Select Your Language

Browse this website in:
Недеља 28. 29. и 30. по Духовима ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
субота, 04 децембар 2010 19:58

Недеља 30. по Духовима

О БОГАТОМ МЛАДИЋУ

"И гле, неко приступивши рече Му: Учитељу благи! Какво ћу добро да учиним да имам живот вечни? А Он рече му: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једног Бога. А ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му: Које? А Исус рече: Да не убијеш; не чиниш прељубе; не украдеш; не сведочиш лажно; Поштуј оца и матер; и љуби ближњег свог као самог себе. Рече Му младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта ми још треба? Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч, отиде жалостан; јер беше врло богат. А Исус рече ученицима својим: Заиста вам кажем да је тешко богатоме ући у царство небеско. И још вам кажем: Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. А кад то чуше ученици, дивљаху се врло говорећи: Ко се дакле може спасити? А Исус погледавши на њих рече им: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће." (Мт.19,16-26).

Ниједан човек на овој Божјој творевини што се земља зове нема ништа што би с правом могао назвати својим. Али, иако ништа није наше, ипак смо тако богати. Треба да постанемо свесни да ми живимо љубављу Божјом и љубављу ближњих - које представљају Царство Божје овде на земљи. Ми смо у битије призвани речју Божјом, а живимо Божјом милошћу. Ми Бога знамо зато што нам се он открио, његово име носимо зато што нам га је он дао. Тело, ум и срце наше, наша пријатељства, срећа и туге наше нису под нашом влашћу - све је то непогрешива премудрост Божја уредила без наше заслуге.

Како нам је тешко то да схватимо? Како нерадо пристајемо на то да будемо само љубљени и од љубави и по љубави да будемо богати? Богатоме - ономе ко мисли да има нешто своје, стварно је тешко да буде у Царству, где је сва радост у томе да се даје од свега срца и живи по љубави Божјој и љубави људској.

Данашња прича из Светог Јеванђеља потврђује ову тужну истину. Жудња душе за непролазном љубављу која је исијавала из Спаситеља побудила је једног богатог кнеза који је слушао речи Христове да га упита: "Учитељу благи, шта да учиним па да наследим живот вечни?"

Ово питање је актуелно и дан данас, а биће и све до другог доласка Христовог, "када дође у слави Оца свога са Анђелима светим" (Мк.8,38). Сваког од оних који верују и чезну за животом вечним у Царству небескоме занима, као и кнеза из данашње јеванђелске приче, како и чиме се он стиче. Но, послушајмо Христа шта одговара богатом кнезу: "Заповести знаш: не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведоци лазно; постуј оца својега и матер своју”. Спаситељ наш, гледајући својим божанским погледом у саму душу кнежеву, набраја грехове којима ђаво поробљава себи оне који поседују богатство. Ти грехови из богатства лако ничу, расту и множе се, окивајући све који им свесно или несвесно робују.

Све материјалне ствари, браћо и сестре, Бог је дао људима да се користе њима на своје добро и добро ближњих својих. Међутим људи по својој злој навици и склоности ка злу изабиру лош и грешан приступ употреби материјалних добара. Повучени жељом тела које чезне за угодностима и насладама, људи хитају да сакупе што више материјалних добара и у тој својој журби забораве на душу своју, којој је такође потребна храна, али духовна. Када тело са својим прохтевима, којима нема краја, потпуно изгладни душу, тада она почиње да даје сигнале своје занемарености преко немира, главобоља, раздражљивости, а касније - ако човек не подузима ништа - и преко телесних болести. Ако се и даље не подузима ништа, душа напушта своју "тамницу" и наступа смрт тела, које је без душе остављено распадању.

Да бисмо избегли такве сигнале душе, која је претежнија од тела, требамо је хранити духовном храном. Духовна храна за сваку душу људску налази се у Светом Писму и другим богонадахнутим књигама, у испуњавању заповести Божјих и чињењу осталих богоугодних јеванђелских дела.

Живећи овако бићемо слични богатоме кнезу из данашње јеванђелске приче, који на Христов одговор рече: "Све сам ово сачувао од младости своје". Међутим, не смемо заборавити још једну врлину, да нас не би затекла неспремнима Христова тврдња: "Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном". Требамо бити спремни да за спасење душе своје и душе ближњег свога жртвујемо сва материјална добра која "поседујемо", да схватимо и разумемо тајну Божанске љубави која треба да почне у овом животу а настави се у оном вечном. Не смемо допустити да нас материјална добра вежу за себе и да на позив Христов будемо као кнез из данашње јеванђелске приче који: "постаде жалостан јер беше врло богат". Требамо користити материјална добра за испуњење воље Божје исказане у заповестима његовим. Не смемо дозволити да ожалошћујемо Христа својом везаности за материјална добра као кнез из данашње приче, па да се и на нас односе Христове речи: "Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божје! Јер је лакше камили кроз иглене уши проћи него ли богатоме ући у Царство Божје". Тешко је ономе ко се пода злој навици телоугађања. Па ипак, ако му је и тешко да се ње ослободи, није и немогуће. Са Богом, милошћу његовом и благодатном силом проистеклом из живота по заповестима Божјим ништа није немогуће, већ напротив - по речима светог Апостла: "све могу у Христу који ми снагу даје" - и ми ћемо са чврстом и непоколебљивом вером, надом и љубављу победити све замке лукавога које он стави пред нас на нашем путу спасења. Тада ће се на нама обистинити речи Христове: "Заиста вам кажем: нема никога који је оставио кућу, или родитеље, или браћу, или сестре, или жену, или децу ради Царства Божијега, који неће примити многоструко у ово време, а у долазећем веку живот вечни".

Нека нам Бог свемогући буде на помоћи и њему, Богу троједином Оцу и Сину и Светоме Духу нека је слава вавек. Амин.[1]

Недеља 29. по Духовима

ИСЦЕЉЕЊЕ ДЕСЕТОРИЦЕ ГУБАВИХ

"(И) кад * улажаше у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, и подигоше глас говорећи: Исусе, учитељу, помилуј нас. И видевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. А један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај беше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ни један други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вера твоја спасла те је." (Лк.17,12-19).

* Исус

 

Када нас у животу сусретну "добри дани", када нам иде све онако како само пожелети можемо и када сви око нас одобравају наше успешне животне потезе, ми тада осећамо неизмерну радост и задовољство. Мало ко од нас у таквим тренуцима мисли на Онога Који нам је све то даровао и Који не тражи ништа за узврат осим познања милости Његове у свему што нам је даровао и што нас је снашло у животу.

Када нам било који човек учини било какво добро ми према њему осећамо захвалност и настојимо му на било који начин узвратити својим добрим делом. Међутим, колико ми добра примамо од Бога, а како мало или чак нисшта не осећамо према Њему и не узносимо Му захвалност, као Дародавцу свих добара. Колико се милости Његове спушта на све нас свакога дана, а колико Му ми за то благодаримо? Колико нам Он притиче у помоћ, а колико ми Њему благодаримо својим животом по заповестима Његовим?

Ваистину мало и премало! О једном сличном примеру људске неблагодарности говори нам и данашње јеванђеље.

Када је Спаситељ наш ишао са својим ученицима према Јерусалиму, негде на крају равнице Галилејске испред једнога села "сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, и подигоше глас говорећи: Исусе, учитељу, помилуј нас". (Лк.17,12-13).

Страшно је и једнога губавога видети, а камоли десет у гомили. Тело је покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама, а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! Тело које гњили и распада се! Тело у коме је гној јачи од крви! Тело које је смрад и споља и изнутра! Ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можемо само замислити какав је то ваздух који се кроз гној дише? И каква је то храна која се са гнојем једе? И какав је то свет уопште који се кроз гној гледа?

Оваквих десет јадних људи завапи издалека Господу Исусу Христу. А шта им Он одговори? Ево шта: "Идите и покажите се свештеницима." (Лк.17,14).

Спаситељ наш, знајући за ове јадне људе и пре него што су они завапили Њему за помоћ, шаље их да испуне закон Божји, по коме: Само свештеници имају дужност да губаве проглашавају нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашавају чистим и здравим и повраћају их у друштво људи. На путу, губаваца ка храму Божјем Спаситељ им на један до тада невиђени начин дарује исцељење.

Ово потврдђују речи из наставка данашње јеванђелске приче: "И догоди се, док одлажаху, да се очистише." (Лк.17,14).

Застанимо овде и загледајмо ту скривену тајну, захваљујући којој се ових десет губавих људи исцелише. Ову тајну Свети оци назваше послушношћу, односно беспоговорном и истинском спремношћу да се изврши Христова заповест. Послушност и вера десеторице болесних људи, резултирале су Божанским даром исцељења; послушност и вера сваког од нас, браћо и сестре, Божанским заповестима, резултираће такође Божанским даром онога што нам је потребно и што је на корист за спасење душе. Бог нам увек даје оно што нам је најкорисније у датом тренутку по добро нас самих.

Пред њим време не игра никакву улогу јер Он се налази у вечности, у коју ћемо и ми прећи; или боље рећи, у којој живимо али оковани оклопом што се тело зове. Као што каже Његова Светост Патријарх Павле: "Време је оно што има прошлост, има будућност и садашњост. Прошлости у ствари нема - она је била. Будућности нема такође - она ће доћи; а шта постоји? Постоји садашњост. Али шта је садашњост? Док сат не откуца тик-так, то је будућност, а кад откуца, то је прошлост. Шта је дакле садашњост?"

Зато, браћо и сестре, по речи светог апостола Павла: Пазимо на време, јер су дани зли. (Еф.5,16), узносимо благодарност Богу за сваки тренутак свога живота и испуњавајмо заповести Господње да се преко њих на нас спусти милост Божја толико потребна свима нама. Немојмо поступати као девет исцељених губаваца из данашње јеванђелске приче за које Христос каже: "А где су деветорица? Како се не нађе ни један други да се врати и даде славу Богу" (Лк.17,17-18).

Поступајмо као онај "један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му." (Лк.17,15-16).

Тако и ми благодаримо Богу из свега гласа, из свега срца, из свега ума и бића свога за свако добро које нам се деси у животу, за сваку радост, за сваку тугу, за све и сва, сваког тренутка, да бисмо се удостојили Његових речи: "Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога." (Мт.25,23). Узмимо на себе добровољно Крст Христов и носимо га кроз живот свој као највећу вредност коју може човек да задобије на овоме свету.

Спаситељ наш је са сваким оним који испуњава вољу и закон Божји. Са сваким оним који живи у јеванђелским врлинама поста, молитве, покајања, исповести, милосрђа, праштања, љубави и причешћа. Допустимо да се и у нас усели истинско познање као у исцељеног губавца из данашње јеванђелске приче, које је проистекло из испуњавања јеванђелских врлина. Свако ко мисли да угађа Богу а не живи по заповестима његовим, вара сам себе и налази се на путу страдања, где га сналазе разне болести, немири и све друго што је супротно љубави Божјој. Не може човеку да буде добро ако се својевољно одваја од Бога својим делима против заповести Божјих. Но, треба нагласити да и јеванђелски пут којим се задобија живот у Царству Божјем није ослобођен страдања. Сам Спаситељ је рекао: "Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду, јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе" (Мт. 7, 13-14),

Нека нас ове речи Спаситељеве пробуде и отворе наше духовне очи као што су отвориле исцељеном губавцу, да бисмо и ми из свег гласа прослављали Бога тројединог, Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин. [2]

Недеља 28. по Духовима

ПРИЧА О ВЕЛИКОЈ ВЕЧЕРИ

"(А Он му) рече: * Неки човек зготови велику вечеру, и позва многе; И у време вечере, посла слугу свога да каже званима: "Дођите, јер је већ све готово." И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: "Купих њиву, и морам изаћи да је видим; молим те изговори ме." И други рече: "Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме." И трећи рече: "Ожених се, и зато не могу доћи. "И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгневи домаћин и рече слуги своме: "Изађи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе и богаље и хроме и слепе. И рече слуга: "Господару, учињено је како си заповедио, и још има места." И рече господар слуги: "Изађи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу да ми се напуни дом. Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних." к.14,16-24).

*Господ (причу ову)

Једном приликом Спаситељ наш, Господ Исус Христос је рекао: "Ако не једете тело Сина Човечјега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последљи дан"(Јн.6,53-54).

Ваистину, браћо и сестре, нико неће имати живот вечни ако не буде приступао овој највећој тајни вере наше. Нико ко не буде имао заједницу са Христом у овоме животу неће, ваистину, ни у ономе - вечном животу, имати заједницу са њим. Спаситељ наш нам је отворио широм врата кроз која се улази у царство Божје, а на нама је самима хоћемо ли или нећемо проћи кроз њих. С друге стране, свети апостол Павле нас опомиње да испитује човек себе и тако приступа телу и крви Господњој: "Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире. Јер да смо сами себе испитивали не бисмо били осуђени. (1.Кор.11,29-31).

Дакле, с једне стране ако се не причешћујемо светим тајнама Господњим, живота нећемо имати. С друге опет стране, ако приступамо недостојни, односно неприпремљени правилним постом, молитвом и осталим јеванђелским врлинама, живота нећемо имати. Сви свети угодници Божји који Бога прославише за свога овоземаљског живота, живећи светим Богочовечанским врлинама, сматрали су себе недостојнима ове највеће тајне вере наше, ради своје дубоке и неизразиве спознаје Божанске чистоте ове свете тајне. Они строго пазећи на своје живљење по Божјим заповестима осећали су терет својих дела која су чинили против Бога и закона Његовог до те мере да су за сваку и најмању помисао ума свога која није имала свој почетак и крај у Богу приносили усрдно и дубоко покајање. И само кроз такво покајање усуђивали су се приступати овој светој тајни и сједињавати се са Богом надајући се у милост Божју и његово неизмерно човекољубље.

Такође, када приступамо светој тајни исповести требамо да казујемо сва своја дела која чинимо против Бога и закона његовог, а не да оправдавамо себе оптужујући друге за своје грехе. Грех који починимо за њега и одговарамо и нико други на страшном суду неће бити питан за њега осим онога који је починио грех. Зато исповедајмо грехе које починимо или у којима учествујемо и кајмо се за исте да би могли стати пред Христа не као праведенога судију већ као пред дародавца живота вечног у Царству небескоме.

Данашња јеванђелска прича сликовито нам потврђује све речено. Спаситељ нам у пренесеном значењу открива тајну спасења душа људских. Но послушајмо јеванђелску причу:

"Неки човек зготови велику вечеру, и позва многе; И у време вечере, посла слугу свога да каже званима: "Дођите, јер је већ све готово." И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: "Купих њиву, и морам изаћи да је видим; молим те изговори ме." И други рече: "Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме." И трећи рече: "Ожених се, и зато не могу доћи. "И дошавши слуга тај, јави ово господару своме."

Човек у овој причи представља самога Бога, вечера - свету Тајну Причешћа, слуга - свештеника а званице - нас хришћане.

Бог по неизмерној милости и човекољубљу своме стално позива преко слугу својих своје званице на "свадбу" Сина Свога односно на заједничке молитве у дом свој, Цркву. Ту Бог, у Цркви преко слугу својих, свештеника уготавља "свадбену вечеру" за званице своје. Али шта се догађа? Званице не желе да дођу на "свадбу" него се изговарају својим световним обавезама.

Често се оваква слика виђа у наше време, браћо и сестре. Често пута не желимо слушати што нам слуге Божје поручују и на што нам указују. Преокупирани својим световним обавезама заборављамо на савете и не маримо на опомене, те одлазимо радије за обавезама а Бога и молитву стављамо на страну.

Када нам савети и опомене почну дирати наше успаване савести, тада не мислећи много почињемо ружити слуге Божје и терати их из своје близине, јер не можемо подносити истину коју они у име Бога нама преносе. Не желимо се одрећи својих порока и својих дела против Бога и закона Божјег, на које су усмерене опомене и савети слугу Божјих те их тјерамо и прогонимо на све начине најпре из себе самих а затим и из своје околине.

Но шта се догађа када Бог погледа на наша дела? То нам сликовито описује наставак јеванђелске приче: "Тада се разгневи домаћин и рече слуги своме: "Изађи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе и богаље и хроме и слепе. И рече слуга: "Господару, учињено је како си заповедио, и још има места." И рече господар слуги: "Изађи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу да ми се напуни дом."

Град у ужем смислу представља тело наше које ради греха нагомиланих у души губи животну снагу и разбољева се. Тело по речима апостола Павла јесте "храм Божји, и Дух Божји обитава (у њему). Ако неко разара Храм Божји, разориће њега Бог, јер је Храм Божји свет, а то сте ви." (1.Кор.3,16-17). Наша дела против Бога и закона Божјег кваре најпре душе наше стварајући у њима таму у којој се Бог ни назрети не може. Када душа потамни она своје затамњење видљиво пројављује на телу преко разних обољења.

Ова тајна је тешко схватљива за ум који је везан за тајне људске мудрости и науке јер се не може никаквим методама испитати и доказати. Болест се карактерише као последица претеране употребе неке твари или материје која оптерећује наш организам преко његових могућности. У хришћанству та претерана употреба се назива грехом, а једини лек за исцелење од греха јесте исповест и покајање.

Као круну свега Бог је преко Цркве дао хришћанима тајну Причешћа која је уједно најсилније средство за исцелење од сваке болести и недуга било душевног било телесног. Стога, браћо и сестре, живимо хришћанским, јеванђелским животом и допустимо Богу да нам он буде заштита и помагач у свим нашим страдањима али и у нашим радостима које се дају свима који испуњавају заповести Господње.

Нека нас Бог чува и води, нека нам данашња молитва буде на свако добро да достојно прослављамо и узносимо хвалу Оцу и Сину и Светоме Духу вавек Амин.[3]



[1] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

[2] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

[3] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM