Select Your Language

Browse this website in:
Недеља 25. 26. и 27. по Духовима ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
недеља, 28 новембар 2010 07:54

 

Недеља 25. по Духовима

ПРИЧА О МИЛОСТИВОМ САМАРЈАНИНУ

"(И гле,) законик неки устаде и кушајући (га) * рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући рече: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе". А он му рече: Право си одговорио; то чини и живећеш. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник, погледа га и прође. А тако и левит, кад је био на оном месту, приступивши, и видевши га прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: "Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим". Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако". (Лк.10,25-37).

* Исусу

Нико се не може спасити од греха, од рана нанесених души његовој, док не позна милост и истину Божју, откривену у Светом Писму. Као што човек само при великој светлости сунца види све путеве пред собом и бира којим треба да се упути, тако исто једино при великој светлости Светога Писма човек гледа и види пред собом све путеве добра и зла, и разликује једне од других. Једино је у Светом Писму откривена потпуна истина, без примеса лажи и обмане, те се само преко те истине достиже до жељеног циља - спасења свога. У данас прочитаном Јеванђељу чули смо причу у којој Господ наш Исус Христос сликовито описује тајну спасења читавог човечанства, које тумара по мраку и тргује са заблудама, тражећи истину коју никако не налази. Слично је било и у време кад је Христос испричао данашњу јеванђелску причу. Повод да је исприча, дао му је један законик питањем: “шта ми треба чинити да наследим живот вечни?” Ненависник Бога и рода човечјег, који је без успеха лично кушао Господа у пустињи, продужује сада да га куша кроз собом заслепљене људе. Законик у договору са својим истомишљеницима поставља питање Господу не би ли у Његовом одговору нашао кривицу да га оптужи. Тако овај законик није ни мислио на свој живот, него на Христов; то јест, њему није било стало до тога како свој живот да сачува, него како Христов да угрози. Он је желео да нађе кривицу код Христа, смртоносну кривицу против закона Мојсијева, да би га могао оптужити и тако њега погубити, а себе, као вешта законика и адвоката, прославити међу себи сличнима. Спаситељ наш, видећи закониково лукавство и знајући циљ питања, одговара протупитањем, и то не једним већ са два: “Шта је написано у Закону? Како читаш?” На прво питање законик је лако могао одговорити, пошто је познавао закон Мојсијев. На друго питање, које се односи на духовно разумевање написаног, законик је одговорио Христу: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе". Знајући да Спаситељ наш, заповести о љубави према Богу и ближњему ставља на врх лествица свих заповести и свих добродетељи, законик лукаво одговара Христу мислећи да ће Христос истаћи неку другу заповест. Но добива неочекиван одговор: “Право си одговорио, то чини и бићеш жив”. Спремајући замку Господу сам бива ухваћен у њу. Овако су Јевреји увек пролазили кад год су кушали Христа. Кушајући Господа они су га тиме све више прослављали а себе упропашћивали, и одлазили од њега посрамљени као и онај отац лажи - сатана у пустињи. Покушајући да се оправда законик поставља још једно питање, оно које га разоткрива као кушача: “А ко је ближњи мој?” Овим питањем као да је рекао: ја знам заповести о љубави према Богу и ближњему али не знам ко је ближњи мој. Ја знам закон на речима, али га делима не вршим? Ја знам за Бога али га не желим упознати живљењем по закону. Погледајмо, браћо и сестре, свако у свој живот и видимо, нисмо ли и ми као овај законик? Чули смо за заповести Божје, већина их од нас и зна као овај законик, а да ли их вршимо у животу своме? Треба нагласити да се нико неће спасти самим познавањем, већ испуњењем воље Божје. Знање о вери и вољи Божјој су само помагала, а дела су она која отварају капију Царства небеског. Међу делима којим у животу потврђујемо своју веру јесу свакодневна молитва и држање поста у време које је прописала Света Црква. Молитва и пост, то су крила у птице: ако је једно болесно, птица не може да полети. Ове седмице, почео је Божићни пост, па је пред нама још једна прилика да потврдимо своју верност Христу и Његовој Цркви. Вратимо се поново на јеванђелску причу и послушајмо како Спаситељ одговара на треће постављено питање закониково: "Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник, погледа га и прође. А тако и левит, кад је био на оном месту, приступивши, и видевши га прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: "Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим". Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако". (Лк.10,30-37). Одговор препун унутрашњег сликовитог значења везаног за спасење читавог човечанства од постања света. Човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон јесте Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првоствореног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих Анђела Божјих; Јерихон означава долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге сатане, који је и навео Адама на грех непослушношћу према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. То представља слика голог и изранављеног човека крај друма кога су израњавали разбојници. Свештеник и Левит означавају Стари Завет, и то: свештеник означава Мојсијев закон, а Левит пророке преко којих је Бог устројавао спасење и који су опомињали народ да одступи од зла и врати се Богу живоме. Међутим, ни једни ни други нису извршили своју функцију; Мојсијев закон је само видео човечанство као тешког болесника, но “погледа га и прође”. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику па тек онда “прошли”. Самарјанин представља Господа Исуса Христа, који спустивши се у долину плача и смрти приступи болеснику, зави му ране и зали уљем и вином и потпуно се побрину око њега. Самарјани су били презрени од Јевреја као нечисти идолопоклоници, сликовито као и Господ и Његова наука. Овим наш Господ жели поучити да не очекујемо пројаву Божје силе само кроз велике и славне овога света, него да с пажњом ослушнемо шта мисле и говоре људи мали и презрени од овога света. Јер Бог се често служи трском да разбије гвоздене зидове, и рибарима да посраме цареве, и оним што је најниже да посрами оно што је највише у очима људи. Свака од радњи које је Самарјанин извршавао над изубијаним човеком такође има свој смисао за наше спасење, а циљ свих значења јесте сликовити приказ заповести Божје о љубави према Богу и ближњима и неизмерне љубави Божје према палом човеку. Браћо и сестре, унесимо поруку данашњег јеванђеља љубави Божје у свој живот.

Извршујмо заповести Божје, молимо се, постимо, долазимо редовно у цркву на заједницку молитву, кајмо се за своје грехе и исповедајмо их, причешћујмо се Пречистим Тајнама Христовим. Само тако ћемо испунити оно што је воља Божја и што нам налаже заповест о љубави према Богу и ближњему нашему.

Нека би нам троједини Бог био на помоћи и нека нас Његова милост прати све дане живота нашега. Амин.

Недеља 26. по Духовима

ПРИЧА О БЕЗУМНОМ БОГАТАШУ

"Рече (му) * пак неко из народа: Учитељу, реци брату моме да подели са мном наслеђе. А он му рече: Човече, ко мене постави судијом или делитељем над вама? А њима рече: Гледајте и чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат. Каза им пак, причу говорећи: У једнога богатог човека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: "Шта да чинм, јер немам у шта сабрати летину своју?" И рече: "Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и онде ћу сабрати сва жита моја и добра моја; и казаћу души својој: Душо! имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се." А Бог му рече: "Безумниче! Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?" Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом." (Лк.12,13-21).

* Исусу

Сва богатства овога света и свих светова која видимо и која не видимо не значе ништа ако у њима нема Бога. Макар постали господари свих светова видљивих и невидљивих, знаних и незнаних, ништа нам то не вреди ако Бога немамо, јер то не представља никакво богатство. Људи у овоме свету јесу пуки сиромаси све дотле док се не испуне Богом. Право богатство даје Бог. Богатство је само оно што над живљује смрт, а све што смрт раставља од нас, то нам не доноси никакву корист, већ штету. Човек као сваки и живи Божји створ има потребе за оним што је неопходно за одржавање живота: храном, оделом, домом. Док бесловесна бића у складу са својом природом задовољавају своје потребе, човеку та природност често недостаје. Он и своје природне потребе претвара у безграничну тежњу према нагомилавању земаљских блага, налазећи у њима задовољење својих страсти и природних склоности. Тежња према све већој гомили новца, према све већим задовољствима и удобностима, безмало је главна сила која данас покреће људски живот. Та тежња ствара конфликте међу личностима и народима; често је разлог несугласности, раздора, размирица, битака и ратова. Човекољубиви Господ Исус Христос донео је собом несравњива блага небеска, и позвао људе да их узимају јавно и слободно, само под једним условом: да прво одвоје своју душу од трулежних блага земаљских. Неки су га послушали, пришли његовим даровима и обратили се; а неки нису, него су остали при свом трулежном богатству. Данашње јеванђеље о томе говори: "У једнога богатог човека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: "Шта да чинм, јер немам у шта сабрати летину своју?" И рече: "Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и онде ћу сабрати сва жита моја и добра моја; и казаћу души својој: Душо! имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се." (Лк.12,16-20). Како може душа јести и пити, браћо и сестре? Тело једе и пије оно што је у пољу сабрано, а не душа. Душа се не храни храном која трули, она чезне за својом небеском домовином, где су њене житнице и њени источници које пуни "љубављу, радости, миром, дуготрпљењем, благости, добротом, вером, кротошћу, уздржањем" (Гал.5,22-23). То је непропадљива храна душе, која је испуњава божанским силама и снагом да превазиђе сва искушења. Све друго души не доноси никакве користи. Ову истину потврђују речи данашњег јеванђења: "Безумниче! Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?" (Лк.12,20). Ове речи Бог изговара сваком оном који стави стицање блага земаљскога на прво место, а стицање небеског блага остави по страни и потпуно на њега заборави. Бити у очима Божјим безуман значи упропастити живот свој, тај велики дар што нам је Бог дао да га на земљи проживимо и да умножимо у своме животу све божанске врлине.

Стога ако неко прогласи за своје богатство науку или уметност, и од њих не види Бога, и нема кад да помисли на Бога, над њим ће гром небеске правде загрмети и рећи му: "Безумниче! Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; (Лк.12,20) а наука и уметност у које си уложио свој живот чији ће бити; ако неко прогласи за циљ живота свога децу своју, породицу своју, и од бриге за њих заборави на Бога и Божје заповести, ако само трчи да осигура, како се то вели, будућност деце своје, занемарујући њихово верско васпитање, гле, опет ће загрмети страшна Божја реч: безумниче, све је безумно што радиш; безумно је што хоћеш без мене да обогатиш и заштитиш децу своју, и да им осигураш будућност и наслеђе. Безумниче, ову ноћ узеће душу твоју од тебе, а што си приправио чије ће бити? Велиш, мојих синова, мојих унука. Али, смрт над њима и над тобом све сатерује у гроб, све сатерује у трулеж. Но све су то мањи греси. Много страшније је када човек у безумљу свом прогласи сласти и страсти овога света за смисао овога живота. Када полако пригрљује грех за грехом, зло за злом, страст за страшћу и срља из једног греха у други, из другог у трећи, и не сећа се Бога, него се сав размилео душом по гресима својим, по сластима греховним. Тада заиста душа лети из загрљаја у загрљај нечистим дусима, који је преко греха постепено претварају у своје обиталиште и испуњавају безумљем и лудилом. Тада тој души лете страшни громови Господњи: "Безумниче! Ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; (Лк.12,20), а то што ти сматраш за своје уживање, за смисао свога живота, за радост свога живота, задовољство свога живота, чије ће бити? Какве користи имаш од свега тога, кад треба да изађеш пред лице Божје. Благи Господ наш је у овај свет собом донео живот вечни и сва средства да тај живот вечни учинимо својим, да га усвојимо, да постане наш. Дао нам је Цркву своју, своје Свете Тајне, свето Крштење, свето Причешће, свето Покајање. Дао нам је свете врлине: веру, љубав, наду, пост, молитву, кротост, смиреност, смиреноумље, стрпљење. Све је то он дао нама. Ради чега? Да се тако обогатимо Богом и осигурамо себи живот вечни. Ако живимо по Христовој вечној правди, по његовој вечној љубави, по његовој вечној милости и доброти, ако осећамо вечни живот који нам он нуди, ми се обогаћујемо Богом, обогаћујемо себе Господом Христом и вечним животом над којим смрт нема власти. Стојећи на молитви, ми низводимо у душу своју божанске силе и сједињујемо се са Господом Христом, повезујемо се са њим, јединим богаташем, јединим истинитим Богом. Постимо, и постом сводимо у душу своју с неба благо небеско, које нас чини непролазним богаташима. Молитва и пост, то су необориве препреке за демонске силе. Сам Христос је рекао када је из једног дечака истерао демона, пред којим су његови ученици били немоћни, да се "овај род" то јест, род демонски, "изгони само молитвом и постом", и тиме истакао ова два богоугодна дела као неопходна сваком човеку да се ослободи дејства нечистих сила. Прихватимо поруку данашњег јеванђеља и ништа у овоме свету не проглашавајмо за смисао и циљ свога живота - осим Бога, осим Господа Христа. Прихватимо молитву, пост и остале јеванђелске врлине љубави према Богу и ближњима и тако обогаћујмо себе непролазним богатством које нас чека у вечном животу. Искористимо ово време Божићног поста које је пред нама да умножимо свако добро Божје у душама својим.

Нека нам Бог троједини Отац и Син и Свети Дух буду на помоћи. Њему, Богу нашему, нека је слава вавек. Амин.

Недеља 27. по Духовима

ИСЦЕЉЕЊЕ ЗГРЧЕНЕ ЖЕНЕ У СУБОТУ

"(А) учаше * у једној синагоги суботом. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. А старешина синагоге негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: Шест је дана у које треба радити, у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни. А Господ му одговори и рече: Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала, и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана, ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни? И док он ово говораше стидеше се сви који му се противише; и сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше," (Лк.13,10-17).

* Исус

Када видимо да неко пати од какве болести или недуга, обично се у нама јавља сажаљење и жеља да болесник што пре оздрави. Понекад се, међутим, дешава да обузети властитим невољама или овоземаљским бригама не примећујемо ништа, већ сву пажњу усмеравамо само на себе. Колико је наше саосећање за похвалу, толико је наша несажаљивост за осуду. Не треба заборављати на невоље ближњих ни у властитим невољама, јер нам свака жртва учињена из љубави и искрене жеље да се помогне доноси неизмерну милост Божју, а преко милости и помоћ и заштиту у извршењу задаћа које нам је Бог по Свом вечном и непогрешивом Промислу поверио. Сваки човек је послан у овај свет да врши вољу Божју, да живи са Богом и ближњим својима у јеванђелској љубави, у јеванђелској правди, у јеванђелској чистоти, у свему јеванђелском и Богу угодном. Бог је човеку као круни свега створенога даровао слободу одлуке, односно слободну вољу да бира: или службу у љубави са Богом или службу у савезу са ђаволом. У пуно већем броју случајева човек се опредељује, било свесно или несвесно, за ову другу службу. Због тога га сналазе беде и болести, а кроз ове и смрт. За службу Богу опредељује се само мали број људи, само они људи који желе да носе “крст Христов” испуњен разним искушењима која се на њих сручују ради њиховог живота по Богу и за Бога. Сам Спаситељ је рекао: “Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздељење” (Лк.12,51). Спаситељ наш није дошао на земљу да измири зло и добро, већ да покаже властитим животом и чудима неизмерну моћ добра и немоћ зла, да нама људима отвори капију на путу спасења, да сваки ко у њега верује и крсти се добије живот вечни. Данас прочитана јеванђелска прича препуна је поука потребних свакоме ко жели да свој живот, како овај овоземаљски тако и онај вечни, проведе са Богом, анђелима и свим другим угодницима Божјим. Спаситељ наш "учаше у једној синагоги суботом" (Лк.13,10) народ, својој божанској науци. У мноштву народа сакупљеном око себе угледа једну жену "која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити" (Лк.13,11) "призва је и рече јој: Жено, ослобођена си од немоћи своје. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога." (Лк.13,12-13). Запазимо овде неизмерну љубав Христову према згрченој жени, Његову спремност да помогне и исцели женину болест, запазимо и женино правилно разумевање добивеног исцелења и њену захвалност ономе ко ју је исцелио. Спаситељ ни тренутка не застаје у својим одлукама, он запажа јадну жену свезану духом немоћи, призива је себи и одмах јој дарује исцелење. Жена са своје стране, осетивши се исцељена, без размишљања узноси благодарност Богу.

Покушајмо, браћо и сестре, да пренесемо ове поуке у своје животе и поступајмо као што је поступио Христос и исцељена жена из данашње јеванђелске приче. Помажимо своје ближње у њиховим невољама без много размишљања, сматрајући њихове невоље као своје, и разумимо да смо само оруђе Божје кроз које Бог пружа помоћ онима којима је потребна. Не заваравајмо се својим самољубљем и охолошћу као старешина синагоге из данашње јеванђелске приче, који уместо да благодари Богу што несрећна жена доби исцељење поче да негодује што је Исус излечи у суботу, желећи се оправдати Законом: "Шест је дана у које треба радити, у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни" (Лк.13,14). Старешина синагоге због свог самољубља жели кроз заповести коју Бог даде преко Мојсија Израиљском народу да привуче пажњу народа на себе с једне стране и да представи Христа као нарушиоца Закона с друге стране. Неда му његово самољубље да види оно што се не може сакрити, не жели да допусти истини да продре до његовог срца огрубелог фарисејским испуњавањем заповести. Често пута се и ми сами налазимо у ситуацијама у каквој се нашао старешина синагоге. Често чинимо неправду не желећи да повредимо неке наше користољубиве везе, и стајемо на пут неистине и заштиту неправде. Тешко нам се одрећи нечега што ће нам донети краткотрајну корист и радије чинимо неправду него правду Божју. Када видимо да нам наше дело није донело очекиване резултате, тада окривљујемо другога за то, мислећи да смо на тај начин избегли кривицу за почињено дело. Али правда Божја се не може избећи. За свако своје недело одговара онај ко га је и починио, и због сваког преступа следоваће одговарајућа недаћа. Јер где је преступ, ту су и нечисте силе. У данашњем јеванђелском догађају слушали смо о једном примеру деловања нечистих сила, што је и сам Христос потврдио у Своме одговору старешини синагоге: "Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала, и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана, ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?" (Лк.13,15-16). Овим одговором Христос је затворио уста самољубивом и гордом старешини, а и свима онима који смишљају разне изговоре како би избегли чињење јеванђелских дела милосрђа и љубави према ближњима и свима којима је потребна помоћ. Требамо бити истинске слуге Божје, не само да говоримо, него и да чинимо оно што бисмо желели да други нама чине (Мт.7,12; Лк.6,31). Тада ћемо се и ми радовати, као и народ из данашње јеванђелске приче, за свако добро дело које учинимо ближњима. Тада ће и нас да озарује милост Божија као и исцељену жену. Тада ће у нашим срцима горети пламен божанске љубави према свима и према свему што је Бог створио и бићемо оно за што смо и дошли у овај свет: бића која требају да својим животима прослављају Створитеља свога, Бога тројединог Оца и Сина и Светога Духа, Коме нека је слава вавек. Амин. [1]



[1] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

 

 

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM