Select Your Language

Browse this website in:
Недеља 19. 20. и 21. по Духовима ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
недеља, 17 октобар 2010 15:20

Недеља 21. по Духовима

ПРИЧА О СЕЈАЧУ И СЕМЕНУ

Изиђе сејач да сеје семе своје; и кад сејаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га, А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и удави га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује нека чује. А ученици Његови питаху Га говорећи: Шта значи прича ова? А Он рече: Вама је дано да знате тајне царства Божијег; а осталима у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумеју. А прича ова значи: Семе је реч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво, и узима реч из срца њиховог, да не верују и да се не спасу. А које је на камену то су они који кад чују с радости примају реч; и ови корена немају, за неко време верују, а кад дође време кушања отпадну. А које у трње паде, то су они који слушају, и отишавши, од бриге и богатства и сласти овог живота загуше се, и род не сазри. А које је на доброј земљи то су они који реч слушају, и у добром и чистом срцу држе, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује нека чује. (Лк.8,5-15).

Господ Исус Христос се ради поуке људима често служио причама. Узимао је за пример обичне ствари и догађаје, да би показао како се дубоки садржај скрива у њима. Шта има обичније од соли, од квасца, дрвета горушичина, сунца, врабаца, траве и кринова пољских, од пшенице и кукоља, од камена и песка? Нико од оних који то свакодневно гледају не би ни помислио да у њима потражи скривене тајне Царства Божјег. Христос је баш преко њих људима открио неизмерне небеске тајне скривене под спољашњим изгледом. Исто тако су обични и догађаји, којима се Господ служио да објасни духовни живот човеков, или историју људског пада и спасења, или крај света и страшни суд, или милост Божју према грешницима. Вековима су људи гледали појаве какве су оне описане у причама о сејачу и семену, о пшеници и кукољу, о блудном сину, о неправедним виноградарима, али нико ни сањао није да се под кором тих догађаја скрива тако храњива језгра за дух човечји све док Господ није те приче сам испричао, њихово значење протумачио и њихово језгро показао.

Данашње јеванђеље излаже Христову причу о сејачу, која по свом спољашњем виду показује један врло обичан догађај, али која у својој унутрашњости скрива истину о Господу Исусу Христу, и људским душама, и јеванђелској науци, и узроку пропасти и путу спасења људских душа - све у један мах.

Пошто је сам Господ на тражење својих апостола протумачио ову причу показујући нам тиме на шта треба да усмеримо пажњу, беседу о данашњем јеванђељу почећемо истим редоследом. Изађе Спаситељ наш као Син Божји из вечног крила Оца Свога у тело човечје да као човек послужи људима. Сејаше речи своје божанске науке по њивама душа људских настојећи да врати свакој души првосаздану лепоту. “И кад сејаше, једно семе - реч паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. И друго паде у трње, и узрасте трње, и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе род сто пута онолико”.

Како нам Спаситељ јасно представља тајне духовног живота, браћо и сестре. Да бисмо лакше разумели тајне, Господ наводи догађаје из свакодневног живота. Свако од нас је могао да види како други сеју, неки су и сами сејали, али да ли се неко упитао какву духовну тајну крије тај посао?

Њива представља душе људске; разнолики делови њиве означавају разнолике душе људске. Једне су душе као земљиште око пута; друге су као каменито земљиште њиве; треће су као трњак на њиви; а четврте као добра земља, удаљена од пута и чиста од камења и трња.

Зрневље пало на пут означава речи Божје које су пале у закоровљена срца. То зрневље као да је овде пало случајно. Јер, ту се ради о људима који случајно, с времена на време, посећују цркву - приликом крштења, венчања или сахране, и ту чују нешто од науке Божје. Међутим, њихове уши и њихова срца су затворена за Бога. Они су неспособни да доживе свештено треперење душе. Егоизам, људска злоба, сластољубље и грешне навике отупили су осећање за добро и узвишено, убили полет према Божанственом. Код таквих људи семе пада на срце, али не и у срце, па бива брзо погажено овоземаљским обавезама и грешним навикама.

Зрневље пало на каменито тло означава реч Божју која додирне срце људско и ствара у њему осећање радости, па се такви људи лако одушевљавају слушајући реч Божју и брзо је примају. За њих је реч Божја нешто заиста добро, привлачно и пријатно за слушање. Али, само то. Такви људи не могу и не желе да у речи Божјој виде откривење плана Божјег домостроја о људском спасењу, о Царству Божјем, у које се улази кроз тесна врата страдања и искушења, кроз подвиг и напоре (Мт.11,12; Мк.10,23). Њихова вера нема дубоке корене. Они, по речима Господа, верују само док не наиђу искушења, а онда се повлаче (Лк.8,13).

Зрневље пало у трње означава речи Божје које су пале на душу оних људи који примљену реч Божју угушују животним бригама, богатствима, сујетом и светским насладама. Недостаје им оно одушевљење приликом пријема речи Божје какво постоји код оних на “каменитој земљи”. Овде се реч Божја озбиљно прима, са пуним сазнањем о њеном спасоносном значају, присутна је и спремност на подвиге, смирење и покајање, али трње грешних склоности, приврженост богатству и земаљским насладама загушују добра стремљења.

На последњем месту у причи наводи се зрневље које пада на добру земљу. Са вањске стране гледајући, највише семена ипак падне на добру земљу и о њему се највише мисли и у њега највише нада. Но, када погледамо од језгре према површини - онако како је Христос гледао - онда ћемо увидети стваран значај свега реченог.

У нашем свету заиста је најмање оних који у срцу своме држе реч Божју и живе по њој. Стога добра земља означава добре душе, душе у којима реч Божја обитава и не гаси се, душе жедне истине и гладне љубави. Као жедан јелен што јури и тражи воде, тако и ове добре душе јуре по сувој пустињи овога света и траже да загасе своју жеђ и глад истином вечном и љубављу непролазном. И кад на такве душе падне роса и мана небесна са Христових уста, оне се купају у радости, и расту високо до небеса, и доносе неизмерни род. Кроз те душе “само један пут води, и њим само Христос ходи;” за све остале путнике и пролазнике тај је пут затворен. У тим душама нема камењака и трњака, но само чиста и плодна и мека земља, на којој само један усев расте - онај што га Христос Господ сеје!

Браћо и сестре, чули смо причу о сејачу. Али, како смо је чули и како ћемо је примити? Господ је завршио причу речима: “Ко има уши да чује нека чује”! Ове речи су и савет и опомена. Јер, постоје два начина слушања. Постоји слушање без учешћа и интересовања, слушање које пролази кроз уши, али не стиже до срца. Није довољно да само отворимо уши, него и срце. Нека сваки од нас просуди: да ли је у броју оних који су закоровљена срца, који газе реч Божју или је остављају да буде разграбљена и поједена од црних птица - непријатеља нашега спасења? Да ли је међу површним људима који се лако загревају, али и лако расхлађују - неозбиљних и лакомислених слушалаца речи Божје? Или ћемо се наћи у броју оних који угушују себе у прекомерним бригама за оним што је земаљско и сујетно?

Молимо се Господу да се смилује на нас и да нам пошаље дар разумевања речи његових, да разумемо поруке које нам преко своје Свете Цркве шаље, да живимо њима и хранимо душе непролазном храном небеском.

Нека је слава и хвала живоме и животворноме Господу и Спасу нашему Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим вавек. Амин.

Недеља 20. по Духовима

ВАСКРСЕЊЕ СИНА НАИНСКЕ УДОВИЦЕ (ВАСКРСЕЊЕ МЛАДИЋА У НАИНУ)

(И потом) * иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица; и народа из града много иђаше с њом. И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи. И приступивши прихвати за сандук, а носиоци стадоше; и рече: Момче! Теби говорим, устани. И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: Велики пророк изиђе међу нама, и Бог походи народ свој. (Лк.7,11-16)

* Исус

Има ли нешто веће, драже и вредније на овој нашој планети од живота? Има ли било која овоземаљска твар вредност ако нема у њој животне силе? Ваистину нема.

Сви ми више-мање занемарујемо ову незаобилазну и увек важећу истину, окивајући је у оклоп овоземаљских дужности и обавеза. Умирујемо своје савести разним изговорима, често и самообманама, које нису ништа друго него лажи представљене као истина.

Тако живећи и трошецћи своје духовне и телесне снаге долазимо до крајњег резултата свих наших световних напора - до болести, најпре духовне па онда и телесне, а кроз болест на крају и до смрти. Све наше напоре усмеравамо у што боље уређење и олакшање нашег живота, а при томе заборављамо на своју душу, која би нам требала бити прва и основна брига. Ниједна болест тела не долази ако претходно нисмо занемарили бригу према души. Исто тако, нити једно наше страдање не долази ако претходно нисмо учинили грех, били ми тога свесни или не. Међутим, овде је потребно истакнути и то да постоје страдања и болести које долазе на нас по Божијем промислу. Понекад Бог попушта на нас искушења да бисмо се пробудили из незнабожног сна и окренули према њему, или да би се на делу показала јачина наше вере. У сваком случају, не смемо да клонемо духом и препустимо се таштој помисли да нас је Бог напустио или да неправедно страдамо. Господу увек, у свакој животној ситуацији, треба да се обраћамо и кроз покајање тражимо од њега излаз и избављење. Очајању и осећању нема места чак и кад нам прети сама смрт. Јер, она ће ионако доћи пре или касније неовисно о нашој вољи. Хришћани се за смрт требају припремати тако што ће живети оним животом због којег се пред лицем Божјим неће застидети, због којег ће бити удостојени милости Божје. Морамо да схватимо величанствену истину да је наш живот на земљи само делић нашег истинског живота, оног вечног, на небу. Наша је душа бесмртна и сваког тренутка је под влашћу онога од кога је и потекла.

Ово нам потврђује данас прочитани одељак из светог Јеванђеља. Пошто је чудесно исцелио сина римског капетана у Капернауму, спаситељ је журно хитао са својим ученицима према граду Наину. За њима је ишло мноштво народа жељно да чује науку његову и присуствује чудима која је Христос чинио.

“Кад се приближише вратима градским, гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше са њом. И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи.”

Свевидећи Господ, прозревши у душу ожалошћене мајке, видео је њену велику тугу. Умро јој је муж, она се осетила осамљена; сада јој је умро и јединац син, и она се осетила потпуно осамљена. Спаситељ је теши речима “не плачи”, али она због много пута поновљених истих речи не разумева одмах њихов смисао. Од силне туге она ни не гледа ко стоји пред њом, већ се сва препустила неутешној тузи . Спаситељ видевши да његове речи немају одјека у њеној души, “приступивши прихвати се за сандук; а носиоци стадоше, и рече: момче! теби говорим, устани! И седе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој.”

У души мајке су се сигурно десиле неописиве промене. На место туге уселила се неисказана радост, на место напуштености дошла је непоколебљива вера у Васкрситеља њеног сина. Видевши те промене у души мајке, Господ јој даје сина у наручје, а она осетивши синовљев дах још више ојача у својој вери. Ово је наш Спаситељ учинио и због мноштва народа који је видео то чудо над чудима, јер “страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк уста међу нама, и Бог походи народ свој.”

Сила Божија која је вратила душу у мртво дечаково тело изазвала је и страх код народа. Страх Божји је незаобилазна степеница за напредовање у добру, а кад је народ схватио да “Бог походи народ свој”, стао је узносити хвалу Господу Богу . Спаситељ наш је учинио ово чудо и због нас и због свих других људи, и прошлих и будућих генерација. Браћо и сестре, немојмо чекати чудо Божје па да почнемо осећати присуство Бога живога у овоме свету. И ми смо, у ово наше данашње време, сведоци многобројних чудеса Божјих која се дешавају. Многи од верника добијају оно што траже у молитвама пред чудотворном иконом Мајке Божје, многи су оздравили од својих болести, или били избављени од невоља. Мајка Божја је посредничким молитвама пред Сином својим подарила многима оно што су у молитвама заискали од ње. Немојмо ни ми губити веру у заштитницу нашу, већ јој приђимо са покајничким осећањем и молитвама затражимо од ње помоћ. Она је брза помоћница и свемилостива заступница наша, стога јој приђимо и молимо јој се не само у невољама, него и онда кад нас оне милошћу Божјом мимоилазе.

Окупљајмо се на заједничке молитве недељама и празницима и испуњавајмо себе благодатним силама Бозјим, које ће нас окриљавати и штитити у нашим животним искушењима. Сам Спаситељ је рекао: “Где су двојица или тројица сабрани у име моје и ја сам међу њима и ако се сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле даће им Отац мој који је на небесима” (Мт.18,19-20).

Свети оци VII Васељенског сабора, у њиховом, Духом Светим руковођеном сабрању, у Никеји 787. године, за време цара Константина и царице Ирине, потврдили су завештано предање о поштовању икона у Божјим храмовима и кућама верника. У време ширења јереси иконоборства, они су читавој васељени објавили да “част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (Прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога ко је на њој насликан.” У чувању Светог Предања подражавајмо Светим оцима, и примајмо благослов Божји који се даје на богослужењима посредством свештеника и поштовањем и побожним целивањем светих икона. На тај начин освећујмо душе наше и тела, а преко њих и сву средину у којој живимо и радимо. Где је благослов Божји, ту је и сила Божја, која одгони из своје близине свако зло, сваку злу силу. Негујмо свете јеванђелске врлине љубави према Богу и ближњима, молимо се, постимо и Бог ће нам послати свога Анђла да нам буде на помоћи и да нас чува као децу Божју, као верне слуге Божје које испуњавају вољу Његову.

Нека нам Бог буде на помоћи у све дане живота нашега. Амин. [1]

Недеља 19. по Духовима

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

"И како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете узети, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да узму опет онолико. Али, љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови Највишега, јер је Он благ и неблагодарнима и злима. Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив." (Лк.6,31-36).

"Јер Богу тако омиље свет, да је сина свога јединороднога дао, да нико који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн.3,16). Он је љубав и то извор љубави; дарежљив је, дуготрпељив, многомилостив. Ако се искрено кајемо, увек је спреман да нам милосрдно опрости грехе. Он је по речима псалмопевца Давида: "спор на гнев и веома благ. Не гневи се једнако, нити се довека срди. Не поступа с нама по гресима нашим, нити нам враћа по неправдама нашим. Него колико је небо високо од земље, толика је милост Његова к онима који Га се боје." (Пс.102,8-11).

Највећи пример милосрђа према људима показао је, Господ Исус Христос, који је себе принео на жртву, ради спасења рода људског. Сишао је са неба на земљу, да би нас уздигао са земље на небо. Дајући људима духовна блага по своме милосрђу Господ Исус Христос бринуо је о људској потреби за њихов живот; хранио је хлебом гладне, лечио болесне, тешио жалосне, бодрио малаксале, подизао пале и посрнуле, васкрсавао умрле, опраштао грехе људима који су се искрено кајали. Неисцрпно је милосрђе Божије. Безгранична љубав и свемоћ његова, који обнавља лик човечији и препорађа.

Писци светих јеванђеља његових, сведоче нам, да немоћи људске и болести нестају на реч Христову. Њему се и природа покорава на његову заповест и смрт пушта из својих ланаца узете људске животе. Сетимо се оног догађаја из светог јеванђеља од јеванђелисте Луке, у коме се говори о васкрсењу сина јединца жене удовице из града Наина. "И потом иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. " (Лк.7,11-12).

Можемо замислити бол, тугу и жалост мајке која сахрањује свога сина јединца – наду и утеху своју – храниоца свога, јер је била удова. Њену бол делили су са њом и многи суграђани. "И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи. И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше, и рече: Момче! Теби говорим, устани. И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој." (Лк.7,13-15).

Слушајући овај јеванђелски текст, свакоме је јасно да није била жеља Христова, да покаже своју свемоћ, већ су велика љубав и милосрђе побудили Христа да васкрсне тог младића. И како да се овде не помену речи Светог Атанасија Великог, који је писао, да је Господ пришао, не да покаже себе, но да излечи и научи сараднике своје, да и они деле своју љубав и помоћ људима који су у нужди. Целокупно јеванђеље Христово је проповед љубави и милосрђа, које су се проповедале људима, не речима колико делима – непосредним примером. Крст, страдање и васкрсење доказ су његове љубави и милосрђа према људима.

Јавивши се апостолима својим после васкрсења, три пута је узастопце упитао апостола Петра: "Симоне Јинин, љубиш ли ме већма него ови?" На Петров одговор: "Господе, Ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус; паси овце моје: (Јн.21,16-17). То трикратно питање Христово Петру о љубави према Христу и заповест: да чува овце његове, означава такву љубав, која је једновремено и љубав према онима за које је он дошао с неба, принео себе на жртву за све људе свих времена.

У тој и таквој љубави је суштина светог јеванђеља и хришћанства, које захтева да се човек одрекне себе, да би нашао себе у Богу и ближњему своме; у служењу Богу и ближњима. Та и таква љубав испуњавала је и срце апостола Петра; када је три пута одговорио Христу: "Ти све знаш, ти знаш да те волим".

По примеру Спаситеља света и апостоли су били милосрдни према људима. Трудили су се да помогну онима који су у беди или болести. Саветовали су своје следбенике да буду пажљиви према страдалницима. Тако апостол Павле говори о љубави: "Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича не надима се" (1. Кор.1,13,4).

Животно искуство показује да је милосрђе резултат љубави и без ње оно не може постојати. Само искрена љубав покреће хришћанина на добра дела, дела милосрђа. Први хришћани све што су имали, из љубави делили су свима који су били у нужди. Свети оци позивали су чланове цркве на дела милосрђа. По речима Кипријана Картагенског, милосрђе је уподобљење Оцу небеском, "оно без мучеништва доноси венац славе". Свети Јован Златоусти каже: "Милосрђе је најбоља добродетељ, изнад девствености и испосништва. Спаситељ ће на дан страшног суда да помиње само дела милосрђа".

Постарајмо се да свом земаљском животу, међу људима немилосрдно делимо своју љубав и милосђе браћи угроженој, које ће њима помоћи и избавити их из телесних недаћа, болести, а нама на страшном суду биће приписано као добро дело.

Протојереј-ставрофор

Хаџи-Радосав Ст. Митић


[1] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM