима! Јер, долази Господ, са хиљадама својих светих анђела, да суди свима и да изобличи све нечастиве у свим делима које је починила њихова нечастивост.

ПЕТАК

Тако ћу вас избавити, те ћете добити благослов, обећава Господ преко пророка Захарије. Но, под којим условом? Под тим, да свако говори истину своме ближњем, да своја дела врши по правди, да не злопамти у срцу своме на ближњега свога, да не чини лажне заклетве, и да заволи мир и правду. Ако су ови услови испуњени, они ће ми, говори Господ, бити народ и ја ћу им бити Бог у истини и правди, и међу њима ће се зацарити благослов. Тада ће чути сви на страни и рећи ће: "Пођимо ка њима да се помолимо пред лицем Господњим, јер смо чули да је Господ са њима". Тада ће доћи многи народи да траже Господа (Зах.8,7-23). Тако је привлачила Господу људе и народе висока чистота живота правих Хришћана. И иначе су они који живе по духу Христовом најбољи и најубедљивији апостоли Хришћанства, па макар и ћутали.

СУБОТА

А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. У наше време се обрнуо овај поредак: сада не распињу тело са његовим страстима и жељама, него са прождрљивошћу, са пијанством, блудом, играњем и забављањем! Ни најнемилосрднији сељак не мучи толико своју лењиву стоку. Када би наше тело добило слободу и разум, његова прва реч би била прекор против своје господарице-душе, тј. што се она незаконито умешала у његова дела, унела у њега страсти које су му стране и мучи га упражњавајући их. Заправо, потребе нашег тела су просте и бестрасне. Погледајте на животиње: не преједају се, не спавају преко мере, задовољавају своје телесне потребе у одређено време и затим читаву годину остају мирне. Једино је душа, заборавивши своје боље особине, из простих потреба тела изазвала мноштво противприродних стремљења која су, по својој неумерености, постала противприродна и телу. Стога је, да би се од душе одсекле телесне страсти, нопходно распињати тело, само у сасвим супротном смислу од наведеног, тј. не давати му довољно ни оног што му је потребно, или задовољавати његове потребе у много мањој мери него што захтева његова природа.

НЕДЕЉА СИРОПУСНА

Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша (Мт.6,14-15). Какав једноставан и свима доступан начин спасења! Теби се опраштају греси под условом да и ти опрашташ грехе ближњег према теби. Ти си, дакле, сам у својим рукама. Преломи себе и од немирних осећања према брату пређи у искрено мирна - све је у томе. Дан опроштења - велики небесни дан Божији! Када бисмо сви искористили овај дан како би требало, од хришћанских заједница би се стварале рајске заједнице, и земља би се стапала са небом...

ПОНЕДЕЉАК (1. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

"Дође пост, мати целомудрености" [тј. душевне чистоте]. А какво је било време до тога дана? Време блуђења? Душа је блудела са свим што би јој се као пријатно пружало пред очима - и са лицима, и са стварима, а још више са греховним страстима. Сваки има своју страст којој у свему угађа. Но, сада учинимо крај томе. Нека сваки схвати своју Далилу која га веже и предаје злим непријатељима, и нека је напусти. И биће ти дано више него Сампсону: не само да ће коса, тј. благе мисли, израсти, и не само да ће се вратити снага, тј. јачина воље, него ће се и очи отворити, тј. ум ће постати светао и погледаће те Господ. Јер, сада се налазиш у правој светлости. Ево, сад је најпогодније време! Ево, сад је дан спасења!

УТОРАК

Чита се о стварању, првобитном стању, паду и обећању спасења у Господу нашем Исусу Христу. Пази и поучавај се! Сада је за тебе време твоје обнове. Припадни Господу и Он ће ти подарити светлост која ће просветити твоју греховну таму, поставити основу за твоје колебљиве мисли и жеље грехољубивог срца твога - благу намеру да чврсто и непоколебиво Њему служиш, успоставити копно и море: свему ће у теби дати своје место. Тада ћеш почети да рађаш, у почетку траву, зелен и дрвеће - зачетке врлина, а затим и жива створења - савршено духовна и богоугодна дела, док се, на крају, у теби не обнове образ и подобије Божије, које си имао на почетку. Све ће то да ти учини Господ за ових шест дана духовног делања твоје побожности, уколико их будеш проводио са пажњом, страхом Божијим и скрушењем срца.

СРЕДА

Ако призовеш премудрост и разуму даш глас свој, и осећање призиваш великим гласом, разумећеш страх Господњи и наћи ћеш познање Божије (Прич.2,3-5). Страх Господњи је корен богоугодног живота. Када приђе страх Божији, као творачка сила, све у теби преустројава и обнавља прекрасан поредак - козмос духовни. Међутим, како стећи страх Божији? Он је већ у теби, али је заглушен. Ти га, пак, васкрсни. Зарад тога дај глас разуму и отвори срце своје за примање савета истине. До сада разум није долазио до речи: био је у ропству и није смео да говори здраве речи. Стога га пусти нека сада говори. Он ће почети да говори о Божијем сведржитељству, које и тебе држи и које може у сваком тренутку да те напусти; затим ће говорити о Божијој свудаприсутности и свезнању, којим Он у теби све види и гневи се на тебе за све зло у теби; па о Божијем правосуђу, које је готово да те одмах накаже, али се устеже због милости; па о смрти, која је у сваком тренутку готова да те шчепа и преда суду и казни. Слушај и приводи срце своје у осећање тих истина. Ако за њих разбудиш своје осећање, и страх Божији ће ти прићи. Ето зоре живота.

ЧЕТВРТАК

Бој се Бога и удаљавај се од сваког зла (Прич.3,7). Врхунац твоје побожности нека се састоји у зацарењу страха Божијег и укорењивању тврде намере да се уклањаш од сваког зла, па макар те то коштало чак и живота. Немој се задовољавати само спољашњим изгледом побожности, него се побрини о својој унутрашњости: уђи у себе и гледај начин свог мишљења, тј. да ли је сагласан са нелажним речима Божијим; погледај на своје склоности и расположења, тј. да ли су онаква каква од тебе Господ очекује у Јеванђељу; погледај на читав свој живот, тј. да ли је у свему сагласан са заповестима Божијим. И онда све богопротивно оплачи и замрзни, одлучивши да се више на то не враћаш. Учинивши тако - бићеш премудар.

ПЕТАК

Господ се противи гордима, а смиренима даје благодат (Прич.3,34). Особито се присети ових речи када кренеш на исповест. Ништа тако као гордост не веже језик да каже: "Грешан сам". Смири се пред Господом, не поштеди себе, не убој се лица

људског. Откриј своју срамоту да би се умио, покажи своје ране да би се исцелио, кажи све неправде своје да би се оправдао. Што безосећајнији будеш био према себи, већу ће сажаљивост Господ на теби пројавити, те ћеш отићи са слатким осећањем помиловања. То и јесте благодат Господа нашег Исуса Христа, која се даје онима који себе смиравају искреним исповедањем својих грехова.

СУБОТА

Приступили смо ка чаши Господњој и били на Његовој вечери: "Слава Ти, Боже! Слава Ти, Боже! Слава Ти, Боже!" Велики је дан данас за Господа! Преславно је славље на небу! Нема града, ни села, ни дома где није било причесника. По целом пространству Русије, на југу и на истоку - колико је само лица, обучених у белу одећу оправдања, окусило од божанственог живота и сјединило се са Господом! Обновило се тело Господње - тело Цркве, и обукло у њему својствену славу, сакривену од очију људских, но видљиву за очи анђелске. Поклонили су се анђели Прворођеноме када је био уведен у васељену у сили својој; сада су му се, пак, поклонили стога што се васељена сада Њему самоме приводи. Поклонили су се и запевали: Престо је Твој Боже, у векове векова; жезал правде је жезал Царства Твога. Заволео си правду и омрзао безакоње (Пс.44,7-8).

ПРВА НЕДЕЉА ПОСТА

Православље. Не заборави праведну реч коју си рекао Господу, обнављајући са Њим завет, нарушен са твоје стране рђавом савешћу. Сети се како и због чега си га нарушио и старај се да избегнеш нове неверности. Није славна лепа реч - славна је верност. Зар није славно бити у завету са царем? Колико је, тек, славно бити у завету са Царем царева! Али, та ће се слава обратити у твоју срамоту уколико не будеш веран завету. Колико је, од настанка света, великих људи прослављено! И сви су они прослављени за верност, у којој су истрајали, не гледајући на велике невоље и жалости које су имали због ње: А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама; они којих свет не беше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским... Зато и ми, имајући толики облак сведока, са трпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји: Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јев.11,36-38; 12,1-2).

ПОНЕДЕЉАК (2. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега истиче живот (Прич.4, 22). Стекавши страх Божији, исповедивши се и причестивши се Светим Тајнама, Хришћанин у себи обнавља благодатне изворе који су потекли у нама светим крштењем, а који су потом толико пута били затрпавани нерадом и падовима у грех, да би затим толико пута опет били очишћавани покајањем. Сад су они поново очишћени од последњих падова. Чувајмо их, барем од сада, да се опет не затрпају непажњом, расејаношћу и небригом за оне делатности којима се одржава њихова чистота и њихов исправни ток. Продужимо пост, не дајмо осећањима на вољу, не прекидајмо усрдне молитве и сузе, не заборавимо дела љубави, потрудимо се око слушања речи Божије, а више од свега разговарајмо са Господом који је у нама, и том беседом подржавајмо у себи страх Божији и ревност за богоугађање, у чему се и састоји извор нашег духовног живота.

УТОРАК

А Каин рече Господу: Кривица је моја толико велика да се не може опростити (Пост.4,13). Да ли је било исправно тако говорити пред лицем Бога који је, додуше, строг у правди, али и увек спреман да помилује онога ко се искрено каје? Но, завист је помрачила здраво расуђивање, преступ са предумишљајем је огорчио срце, и Каин је грубо одговорио самоме Богу: "Зар сам ја чувар брата свога?" (Пост.4,9). Бог хоће да омекша његово камено срце чекићем свога строгог суда. Међутим, он се не да и, затворивши се у својој огрубелости, иде ка ономе што је заслужио својом завишћу и убиством. И чудно је то, што је и после тога живео као и сви други: имао је децу, основао породицу и остале животне односе, премда је печат одбачености и очајања стално био на њему. Значи, то је било у његовој унутрашњости, у његовој савести, која је у свом односу према Богу била притискивана делима, страстима и греховним навикама. На то треба обратити посебну пажњу! Уједно, међутим, треба и веру своју васкрсавати и њоме знати да нема греха који побеђује милосрђе Божије, премда и јесте неопходно уложити време и труд да би се омекшало срце. Но, треба знати шта се жели - спасење или погибао!

СРЕДА

Када су Мојсије и Арон почели да заступају свој народ пред фараоном, са жељом да буде отпуштен, као одговор је следило отежавање радова угњетених Израиљаца до тог степена да народ узропта на своје заступнике: Омразисте нас фараону (Изл. 5,21). Исто то осећа и душа грешника који се каје. Јер, када страх Божији и савест, тј. унутрашњи Мојцеј и Арон, почну да одушевљавају душу да се подигне на ноге и да стресе са себе бреме греховног ропства - радост пролази све њене делове. Но, тада ни непријатељ не спава. Он је притишће помислима о тешкоћама које произилазе из [наводне] несавладивости греха и на њу наводи страхове са свих страна - страх за лично благостање, за спољашње односе, за част, па чак и за живот. И дешава се да човек прекида са покајањем, иако је тек је почео да се каје. Но, охрабри се брате! Господ над војскама узвисиће се судом, и Бог свети посветиће се правдом (Ис.5,16). Бог је јачи од непријатеља. Завапи ка Њему и чућеш исто што је чуо и Мојсије: Сад ћеш видети шта ћу учинити фараону (Изл.6,1). Враг нема власти над душом. Он је само може застрашивати ужасним привидима. Међутим, не дај се, претрпи, иди напред храбро говорећи у себи: "Чак ако и смрт дође, нећу напустити ово дело и поћи ћу смело тамо где ме зове Господ, духом покајања који сада делује у мени".

ЧЕТВРТАК

Не дај сна очима својима, ни веђама својима дремања. Отми се као срна из руке ловца, и као птица из руке птичара (Прич.6,4 -5). То правило је дужан да узме као кормило свако ко је у своме срцу и пред Богом решио да живи по Његовим заповестима. Ни он не треба да даје сна очима својим - наравно, не спољашњим, него унутрашњим, тј. очима ума, како би оне непрестано гледале на срце и пажљиво посматрале све што се у њему дешава, пружајући могућност ревнитељу да препознаје вражје замке и да избегава њихове опасности. Сада срце постаје поприште борбе са непријатељем. јер, ту он непрестано сеје своје, што се одражава на помислима. Премда нису увек нечисте на очигледан начин, оне су ипак већим делом прикривене привидном добротом и исправношћу. А ланац свих помисли је вешто сплетена замка. Ко им допусти да се развијају без пажње, не може а да не буде њима завезан, нити да избегне опасност пада. Ето због чега, брате, треба да држиш око твога ума строго пажљивим за све оно што се дешава у теби и око тебе. Гледај и испитуј шта ти предлаже твој неодступни саветник са леве стране и расуди због чега ти он то предлаже, чему те то води, те никада нећеш упасти у његове замке. Ипак, не заборави да сама пажња није довољна, већ да треба да се удружи са трезвоумљем, бодрошћу и непрестаном молитвом Господу. Споји све то и бићеш неуловив.

ПЕТАК

Неће дух мој до века пребивати са овим људима, јер су плот (Пост.6,3). У човеку постоје две супротности, а свест је само у једном - у личности људској. Карактер те личности се одређује с обзиром на то на коју ће се страну усмерити. Ако је на страни духа, и човек ће бити духован; а ако је на страни тела, и човек ће бити телесан. Дух ни у телесном човеку не нестаје, али бива поробљен и нема свога гласа. Он је ту поробљен и служи телу, као слуга господару, изналазећи за њега сва могућа задовољства. Исто тако ни у духовном (човеку) не ишчезава тело, већ се потчињава духу и служи му, губећи сва природна права - на храну због поста, на сан због бдења, на одмор због непрекидног труда и замарања, на насладу чула због усамљености и ћутања. Бог не пребива тамо где царује тело, зато што дух, као орган Његовог општења са човеком, ту не заузима свој прави положај. По први пут се приближавање Божије осећа кад дух почне да захтева своја права путем буђења страха Божијег и савести. А када и свест са слободом стане на ту страну, Бог општи са човеком и почиње да пребива у њему. Од тога часа почиње продуховљење душе и тела, целог унутрашњег и спољашњег човека, све док Бог не постане све и сва за тог човека. Тиме се човек, одуховивши се, обожује. Каква чудесна могућност, и како се ретко она схвата, поштује и тражи!

СУБОТА

Изиђе [Исус] и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк.1,35). Господ се моли као човек, или боље, као онај који се очовечио, тј. људском природом. Његова молитва је заступничка за нас, но у исто време просвећујућа за Његову човечанску при-

роду, којој је падало у део да, ходећи уским путем, усваја оно Божанско. У последњем значењу, она је за нас образац и пример. Апостол Павле учи да се Дух моли у онима који су га примили, премда, не сам, него побуђујући молитвена, стремљења у духу човечијем. Ето праве молитве - духовне молитве. Но, таква је она тек на своме врхунцу. Пут до ње јесте молитвени труд људи који траже очишћење и освећење. Усамљеност и ноћ су околности које одговарају томе труду. Сам, пак, напор се састоји из мноштва поклона са срдачним уздисајима. Труди се и одстрани сваку лењост, па ће се и Господ сажалити над тобом и дати ти дух молитве, који ће у теби почети да делује као дисање у телу. Само почни! Ево сад је најпогодније време!

ДРУГА НЕДЕЉА ПОСТА

Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се (Јн.10,9). Исто Господ говори и на другом месту: Нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн.14,6). И још једном то потврђује када каже: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Све вредно што у себи има Хришћанин, који је сав у Христу, добија једино од Христа. Његово оправдање је од Христа, и тело његово - такође је Христово. Онај ко се спасава, спасава се због тога што је обучен у Христа. Само у таквом стању он може да приђе Оцу. Ми смо отпали од Бога и зато смо изазвали гнев према себи. (Суђење по) правди Божијој одступа од нас и милост се Његова пружа ка нама и прима нас, који се приближавамо, само ако се приближавамо Њему у Христу и Христом. Печат Христов се отискује на целој природи Хришћанина. Онај ко га носи поћи ће усред сенке смрти и неће се уплашити зла.

Да бисмо били такви; ми имамо тајне - крштење и Причешће, које у грешницима, по крштењу, делују покајањем. Но, и то је од стране Господа. У наш удео, пак, спада да у своме духу образујемо погодна расположења за њихово примање - веру, која исповеда: "Ја сам пропао, но спасавам се само Господом Исусом Христом"; љубав, која ревнује да све посвети Господу, ништа не штедећи; и наду, која се не нада на себе, него је уверена да неће бити остављена од Господа, очекујући сваку помоћ од Њега, било унутрашњу било спољашњу, током целог свог живота, све док човек не буде узет тамо где је и Он сам.

ПОНЕДЕЉАК (3. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Страх Божији ненавиди неправду (Прич.3,13). Ненавидећи је, он је и прогони. Прогонећи је, душа постаје чиста и права пред Господом. А то и јесте оно што сада са толиким трудом тражимо. Значи, васпостави у себи страх Божији и подржавај га у себи, те ћеш овладати најснажнијим средством за исцељење самога себе. Страх Божији ти неће дозволити да грешиш, него ће те терати да чиниш свако добро у сваком случају. И на теби ће се испунити заповест: Уклони се од зла и чини добро (Пс.33,15), коју пророк даје онима који желе истински живот. Но, како доћи до страха Божијег? Тражи и наћи ћеш. Ту се не може рећи: "Уради то и то". Страх Божији је духовно осећање које се на сакривен начин зачиње у срцу од његовог обраћења Богу. Ту помаже размишљање, помаже и принуђавање себе на стицање [спасоносног] осећања. Ипак, на самом делу, он је дар Божији. Због тога га тражи као дар и даће ти се. И када ти буде дат, само слушај без поговора шта ти налаже, па ће он исправити све твоје неправде.

УТОРАК

Премудрост, Бог Слово, сачини себи дом - свету Цркву, и у њој удеси трпезу - реч Божију и свете тајне, посебно Свету Тајну Тела и Крви. И посла слуге своје, свете апостоле и њихове прејемнике, да све позову на вечеру (Прич.9,1-8). Много је већ позвано, али се још продужава позивање, да би се напунио читав дом. И вечера траје непрестано. Слава Господу који је према нама толико милосрдан! Хајдемо стога сви! Уђимо унутра и нека нико не остане иза врата. У ове дане поста је и позивање појачано и вечера је обилнија. Међутим, утолико ће нам се теже опростити уколико се лишимо вечере. Нека свако у својој памети добро уреже речи Премудрости: Онај који греши мени, сам себи чини нажао (Прич.8,35), и нека се сажали на себе.

СРЕДА

Чудесно је како Премудрост призива безумне: Ко је безуман, нека прибегне мени (Прич.9,4). Из тога следи да "умнима" нема приступа у дом Премудрости или свету Цркву. Сваку "умност" треба одложити при самом уласку у тај дом. Са друге стране, пошто су свака мудрост и знање у дому Премудрости, изван њега, ван свете Цркве, може се наћи само безумље, незнање и слепило. Како је дивно дело Божије! Улазећи у Цркву, остави свој ум, и постаћеш истински уман; остави своју самосталност и постаћеш истински независан; одбаци и целог себе, и постаћеш прави владалац самог собе. О, кад би свет разумео ову премудрост! Међутим, то је сакривено од њега. Не разумевајући Премудрост Божију, он виче на њу, и безумне "разумнике" и даље држи у њиховој ослепљености.

ЧЕТВРТАК

При многим речима не бива без гпеxа (Прич.10,19). Хришћани који су опрезни према себи сва чула називају прозорима душе. Уколико су они отворени, пропустиће унутрашњу топлоту да изађе напоље. Но, најшири отвор и најпространија врата, која у обиљу пропуштају ту топлоту, јесте језик коме се даје на вољу да говори колико и шта хоће. Колику штету пажњи и унутрашњем миру наносе сва чула заједно, толику наноси празнословље само, будући да се дотиче свих чула и чини да душа не види иако гледа, да не чује иако слуша и да не оцећа додир иако пипа. Што је за унутрашњи живот маштање, то је за спољашњи многословље. Ипак, многоглагољивост је погубнија, јер постаје стварност, и тиме задобија већу упечатљивост. Уз њу се лако привезују самоумишљеност, дрскост и самовољност - тј. разоритељи унутрашњег мира, који, слично бури, за собом остављају безосећајност и заслепљеност. И како је, после овога, могуће избећи грех при многословљу?

ПЕТАК

Безбожност пада у неправду (Прич.11,5). Нечастивост (безбожност) је неправилан однос према Богу или потпуни богозаборав, који прати неверовање у постојање Божије и Његово промишљање о створеноме. Друге душе, пак, будући стешњене притиском сличних нечастивих мисли, и желећи ипак да како-тако буду исправне личности, доносе решење: 6ићу праведан, частан и хуман, не бавећи се тиме да ли има неко изнад мене, који посматра, обавезује и тражи одговор за дела људска. И шта бива? Нема на њима благослова Божијег, јер га нису ни тражили, и дело њихово нема успеха. Савест их свакодневно опомиње за дела или неправде, или због нечасности или нехуманости. Они успевају да себе прикажу праведним једино пред људима. Ради свога оправдања, ако је потребно, они и чињенице о6пћy, криво их тумачећи. Ко је, међутим, чисте савести у својој унутрашњости, нема потребе за оправдавањем. Немарни према себи потпуно занемарују овај унутрашњи раздор, а они пажљивији се различито према њему односе. О, кад би бар неко од њих савесно погледао на тај раздор и, схвативши откуда је, потрудио се да га отклони! Он би и самог себе исправио и другима помогао да дођу у добар склад.

СУБОТА

Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике (Мк.2,17). Устима (старозаветне) Премудрости призивао је Господ к себи безумне. И сам је, странствујући на земљи, призивао грешнике. Ни гордим разумницима, ни својевољним праведницима код Њега нема места. Нека се радује умна и наравствена немоћ! А сила умна и делатна нека се удаљи! Свестрана немоћ која је себе свесна, и која са вером прибегава Господу (као немоћна лекару и као оскудна Ономе који све испуњава) постаје снажнија и умом и нарави, настављајући једнако да признаје оскудност свог ума и рђавост нарави. Делујући у немоћи под тим привидом неугледности, сила Божија невидљиво зида нову личност, светлу умом и нарави, која ће у своје време - понекад још овде, а свакако тамо - постати очигледна за све. Ето шта је сакривено од премудрих и разумних, и шта се открива само деци!

ТРЕЋА НЕДЕЉА ПОСТА

Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста - нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер, његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим - венци!

ПОНЕДЕЉАК (4. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Апостол Павле говори да су се Израиљци, прешавши море, крстили (1.Кор.10,2). Такво крштење је служило као знак њиховог разликовања од Египћана. А апостол Петар додаје: (Вода) и нас сада спасава крштењем као испуњењем праобраза (1.Пт.3,21). И наше крштење нас спасава и служи као камен међаш између тамне сатанске области греха и света, и светлог живота у Христу. Крштени од себе одрезује све наде и потпоре земаљске и, ничим везан, живи у овоме веку као да је у пустињи. Његово срце није на земљи, него је сво у оном веку. Све садашње се њега дотиче само успут: онај који има жену, као да је нема; онај који купује, као да ништа нема, и онај који овај свет користи као да га не користи (1.Кор.8,29-30).

УТОРАК

Крштење је, по апостолу Петру, обећање добре савести (1.Пт.3,21). Крштени даје обећање да ће убудуће живети у чистој савести, а и у свој ширини Господњих заповести, које је примио у савест. Чистота нарави је ознака крштенога. Апостол Павле светлост свога живота поистовећује са светлошћу васкрслога Господа. Као што, вели он, Христос уста из мртвих славом Очевом, тако и ми треба да ходимо у новом животу (Рим.6,4). У крштењу умире стари грехољубиви човек, а устаје нови, који је ревнитељ добрих дела. И тако, крштени, сматрајте... да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Да не царује, дакле, грех у вашем смртном телу, да га не слушате у похотама његовим, нити дајте удове своје греху за оружје неправде; него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих, и удове своје Богу за оружје правде. Јер грех неће вама овладати (Рим.6,11-14).

СРЕДА

Крштење је у нашем језику сродно по значењу са крстом. Срећна сродност! Премда је видљива радња крштења погружење, ипак му се суштина састоји у сараспињању Христу на унутрашњем духовном крсту. Апостол Павле говори: Да се стари наш човек разап[н]е с њиме (Рим.6,6) у крштењу. То није никакво механичко деловање, него измена нарави или обрат мисли, циљева, жеља и осећања. Раније је све то било замрљано самоугађањем; сада се у самоодрицању све посвећује Богу, у Христу Исусу, благодаћу Духа Светог. Рећи ћеш: "Ја то нисам схватио када сам био крштен". Али, сада разумеш. Положи у савест своју да испуниш значење крштења, будући да је неизбрисиво. Чак и на Суду ће његов печат на теби бити видљив - или у твоју корист или против тебе.

ЧЕТВРТАК

Ко жали прут, мрзи сина свога; а ко га љуби, кара га за времена (Прич.13,24). Оставимо децу, и погледајмо на себе. У односу према сваком, то значи: не штеди себе, него се кажњавај на време. Самосажаљење је корен свих наших саплитања у грех. Онај ко не снисходи себи, увек је утврђен у добру. Изнад свега је потребно да се тело држи у строгој дисциплини, будући да је слуга без разума. Када га море, оно је мирно, а чим му се да само мала олакшица - одмах показује канџе и сева очима похоте. Ипак, добро је што барем не говори. Али, телу се ипак много придаје и измишљају му се свакакве угодности. Чак и наука не може без тога. Но, каква ми је то само наука?

ПЕТАК

Господ је рекао Аврааму: Иди из земље своје и од рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти ја показати (Пост.12,1). То је очигледан праобраз промене срца која се дешава код истиноверујућих - када искрено узму на себе крст свој и крену за Христом. Остављају они оца свога - сопственост, распињући се самоодрицањем; остављају род свој - своје личне греховне склоности, страсти и навике, распињући их решеношћу да непоколебиво у свему следују страстоубиственим заповестима Господњим; остављају и земљу своју - сву област своју, свет, са свим његовим прохтевима, распињући их решеношћу да им буду туђи, па макар због тога било неопходно не само да изгубе имање и друштвени престиж, већ и саму смрт да претрпе.

СУБОТА

Тело и крв не могу наследити Царства Божијега (1.Кор.15, 50). Из тога следи да се ради задобијања Царства Божијег треба обестелесити и обескрвити, тј. утврдити у начину живота у којем као да тело и крв не постоје. То се постиже савршеним одрицањем од телесних и крвних дела. А позната су дела тела, која су: Прељуба, блуд, нечистота; бесрамност, идолопоклонство, чарање, непријатељства, свађе, пакости, гнев, пркоси, раздори, јереси, зависти, убиства, пијанства, раскалашности, и слично овима. Набројавши све ово, апостол додаје: За која вам унапред казујем, као што сам и раније говорио, да они који тако нешто чине неће наследити Царства Божијега (Гал.5,19-21). Ко има уши да чује, нека чује.

ЧЕТВРТА НЕДЕЉА ПОСТА

У својој речи о блаженствима Господ оцртава рајско срце (Мт.5,1-12). У његово расположење улазе: смирење, плач и скрушеност, кротост и безгневље, пуна правдољубивост, савршена милостивост, чистота срца, мирољубивост и миротворност, трпљење мука, клевета и гоњења за веру и хришћански живот. Ако хоћеш рај - буди такав. Тако ћеш још овде стећи предукус раја, у који ћеш спремно да ступиш по смрти, као унапрад изабрани наследник.

ПОНЕДЕЉАК (5. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре (Прич.15,13). О, кад би се овога увек сећала разумна твар! Тада не би смела не само грешити јавно и предавати се телесним излишностима, већ ни у унутрашњости, у покретима срца, не би допустила ништа што Богу није угодно. Стајала би она тада као војник пред царем на бојном пољу, са свом пажњом и строгошћу према себи, како не би испало да зна своју дужност и како због тога не би потпала под гнев и казну цареву. Дужности су њене заповести Божије, које одређују начин мишљења који јој је својствен, а и то каква је дужна да буде у својим осећањима и расположењима. У свему томе била би она тада у потпуности исправна.

УТОРАК

Пакао и погибао су [откривени] пред Господом, а камоли срца синова човечијих (Прич.15,11). А грешник мисли да га нико не види и, сакривајући се од људских очију ноћном тамом или пустим местом, сматра да га нико не примећује. Но, око Божије је све видело; и анђео хранитељ и савест су били сведоци. Једног дана ћеш стати на Суд и тада ће се све сакривено изнети на видело. Биће изведени непоткупљиви сведоци - и ти ћеш умукнути. Приговори неће моћи да се стављају. Једино средство да се избегне таква крајња опасност јесте - покајање. А врата ка њему су увек отворена. Пожури да уђеш док још није дошао час, време чијег доласка је неизвесно, и који ће означити крај твојим гресима и свакој нади на помиловање.

СРЕДА

Пут к животу иде горе разумноме, да се сачува од пакла оздо (Прич.15,24). Свима је познато шта је пакао, и да у њега свако може допасти због својих дела. Међутим, не сећају се сви тога и не живе исправно у тој мери да би била видна њихова брига о избављењу од пакла. Многи живе на срећу, мислећи: "Може бити да ћемо некако избећи пакао". Но, где је ту наш разум? У појединачним земаљским делима још се може и бацати коцка. Међутим, коцкање у тако одлучујућем делу, које се у векове векова више не може изменити, показује неразумност у највишем степену. Не надимај се разуме својом разумношћу кад се тога не сећаш и кад нам не нудиш мисли о животу којима бисмо се, уклонивши се од ада, спасли.

ЧЕТВРТАК

Охолост долази пред погибао (Прич.16,18). Дакле, ради се о томе да треба да одбијамо зле мисли, ако не желимо да падамо. Међутим, о чему се води најмања брига? Баш о мислима. Њима се дозвољава да се пропињу колико и како хоће. Нико не мисли да их треба укротити и усмерити ка неком корисном и разумном занимању. И тако се у тој унутрашњој гужви прикрада ђаво и полаже у срце зло, обмањује га и подстиче на рђавштину. И сам не примећујући како, човек постаје спреман на зло. И њему остаје - или да испуни зло које је сковано у срцу, или да се бори. Но, тешко нама што се овог другог готово нико не лаћа, него [готово] сви, као везани, иду ка злу.

ПЕТАК

Душе праведника су у руци Божијој (Прем.Сол.3,1). А у чијој су руци душе грешника? Спаситељ је говорио апостолима да их сатана иска како би их вијао као пшеницу, тј. како би их скренуо са правога пута, узео у своје руке и чинио са њима шта хоће. Због тога су сви који се удаљују од Господа у рукама сатане и он их вије и ковитла куда хоће. Грешницима се стално врти у глави јер им ђаво, мотајући их тамо и овамо, не да да дођу к себи. Чим само примети да је неко почео да се премишља о свом стању, он још јаче почиње да га тресе како би му се опет смутило у глави и мисли му се расејале.

СУБОТА

Господ је упитао апостоле шта мисле о томе ко је Он. Кроз личност апостола Петра, они су одговорили: Ти си Христос (Мк.8, 29). То исповедање није сазрело одједном. Међутим, када је једном сазрело и настанило се у дубини срца, оно је постало извор његовог усмеравања. Оно је било донекле помрачено смрћу Господа, али не и поколебано. Будући васкрснуто у још већој мери Васкрсењем Господњим, оно је подстицало апостоле да током читавог живота проповедају целом свету. И код сваког верујућег постоји тренутак када он из све своје снаге каже: "Ти си Христос, Господ мој и Спаситељ. Ти си спасење моје, светлост моја, сила моја, утеха моја, нада моја и живот вечни". Тада се дешава са њим исто што и са апостолом који је узвикивао: "Ко ће нас раставити од љубави Христове!". Слично њему, он почиње да се "принуђава" на све оно што је угодно Христу Господу, док не доспе у меру раста пуноте Његове.

ПЕТА НЕДЕЉА ПОСТА

Чувши да је Спаситељ у Симоновом дому, грешница је дошла и донела алавастар мира. Ставши код ногу Господа, почела је да плаче и да својим сузама омива Његове ноге, отирући их својом косом, целивајући и помазујући их миром (Лк.7,30-39). Она ништа не говори, већ само дела, својим понашањем показујући најнежнију љубав према Господу. Зато је и било речено за њу: Опраштају јој се греси јер је велику љубав имала. О, кад би и ми мање говорили, а више радили и својим делима показивали своју љубав према Господу! Рећи ћеш: "Кад би Он сам био ту, ја бих одмах био готов да све учиним за Њега". Па? Он и јесте ту невидљиво својом Личношћу, а видљиво у свим Хришћанима, највише у онима који траже помоћ. Невидљивог Господа са љубављу помазуј умно-срдачном молитвом, а за видљивог чини све што ти је могуће путем помагања потребитима. Тако ћеш делати за Бога.

ПОНЕДЕЉАК (6. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Овако говори Господ: Учим те да би напредовао, водим те путем којим треба да идеш. О, да си пазио на заповести моје! Мир би твој био као река и правда твоја као валови морски; и семена би твога било као песка и порода утробе твоје као зрна његових. Но, и сада се име твоје неће затрти ни истребити преда мном. Но, под којим условом? Изиђи из Вавилона (Ис.48,17-20). Вавилон је образ свестране греховности. Остави грех, обрати се Господу свим срцем својим и свим мислима својим, те Он неће помињати твоје грехе, и предаће забораву неправде твоје. Опет ћеш бити у окриљу Његове милости. Иди само путем којим те Он учи, па ће твој унутрашњи мир бити као река, благе мисли срца твога као песак, а као зрна његова - плодови твоје врлине.

УТОРАК

Ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен (Прич.21,13). А ми се често чудимо због чега Господ не слуша наше молитве? Ето узрока! Због тога што је заиста било случајева када смо затварали своје уши од речи којима су нас молили потребити. Стога ни нас Господ не слуша. Међутим, још није велика тешкоћа ако нас Господ не слуша у мољењима за нешто временско. Но, тешко нама када Он неће да нас чује онда кад се молимо за отпуштење грехова наших. А Он ће то започети када вапај оних које смо презрели буде снажнији од наших молитава. Треба да пожуримо да одстранимо ту крајњу беду по примеру Закхеја, коме је Господ, за његову мудру одлуку рекао: Данас дође спасење дому овоме.

СРЕДА

Узвикни, говори Господ светом пророку Илији, и не поштеди, изобличавајући безакоња мојих људи. А шта су урадили људи? Траже ме и желе да ми се приближе. Зар је то грех? Зар нису они то и дужни чинити? Да, јесу дужни. Међутим, они то не чине као што треба. Очекују да у томе успеју једино са постом, не бринући о делима правде и љубави. "И пост ми је пријатан,- говори Господ,- али само тада кад, смирујући своје тело, опраштају увреде, остављају дугове, хране гладне, бескућнике уводе у дом, одевају наге. Када све то буде пратило пост, моћи ће да ме траже и да ми се приближе": Тада ће синути видело твоје као зора... и слава Божија ће те обујмити; тада ћеш призвати и Господ ће те чути; викаћеш и рећи ће: Ево ме... И Господ ће те водити вазда (Ис.58,111).

ЧЕТВРТАК

Слушај сине мој и буди мудар и исправљај мисли срца свога (Прич.23,19). Из срца стално излазе мисли, некада добре, али већином зле. Зле никако не треба прихватати. Па чак ни добре не треба увек испуњавати, јер се дешава да и добре мисли нису умесне с обзиром на дате прилике. Ето зашто се препоручује пажња према себи и обазривост према свему што излази из срца - и зло треба одбацивати и о доброме расуђивати и испуњавати само оно што се покаже истински добрим. Најбоље би, међутим, било сасвим закључати срце како из њега не би ништа излазило нити шта улазило без одлуке ума. Најбоље би било да ум у свему претходи, усмеравајући покрете срца. Ум је такав једино уколико је - ум Христов. Ради се, дакле, о томе да се умом и срцем сједињавамо са Христом како би све у нама било исправно.

ПЕТАК

Окончани су дани свете Четрдесетнице! Сада нека сваки седне и погледа на резултат - шта је било на почетку, а како је сада? Била је трговина - и какав је добитак? Има ли бар мале зараде? Ми смо ступили на тркалиште и шта: да ли смо трчали, и да ли смо, трчећи, постигли очекивано? Битка је била објављена и шта: да ли смо се наоружали, да ли смо се тукли и, борећи се, да ли смо победили или пали? Опрезни и бодри посници, који су се трудили скрушеним и смиреним срцем, не могу а да се не радују, осврћући се унатраг. А ми лењиви и телоугодници, који смо се само око страсти и утешења паштили, можемо се само стидети. Међутим, ни тога нема. Јер, постоје неки које бију а они уопште не осећају бол пошто им је чело гвоздено, а врат од железа.

СУБОТА

Лазаре, изиђи напоље! (Јн.11,43). Код онога који поседује вредну Марту, тј. свестрану врлину, и Марију, која седи поред ногу Исусових, тј. пажљиво и топло обраћање Господу свим срцем, доћи ће сам Господ и васкрснути његовог Лазара - тј. дух његов, разрешивши га од свих душевно-телесних веза. Тада ће у њему почети истински нов живот, у телу - нетелесни и на земљи - не земаљски. То ће бити истинско васкрсење у духу, пре будућег васкрсења телом!

ШЕСТА НЕДЕЉА ПОСТА - ЦВЕТНА

Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: "Распни, распни га!" Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању Светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо - и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим, а затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: "Распни га"! И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе!

ПОНЕДЕЉАК (СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ)

Господ иде на добровољно страдање. И ми треба да идемо са Њим. То је дуг свакога ко исповеда да је Христовим страдањем постао оно што јесте и да ће још добити нешто толико велико и славно да ни на ум човеку не може доћи. Како, пак, ићи са Њим? Размишљањем, саосећањем. Иди мишљу трагом страдајућег Господа и размишљањем из свега извлачи представе које би могле ганути твоје срце и увести га у осећање страдања поднетих Господом. Да би се то успешније извело, потребно је да сами почнемо да страдамо кроз осетно умањење јела и сна и кроз увећање труда стајањем на молитви и чињењем поклона. Испуни све што чини света Црква и бићеш добар сапутник Господу на путу страдања.

УТОРАК

Сада народ, свештеници и јудејски властодршци последњи пут слушају Господњу реч у храму. А она је била свеобухватна: обухватала је све прошло, све садашње и будуће. Питањем о Јовану Господ наговештава да је Он истинити Месија; причом о два сина указује да ће Јудејци бити одбачени и на њихово место бити призвани незнабожачки народи; причом о виноградарима говори да одбачене очекује погибао; причом о свадби сина царевог учи да неће сви који му приђу бити достојни, због чега ће са правом бити бачени у таму најкрању; одговорима на питања о данку кесаревом и о првој заповести, као и изобличавајућом речју, одређује карактеристичне црте спасоносног живота; најзад, предсказањима о бедама које ће задесити Јерусалим ученицима открива тајну свог Другог доласка. Довољно би било само чути све то са пажњом па се уверити да је Он истинити Спаситељ света - Христос, и покорити се Његовим заповестима и учењу. И до данас читање глава Јеванђеља о свему што се десило на тај дан јесте најделотворније средство за оживљавање вере у Господа. Помоћу њих Хришћанин може, долазећи до правог сазнања, подгревати ревност и показати да верује у Господа не само речима него и на делу.

СРЕДА

Господ је ћутао у среду и четвртак до вечери, да би се тада обратио ученицима речју којој нема равне ни у људским ни у Божанским писмима. По указању Цркве, сада из уста Господњих слушамо указање да не ометају помазивање миром, будући да се

тиме [Његово тело] припрема за смрт. Пред Његовим очима је још само смрт - тј. завршна тајна Његовог доласка на земљу ради нашег спасења. Удубимо се и ми у сагледавање те тајанствене смрти да бисмо извукли благу наду за спасење душа наших, обремењеним многим гресима. Удубимо се, како бисмо стекли наду, јер иначе не знамо где бисмо нашли мира од мучења разбуђене савести и како бисмо се одбранили од свести о праведности Суда Божијег над нама, тако страшног и неизбежног.

ЧЕТВРТАК

Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом - оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју - не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди.

ПЕТАК

Распеће Христа Господа и сабор архангела Гаврила! Ново утешно поклапање! Гаврил предсказује рођење Претече; Гаврил благовести Дјеви; он вероватно објављује и радост о рођењу Спаситеља (пастирима); нико други није ни женама јавио о Васкрсењу Христа Господа. На тај начин Гаврил је доносилац и весник сваке радости. И распеће Христово је радост и утеха свих грешника. Грешник који је дошао до осећања своје грешности и сазнања о свеправедности Божијој, нема где да се сакрије осим под сенком Крста. Ту он постаје свестан да му нема опроштаја све док сам не стане пред Господа са својим гресима и са сузама због њих. Једино спасење за њега налази се у крсној смрти Господњој. Јер, на Крсту је поцепана обвезница свих грехова. И свако ко то прими са пуном вером, постаје учесник тајне помиловања. Са сазревањем те вере сазрева и увереност у помиловање и, уједно, утеха од осећања ступања у стање помиловања на све векове. Крст је извор радости, јер грешник вером из њега пије утеху помиловања. Тако је он својеврсни архангел који благовести радост.

СУБОТА

Господ телом у гробу спава. Душом је, пак, сишао у ад, проповедајући спасење духовима који обитавају у њему. Старозаветни свети нису били у рају, премда су имали утешну веру да ће у њега бити уведени чим на земљу дође Обећани, тј. Онај чијом вером они живљаху. Његов долазак предсказао је Претеча. И кад је Господ сишао, сви верујући су се прилепили уз Њега и Њиме били узведени у рај. Но, и тај рај је само предворје правога раја, који треба да се открије после свеопштег васкрсења и Суда. У том привременом рају блаженствују и сви новозаветни свети, и чекају још веће и савршеније блаженство у будућем веку, у новом небу и новој земљи, када ће Бог бити све у свима.

 

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM