Select Your Language

Browse this website in:
Недеља 16. 17. и 18. по Духовима ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
уторак, 21 септембар 2010 07:08

Недеља 18. по Духовима

ПРВИ УЧЕНИЦИ

"(А догоди се када се народ окупи да слуша реч Божју Он) * стајаше код језера генисаретског, и виде две лађе где стоје у крају, а рибари беху изишли из њих и испираху мреже: И уђе у једну од лађа која беше Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; и седавши учаше народ из лађе. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину, и баците мреже своје те ловите. И одговарајући Симон рече Му: Учитељу! Сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али по Твојој речи бацићу мрежу. И учинивши то ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продреше. И намагоше на друштво које беше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе тако да се готово потопе. А кад виде Симон Петар, припаде ка коленима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе! Ја сам човек грешан. Јер беше ушао страх у њега и у све који беху с њим од мноштва риба које ухватише; А тако и у Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који беху другови Симонови. И рече Исус Симону: Не бој се; одселе ћеш људе ловити. И извукавши обе лађе на земљу оставише све, и отидоше за Њим." (Лк.5,1-11).

* Исус

 

Не постоји истинско добро у овоме свету мимо Бога, нити било шта може да се одржи без Бога и Божје милости. Многи од нас, занесени навикама овога света, помисле да могу нешто ваљано учинити мимо Бога, па чак и насупрот њему и његовом закону. Многима се учини да могу сами од себе постати добри, мудри, успешни… но брзо остају разочарани, брзо сви њихови трудови пропадају, па они постају безвољни и урањају у мутну бујицу света, у којој незаустављиво губе делић по делић своје боголикости, све док се као сенке не предају у руке невидљивих духова злобе и постану њихово оруђе. На тај начин зле силе постепено уништавају такве људе, а преко њих и оне који са њима долазе у додир.

Они пак ретки који овај свет посматрају као трепереће чудо Божје, и саме себе као чудо усред чуда, настоје да свој живот потпуно усмере према Богу и закону његовом; своје мисли, своје осећаје, жеље и хтења они најпре упућују на Бога, па тек онда на твар или творевину Божју.

Такви уистину могу да говоре заједно са божанственим апостолом Павлом: "Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, нити онај који залева, него Бог који даде те расте" (1.Кор.3,6-7).

Нека нас свемилостиви и свемоћни Бог сачува и од саме помисли да ми можемо неко добро постићи без његове помоћи и његовог благослова! Данашње јеванђеље нека послужи као опомена да се таква сујетна помисао никад нити не зачне у нашим душама. Нека сведобри Бог усади у срца наша поруку данас прочитане јеванђелске приче о бескорисности наших трудова без Божје помоћи.

Док су апостоли Христови као људи сами ловили рибу, нису ништа уловили; а кад је Христос наредио да још једном баце мрежу у море, толико се рибе ухватило да су се мреже поцепале.

Послушајмо јеванђелску причу: У време оно стајаше Исус "код језера генисаретског, И виде две лађе где стоје у крају, а рибари беху изишли из њих и испираху мреже: И уђе у једну од лађа која беше Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; и седавши учаше народ из лађе. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину, и баците мреже своје те ловите. И одговарајући Симон рече Му: Учитељу! Сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али по Твојој речи бацићу мрежу. И учинивши то ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продреше. И намагоше на друштво које беше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе тако да се готово потопе. " Ето нам, браћо и сестре, потврде свега реченог на почетку беседе; ето нам потврде у речима које изађоше из пречистих уста Спаситеља нашег Господа Исуса Христа; ето нам непромењиве истине која прати и пратиће све генерације људи све до свршетка света.

Нема ништа силнијег на овој нашој огреховљеној планети од речи Христових; нема ништа слађег и угоднијег од љубави која пуни сваку душу кроз те речи; заиста, нема ништа вреднијег за нас људе од Христа и науке Његове.

Будимо мудри па примимо свим својим срцем, свом душом и свим бићем благодатну силу која исијава из Христових речи, одржавајмо је својим животом у јеванђелским врлинама. Примајмо самога Христа у себе преко Свете Тајне Причешћа.

Отворимо се за Господа Христа и допустимо му да у нама ствара благодатне дарове Духа Светога, као што је створио мноштво рибе у мрежама рибара. Не будимо немарни, да нам живот противан Божјим заповестима не би одузео могућност да задобијемо оно то нам сав свет не може дати", а то је "правда, мир и радост у Духу Светоме".

Подражавајмо и ми апостолу Петру, који "кад виде" шта учини Господ Христос "припаде ка кољенима Исусовим говорећи: изиђи од мене, Господе! ја сам човек грешан; јер га беше спопао страх, и све који бијаху са њим од мноштва риба које ухватише".

Тако и ми, браћо и сестре, отворимо своја срца Богу да се он усели у нас и познајмо исто оно што је познао апостол Петар - своју грешност, која нас удаљава од Бога а приближава духовима злобе.

Узмимо врлински јеванђелски живот као свој и живимо њиме као својим јединим животом. Изнад свега волимо Бога, а ближње наше као саме себе, те тако градимо своју вечну и непролазну кућу на небесима. Тада ће и нама, као и својим апостолима, Господ подарити благодат Духа Светога, којом ће нам овоземаљски живот протицати по вољи Божјој и под заштитом светих Анђела и свих угодника Божјих који на земљи прославише Бога и удостојише се непролазних венаца на небу.

Нека нас свемогући Бог умудри и укрепи да ревносно вршимо његове заповести. За свако добро дело учињено по Закону своме Господ узвраћа непролазним даровима. Нека са њима и нас обдари да бисмо сви једнодушно узносили благодарност и прослављали њега, Бога нашега, Тројицу једнобитну и нераздељну, Оца и Сина и Светога Духа у све векове. Амин.

Недеља 17. по Духовима

ВЕРА ЖЕНЕ ХАНАНЕЈКЕ

"(И изишавши оданде) Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изађе из оних крајева, и повика к Њему говорећи: Помилуј ме Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. А Он јој не одговори ни речи. И приступивши ученици Његови мољаху Га говорећи: Отпусти је, како виче за нама. А Он одговарајући рече: Ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљевог. А она приступивши поклони Му се говорећи: Господе помози ми! А Он одговарајући рече: Није добро узети од деце хлеб и бацити псима. А она рече: Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тада одговори Исус, и рече јој: О жено! Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њена од оног часа." (Мт.15,21-28);

Сав наш свакидашњи живот препун је поуке о истрајности, која представља слику оне духовне истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашег срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића.

Данашње Јеванђеље такође говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошкиње. Нека тај пример падне као живи огањ на савест свих оних који се зову вернима а који су у молитви као тврдо и мртво камење.

Господ и Спаситељ наш Исус Христос отишавши из Галилеје и дошавши у крајеве Тирске и Сидонске одседе у једној кући, желећи да нико не чује за њега. Међутим, једна жена Хананејка, силом своје вере, ипак га пронађе и "повика к њему говорећи: смилуј се на мене, Господе сине Давидов! Моју кћер мучи ђаво".

Погледајмо, браћо и сестре, колика је вера ове жене незнабошкиње. Чувши истинита сведочанства о чудима Христовим која су се разнела по околним народима, она је снагом вере дознала о доласку Христа у њен крај, пронашла га и молила у њега милост ословљавајући га Господом и сином Давидовим. Колико има нас назовихришћана који не знамо за веру у њеном духовном значењу, у њеној свемоћи коју Бог даје свима који је развију у души својој. Многи од нас имају само веру као средство за распознавање, као нешто по чему се разликују од других. Међутим, вера је нешто друго, нешто о чему се говори у данашњем јеванђељу, нешто што нам Господ појашњава преко примера жене.

Господ је желео да ова жена послужи као пример свим будућим генерацијама хришћана како треба да верујемо у Бога и свемоћ његову, како треба да се надамо у милост његову, како да смирено примамо понижења која нам доносе разноврсне ситуације и догађаји. Из тог разлога Господ не одговора на молбу жене Хананејке, што код његових ученика изазива сажаљење те моле Учитеља "да је отпусти како не би викала за њима". Али, Господ је хтео да потпуно открије величину женине вере и заблуду скучених јеврејских појмова, па одговара Својим ученицима: "Ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева". Овим одговором ученицима, Господ одговара читавом јеврејском народу да Бог не води бригу само о Јеврејима, него и о сваком створењу Своме у коме обитава "душа жива". Господ жели да ученици увиде како је схватање јеврејског народа утолико погрешно уколико се тај народ изметнуо и од Бога одметнуо, те Христа Господа одгурнуо и презрео. Са друге стране, одговор Господа ученицима даје повод жени Хананејки да клекне пред њим и замоли га за помоћ. Она чврсто верује да Господ може исцелити њену болесну кћерку и ћини све да и телесним покретима покаже своје душевно стање. Она је засигурно обишла све лекаре и врачаре у своме народу, али без успеха. Бесомучна кћер је остала бесомучна.

Застанимо мало, браћо и сестре, на овом делу приче и погледајмо свој живот: да нисмо и ми као та несрећна жена? Да не тражимо и ми, као и она, помоћ тамо где је нећемо наћи, него ћемо још веће зло навући на себе и своје породице? Да и ми не обилазимо разне самозване лекаре, гатаре и врачаре и код њих тражимо помоћ? Сетимо се и ако тога има, покајмо се за то и приђимо Христу, код кога је изобиље свега што нама треба како у овом земаљском животу, тако и у оном вечном, који и јесте живот у свој пуноти. На тај вечни живот увек треба да мислимо и много жртве и труда улажемо да бисмо га својим овоземаљским делима заслужили, надајући се на милост и помоћ Божју.

Вратимо се јеванђелској причи и послушајмо шта Господ Исус Христос одговара жени Хананејки: "А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима". Овим одговором Господ обелодањује мане народа којима су припадали његови ученици и жена Хананејка. Наиме, Јевреји су само себе сматрали децом Божјом и све остале народе псима, а незнабошци су служили демонима кроз кипове и остале мртве предмете, кроз разне гатарије и нечисте жртве. Господ је одговором хтео да револтира своје ученике против јеврејске злобне искључивости, а жену Хананејку да одврати од службе ђаволима, од којих је и дошла болест њезиној кћери.

Тада је ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца - одговорила Господу: "Да, Господе! Али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара".

Видимо, браћо и сестре, колика је кротост ове смирене жене пред Господом и колика је љубав њена према својој болној кћери. Њу не вређа ни називање псетом, нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје господарима. Њена вера јој омогућава да брзо схвати сликовите и пренесене речи Спаситељеве. Вера је умудрује и омогућава јој да изговори најпогодније речи. Да је ова жена била рођена кћер Аврамова не би могла јасније показати своју веру него што је показала. То потврђују речи Спаситељеве у наставку приче: "О, жено! Велика је вера твоја; нека ти буде како желис. И оздрави кћи њезина онога часа".

Вера састављена са кротошћу и смирењем учини да оздрави кћерка жене Хананејке. Вера која види испред себе Господа који чини чуда може све и не познаје никакве препреке. Научимо се и ми да пробудимо веру у душама својим као жена Хананејка. Не чекајмо да нас задесе невоље па да почнемо веровати, него похитајмо да чистимо душе своје од прљавштине греха молитвом и постом, те хришћанским делима љубави према Богу и ближњима својим. Прилазимо Богу делима учињеним из љубави и негујмо истинску веру, смирење и кротост, исповедајмо грехове своје и кајмо се због њих, опраштајмо другима сагрешења њихова према нама да би Бог опростио наша сагрешења која смо учинили према њему и закону његовом.

Негујмо веру у душама својим и узносимо хвалу Богу, Тројици једнобитној и нераздељној, Оцу и Сину и Светоме Духу, за све и за сва, вавек. Амин.

Недеља 16. по Духовима:

ПРИЧА О ТАЛАНТИМА

"Јер као што човек полазећи дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једном, дакле, даде пет таланата, а другом два, а трећем један, сваком према његовој моћи; и отиде одмах. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свог. А по дугом времену дође господар тих слуга, и стаде се рачунати с њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару! Предао си ми пет таланата; ево још пет таланата ја сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свог. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару! Предао си ми два таланта; ево још два таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свог. А приступивши и онај што је примио један таланат рече: Господару! Знао сам да си ти тврд човек: жњеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао; Па се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти своје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лењиви слуго! Знао си да ја жњем где нисам сејао, и купим где нисам вејао: Требало је дакле моје сребро да даш трговцима; и ја дошавши узео бих своје с добитком. Узмите дакле од њега таланат, и подајте оном што има десет таланата. Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му; а од оног који нема, и шта има узеће се од њега. И неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба." (Мт. 25,14-30);

Бог не гледа на то, браћо и сестре, шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и нахрањен, и научен, и од људи поштован; Бог гледа на срце човека. Другим речима, Бог не гледа на спољашње стање и положај човека, него на његов унутрашњи напредак, узраст и богаћење духом и истином. Спољашња добра Бог је дао на уживање и животињама као и људима, али богату ризницу унутрашњих, духовних добара он је расуо само по душама људским. Зато за људе који су осетили у души својој дарове Божје све спољашње постаје малозначајно и мање вредно. За оне, опет, који своје духовне дарове занемарују и улудо троше на стицање спољашњих, времених добара, богатства, власти, светске славе и слично, ризница дарова Божјих губи своју неуништиву вредност и бива засута безначајним светским бригама и проблемима. О овоме нам говори данашње свето Јеванђеље.

Свако од нас у данашњој јеванђелској причи може да нађе себе. Добро погледајмо у свој унутрашњи живот и увидећемо да се налазимо или уз првог, или уз другог, или уз трећег слугу којима Бог "преда благо своје". Сви смо ми од Бога примили или "пет, или три или један таланат", односно духовни дар. А шта смо урадили са њима? Где је то благо које смо примили од Господа Христа? Да ли га умножавамо или смо га закопали у земљу тела свога? Кроз тајну крштења сви верни добијају обиље тих дарова, а кроз остале тајне црквене, дарови се ти од стране Бога појачавају и умножавају. Запитајмо себе колико смо ми радили на умножавању дарованих нам таланата? Колико смо се пута спремали за свето Причешће, колико смо поштовали Божје заповести о молитви и посту, о љубави према Богу и ближњима?

Чули сте у данашњем светом Јеванђељу, шта се све од хришћана тражи: страдање за истину Христову, трпљење, гладовање, пост, братољубље, а пре свега христољубље, жртвовање ради Христа; да будемо људи који ништа немају а све имају (2.Кор.6,10).

Да будемо сиромаси на земљи а богаташи на небу, да обогаћујемо себе Христом Богом, тим непролазним богатством, да обогаћујемо Њиме и ближње наше. То је наш подвиг, то је наш рад, то је наш труд којим умножавамо дароване нам таланте. Није сваки рад благословен пред Богом. Ђаво непрекидно ради, али је проклет његов рад. Само рад који се ради у име Божје благословен је, и даје свима који га врше вечну радост, вечно Небеско Царство. Тај рад, тај свети рад, тај даноноћни труд на спасењу душе, труд на добру ближњега јесте наша непобедива и нетрулежна вредност на небу, наш умножени таланат, наше уздарје за неизмерну милост и љубав Божју према нама.

Само оваквим радом ми доказујемо своју верност Богу, који нам је дао све дарове, дао нам душу и тело и савест и ум и све што имамо, све је то Божје, ништа није наше. Јер ко од људи може човеку дати душу? Ко савест? Ко ум? Све је то дар Божји, све то свевишњи и свемудри творац ствара свакоме од нас, и дарује свакоме од нас. Зато нам и свети апостол Павле поручује: "да прославимо Бога у телима својим и у душама својим што је Божје" (1.Кор.6,20). И тело и душа је Божја, обоје су створени за бесмртност и живот вечни, зато се морамо трудити да обесмрћујемо себе светим јеванђелским врлинама, да преко молитве, поста, трпљења, љубави према Богу и ближњима умножавамо дароване нам таланте. Тада ће и нама Господ рећи као верном слузи из данашње јеванђелске приче: "Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара свог", уђи у радост царства небескога, уђи у све вечне небеске радости.

Ето, браћо и сестре, то је награда за мали труд и за малу верност коју ми указујемо Спаситељу Господу Христу овде на земљи, творећи његове заповести. То је награда за све муке кроз које хришћанин мора проћи у овоме свету, за сва страдања. Зато апостол Павле, који је страдао више него ико од људи у овоме свету, који се може мерити са праведним Јовом у страдању, пише свима нама: "Радујте се, и опет вам велим радујте се, свагда у Господу" (1.Сол.5,17). Ту радост су осећали сви свети Мученици који су пролазили кроз страшне муке као да их не осећају, сви свети подвижници, сви пустињаци, сви прави хришћани. С радошћу су подносили све што их је сналазило у овоме свету ради Христа, ради душе њихове, ради спасења њиховог.

Тако се морамо и ми потрудити да стекнемо ту небеску радост, радост у подношењу разних недаћа и мука, још овде на земљи, да бисмо наставили да је вечно осећамо у царству небескоме. Кажем морамо се потрудити, уложити много напора да победимо своје грешне навике, да победимо сваки грех у себи, да очистимо и душу и ум и савест од греха да би нас обасјала небеска радост царства Божјега. У супротном ће нас задесити судбина последњег слуге, слуге који је добио један таланат и закопао га у земљу. Тада ће и нас Господ Христос као и њега питати где су нам дарови његови, где су нам таланти које нам је дао. Неће нам тада помоћи никакви изговори, никакве околности, никакве речи као ни слузи који је одговорио Господу: "Господару, знао сам да си тврд човек; жањеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао; па се побојах те отидох те сакрих твој таланат у земљу; и ево ти твоје". А Господ је створио небеса и земљу, он је тај који чини да пшеница и кукуруз, и све што је на земљи, ниче и рађа, и развија се, а безумни слуга тражи оправдање у речима ањеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао". Тако ће и нас Господ на Страшном суду питати ако не будемо испуњавали заповести његове у овоме свету слично слузи: "где су таланти моји, где си закопао душу своју, где си закопао савест своју, за што си везао ум свој"? Ни нама тада неће помоћи никакви изговори, никаква опрадања, и чућемо страшне речи: "Зли и лењиви слуго! ... баците га у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба".

Нека нам свеблаги Господ подари снаге да живимо по његовим светим заповестима и творимо вољу његову у овоме свету да нас не би снашле ове страшне речи. [1]



[1] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM