Select Your Language

Browse this website in:
Недеља 13. 14. и 15. по Духовима ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
петак, 17 септембар 2010 16:20

Недеља 15. по Духовима

О НАЈВЕЋОЈ ЗАПОВЕСТИ И ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ СИНУ ДАВИДОВОМ

"И упита један од њих законик кушајући Га и говорећи: Учитељу! Која је заповест највећа у закону? А Исус рече му: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе. О овима двема заповестима виси сав закон и пророци. А кад се сабраше фарисеји, упита их Исус Говорећи: Шта мислите за Христа, чији је син? Рекоше Му: Давидов. Рече им: Како дакле Давид Њега духом назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје подножје ногама Твојим? Кад дакле Давид назива Њега Господом, како му је син? И нико Му не могаше одговорити речи; нити смеде ко од тог дана да Га запита више. " (Мт. 22,35-46);

 

 

Хиљаду пута је боље не бити никада рођен, него родити се и устати против Бога. Сваки онај, браћо и сестре, ко хоће да посрами Бога посрамљује себе, а Богу даје прилику да се још више прослави.

Бог је као навлаш оставио правду ненаоружану и незастићену у овоме свету, да би он показао своју силу, и да би насилници имали камен спотицања. Зато је јачи конац правде него неправде. Насилник кидише да прекине конац правде, но заплиће се у њега и гине.

Сатана је хтео да уништи праведнога Јова, па га је дигао у небеса. Онда када је Јов изгледао немоћан, победио је. Сатана је хтео уништити цара Ирода, а овај, по злу своме, није се томе противио. И кад је Ирод изгледао свемоћан, пропао је.

Кад год су непријатељи добра, а то значи непријатељи Божји, плели мрежу Христу, сами су падали у њу; кад год су спремали понижење њему, сами су били понижени, и кад год су хтели њему да затворе уста, сами су морали заћутати. Управо, све што су чинили на његов срам окренуло се на његову славу а на њихов срам. Тако је било онда, тако бива данас, тако ће бити и до скончања времена. Ко год се и данас успротиви Христу, пашће и пропашће, а Христу ће тиме само дати прилику да већма засветли својом силом и славом.

Тако је диван и чудесан Господ, коме данас, како пише и прича свети Јеванђелист, "приступи неки законик и кушајући га упита: учитељу, која је заповест највећа у закону? ". О, како су људи затровани злом! Док Бог тражи ма и једно добро дело код највећег грешника, да би га спасао, дотле људи траже ма и један грех код највећег праведника, да би га убили! Ово је било последње у низу кушања којима су Јевреји тражили било који разлог да би Христа могли осудити на смрт.

Најпре су Христа кушали главари свештенички и старешине народне (Мт.21,23; Мк.11,27; Лк.20,1), потом су фарисеји с иродовцима изашли пред Христа са кушањем (Мт.22,15; Мк.12,13; Лк.20,20), а онда и садукеји прилазе Христу кушајући га (Мт.22,23; Мк.12,18; Лк.20,27; Дап.23,8); и када су сви били поражени Христовим одговорима, сабраше се највећи Христови непријатељи, фарисеји и садукеји, да учине заједнички напад, те га један од њих у име свију упита: “Која је заповест највећа у закону?” Но, шта им Христос одговара?

Добивају одговор о којем нису могли ни да слуте. Христове речи откривају оно у чему су они најсиромашнији, откривају њихово површно познавање Закона, односно познавање речи Закона без духа и живота.

Христос им одговара: "Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: љуби ближњег свога као самога себе".

Заиста, сав закон неба и земље. Нема другог закона после ове две заповести. Ваистину, у овом земаљском свету нема другог закона осим ове две најглавније заповести дате кроз Господа Христа.

Прва заповест: богољубље; друга: човекољубље. "Љуби Господа Бога свога". То је прва и највећа заповест. Друга зависи од ње и истиче из ње. У овоме свету човек живи захваљујући многим тајанственим силама. Ето, срце човечје куца; каква то чудна сила држи човека мимо његове воље у постојању, у животу. Ето, и плућа човечја раде без његове воље, и све што је унутра у човеку ради по неком тајанственом закону. Ко све то тако савршено уређује? Ко свим тим тајанственим силама управља? Ваистину, онај који највише љуби човека - Господ Бог и Спаситељ наш Исус Христос.

А зашто човек не осећа љубав Бога према себи? Зато што му је срце отврдло и вид духовни помрачен грехом. Христос је дошао у свет да би срце људско омекшало за осећање љубави према Богу, и да би се духовни вид помраченог човечанства отворио. У Својој божанској молитви пред страдање Господ Исус говори Оцу небесном: "Да позна свет да си ме ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао" (Јн.17,23). Каква узвишена и утешна изјава! Бог има очинску љубав према нама, грешним и нечистим људима, исто као и према своме јединородном Сину. Апостол Јован, који је наслањао главу на прси Господа и Бога свога, и који је најбоље осетио дубину и сладост божанске љубави на самом непресушном извору њеном, пише: "Дечице, да имамо ми љубав к њему јер он најпре показа љубав к нама" (1.Јн.4,19; 4,10). Видите како пише! Ово нису вешто изабране и састављене речи светских мудраца, него је ово треперење срца онога који се појио пуном мером љубави на самом извору, и који се у радосном одушевљењу служи најпростијим речима да искаже неисказиву љубав Божју.

Друга је заповест "као и ова: љуби ближњег свога као самога себе". Наши ближњи су за нас школа, браћо и сестре, у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Свако дело љубави које учинимо некоме човеку већма разгорева нашу љубав према Богу. Бог бива ганут нашом љубављу према суседима нашим слично мајци која се осећа ганута љубављу неког странца према детету своме. Толико је неопходно показати своју љубав на људима око себе да апостол љубави, чак назива лажом онога ко каже да љуби Бога а мрзи на брата свога (Јн.4,20).

А у чему треба да се састоји наша љубав према ближњим, то нам је јасно речено и примером показано како од стране самога Господа и Његових светих апостола, тако и од читаве војске Божјих угодника, богоносних отаца, мученика и мученица. Но главна су дела љубави према ближњима: милосрђе, праштање увреда, молитва за друге, подржавање слабих, стишавање гордих, опомињање неправедних, поучавање неуких, прикривање туђих недостатака, похваљивање туђих врлина, одбрана потиштених, жртвовање животом за друге. Јер "од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн.15,13).

Зато, браћо и сестре, потрудимо се да испунимо ове две божанске заповести "о којима виси сав закон и пророци", о којима виси небо и земља, сав створени свет: ангелски и материјални, да бисмо могли узносити сваку част, хвалу и благодарност Богу троједином, Оцу и Сину и Светоме Духу вавек. Амин.[1]

Недеља 14. по Духовима

ПРИЧА О СВАДБИ ЦАРЕВОГ СИНА

"И одговарајући Исус опет рече им у причама говорећи: Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину свом. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам обед свој уготовио, и јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу. А они не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. А кад то чу цар онај, разгневи се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. Тада рече слугама својим: Свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на раскршће и кога год нађете, дозовите на свадбу. И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. Изашавши пак цар да види госте угледа онде човека необученог у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу! Како си дошао амо без свадбеног руха? А он оћуте. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите те баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало избраних." (Мт.22,1-14);

Једном приликом Спаситељ наш, Господ Исус Христос је рекао: "Ако не једете тела Сина Човечјега и не пијете крви његове живота нећете имати у себи. Ко једе моје тело и пије моју крв у мени борави и ја у њему и ја ћу га васкрснути у последљи дан". (Јн.6,53-54).

Ваистину, браћо и сестре, нико неће имати живот вечни ако не буде приступао овој највећој тајни вере наше. Нико ко не буде имао заједницу са Христом у овоме животу неће, ваистину, ни у ономе - вечном животу, имати заједницу са њим. Спаситељ наш нам је отворио широм врата кроз која се улази у царство Божје, а на нама је самима хоћемо ли или нећемо проћи кроз њих. С друге стране, свети апостол Павле нас опомиње да испитује човек себе и тако приступа телу и крви Господњој: "Јер ко само једе и пије суд себи једе и пије, не разликујући тела и крви Господње. Зато су многи међу вама болесни, и много их је и умрло. Кад бисмо испитивали себе не би нам се судило". (1.Кор.11,29-31).

Дакле, с једне стране ако се не причешћујемо светим тајнама Господњим, живота нећемо имати. С друге опет стране, ако приступамо недостојни, односно неприпремљени правилним постом, молитвом и осталим јеванђелским врлинама, живота нећемо имати. Сви свети угодници Божји који Бога прославише за свога овоземаљског живота, живећи светим Богочовечанским врлинама, сматрали су себе недостојнима ове највеће тајне вере наше, ради своје дубоке и неизразиве спознаје Божанске чистоте ове свете тајне. Они строго пазећи на своје живљење по Божјим заповестима осећали су терет својих дела која су чинили против Бога и закона његовог до те мере да су за сваку и најмању помисао ума свога која није имала свој почетак и крај у Богу приносили усрдно и дубоко покајање. И само кроз такво покајање усуђивали су се приступати овој светој тајни и сједињавати се са Богом надајући се у милост Божју и његово неизмерно човекољубље.

Такође, када приступамо светој тајни исповести требамо да казујемо сва своја дела која чинимо против Бога и закона његовог, а не да оправдавамо себе оптужујући друге за своје грехе. Грех који починимо за њега и одговарамо и нико други на страшном суду неће бити питан за њега осим онога који је починио грех. Зато исповедајмо грехе које починимо или у којима учествујемо и кајмо се за исте да би могли стати пред Христа не као праведенога судију већ као пред дародавца живота вечног у Царству небескоме.

Данашња јеванђелска прича сликовито нам потврђује све речено. Спаситељ нам у ликовима цара, сина царева, слугу и званица у пренесеном значењу открива тајну спасења душа људских. Но послушајмо јеванђелску причу:

"Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину свом. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам обед свој уготовио, и јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу. А они не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. А кад то чу цар онај, разгневи се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. "

Човек цар у овој причи представља самога Бога, вечера - свету тајну Причешћа, слуге - свештенике а званице нас хришћане.

Бог по неизмерној милости и човекољубљу своме стално позива преко слугу својих своје званице на "свадбу" Сина свога односно на заједничке молитве у дом свој - Цркву. Ту Бог - у Цркви преко слугу својих - свештеника уготавља "свадбену вечеру" за званице своје. Али шта се догађа? Званице не желе да дођу на "свадбу" него се почеше изговарати својим световним обавезама и не маривши отидоше овај у поље своје, а овај к трговини својој. А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их.

Често се оваква слика виђа у наше време, браћо и сестре. Често пута не желимо слушати што нам слуге Божје поручују и на што нам указују. Преокупирани својим световним обавезама заборављамо на савете и не маримо на опомене, те одлазимо радије за обавезама а Бога и молитву стављамо на страну.

Када нам савети и опомене почну дирати наше успаване савести, тада не мислећи много почињемо ружити слуге Божје и тјерати их из своје близине, јер не можемо подносити истину коју они у име Бога нама преносе. Не желимо се одрећи својих порока и својих дела против Бога и закона Божјег, на које су усмерене опомене и савети слугу Божјих те их тјерамо и прогонимо на све начине најпре из себе самих а затим и из своје околине.

Но шта се догађа када Бог погледа на наша дела? То нам сликовито описује наставак јеванђелске приче: " А кад то чу цар онај, разгневи се и пославши војску своју погуби крвнике оне, и град њихов запали. Тада рече слугама својим: Свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на раскршће и кога год нађете, дозовите на свадбу. И изишавши слуге оне на раскршћа сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију."

Град у ужем смислу представља тело наше које ради греха нагомиланих у души губи животну снагу и разбољева се. Тело по речима апостола Павла јесте "црква Божја, и Дух Божји живи у њему. И ако поквари ко цркву Божју, поквариће њега Бог: јер је црква Божја света, а то сте ви" (1. Кор. 3, 16-17). Наша дела против Бога и закона Божјег кваре најпре душе наше стварајући у њима таму у којој се Бог ни назрети не може. Када душа потамни она своје затамњење видљиво пројављује на телу преко разних обољења.

Ова тајна је тешко схватљива за ум који је везан за тајне људске мудрости и науке јер се не може никаквим методама испитати и доказати. Болест се карактерише као последица претеране употребе неке твари или материје која оптерећује наш организам преко његових могућности. У хришћанству та претерана употреба се назива грехом, а једини лек за исцелење од греха јесте исповест и покајање.

Као круну свега Бог је преко Цркве дао хришћанима тајну причешћа која је уједно најсилније средство за исцелење од сваке болести и недуга било душевног било телесног.

Стога, браћо и сестре, живимо хришћанским јеванђелским животом и допустимо Богу да нам он буде заштита и помагач у свим нашим страдањима али и у нашим радостима које се дају свима који испуњавају заповести Господње.

Нека нас Бог чува и води, нека нам данашња молитва буде на свако добро да достојно прослављамо и узносимо хвалу Оцу и Сину и Светоме Духу вавек. Амин. [2]

Недеља 13. по Духовима

ПРИЧА О ВИНОГРАДАРИМА

"Другу причу чујте: Беше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима и отиде. А кад се приближи време родовима, посла слуге своје к виноградарима да приме родове његове. И виноградари похватавши слуге његове једног избише, а једног убише, а једног засуше камењем. Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише им тако исто. А по том посла к њима сина свог говорећи: Постидеће се сина мог. А виноградари видевши сина рекоше међу собом: Ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане достојање његово. И ухватише га, па изведоше га напоље из винограда, и убише. Кад дође дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Рекоше Му: Злочинце ће злом смрти поморити; а виноград даће другим виноградарима, који ће му давати родове у своје време. А рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, он је постао глава од угла; то би од Господа и дивно је у вашим очима." (Мт.21,33-42).

Колико сваком од нас, браћо и сестре, причињава радост учињено добро дело ближњих наших? Колико смо тада наклоњени према онима који нам чине добра дела, била она материјална била духовна? Колико опет, с друге стране, ми узвраћамо за та добра дела захвалношћу ономе који стоји иза сваког доброг дела?

Покушајмо да преиспитамо нашу савест и сами откријемо степен наше захвалности Богу, којем захваљујући и осећамо и радујемо се у овом нашем овоземаљском животу.

Увидимо колико занемарујемо добра дела која нам Бог по милости својој чини, и колико мало ми са своје стране узносимо захвалност њему, дародавцу свих добара роду људском.

Све што ми људи имамо на овој планети није наше, већ Божје; не припада нама, већ Богу; јер није створено нашим снагама, којих без Божје силе ни немамо, већ Божјим. Стога бисмо требали најпре да узносимо захвалност њему, Богу нашему, па тек онда створењу руку његових које нам чини добро. Ако нема Бога међу нама, нема ни истинског добра, ни истинске правде, ни истинске љубави, нити било чега истинског што може донети потпуну радост и искрену захвалност.

Ово нам потврђује данашња јеванђелска прича Спаситеља нашег о злим виноградарима:

"Беше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима и отиде."

Човек домаћин представља самог Бога, виноград ову нашу планету, пивница и кула означавају сва дела Божја која су на земљи а виноградари представљају нас људе.

Бог је нама људима створио све да можемо живети као бого-људи, међутим ми смо сами учинили, од свега добра што га Бог створи, себи муку и јад. Муку до муке и јад до јада. Ми сами хоћемо да скројимо свет онако како то нама тренутно одговара и у том нашем труду изостављамо онога који је најважнији, без кога се ништа не може створити и кроз кога је све постало - Бога.

О, колика је безумност наша, без Божје мудрости, када савршено створени свет ми делима нашим претварамо у место муке и јада, када оно што је Божјом руком створено да служи као добро ми нашим немоћним рукама претварамо у нешто супротно томе - у зло. И ми смо слични виноградарима из данашње јеванђелске приче, који када им господар од винограда посла слуге своје да приме плодове од винограда, "једног избише, а једног убише, а једног засуше камењем" Тако и ми полажемо наде своје у сопствене снаге, које не могу уза све наше трудове да оду даље од земље; у силу оружја, која нас само све више истребљује, и заштиту камења, које нас окамењује уместо да нас штити; и трудимо се мислећи да идемо напред, а за истину не желимо ни чути нити је желимо схватити. Ову истину нам обелодањује свети Апостол Јаков када благовести:

"Откуда ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у васим удовима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. Прељубочинци и прељубочинице, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету да пријатељ буде, непријатељ Божји постаје" (Јак. 4,1-4). Међутим, Бог нам по милости својој изнова шаље слуге своје, а ми, авај, поново подражавамо злим виноградарима и поново чинимо исте грешке. Поново као слепци корачамо за својим претходницима и хватамо нити које су њих одвукле далеко од истине, далеко од правог и истинског извора свих добара.

На крају ће нам Бог послати Сина свога, и тада тешко нама, браћо и сестре, ако не почнемо да живимо животом достојним небеске славе, јер нас чека иста судбина као и зле виноградаре, "који бише злом смрћу погубљени а виноград господар даде другим виноградарима који ће му давати плодове у своје време. "

Будимо достојне слуге Господара нашег и ивимо по заповестима његовим, волимо се јеванђелском љубављу и љубимо истину као највеће благо. Не полажимо наду у свет, већ у Створитеља света, захваљујући му непрестано на милости његовој.

Живимо врлинским животом и не испуштајмо Бога из мисли својих, узносимо захвалне молитве за све и сва што нас сналази у животу и полажимо неизмерну наду у Бога, Пресвету Богородицу и све Свете Његове.

Само тако ћемо постати наследници новог винограда који ће Бог поново обновити када дође у слави својој са светим анђелима својим да суди свима по делима њиховим.

Само тако ћемо бити истинске слуге Божје и истински следбеници уског јеванђелског пута који води у живот вечни. Богу нашему, Тројици једнобитној и нераздељној, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је слава вавек. Амин! [3]


 

[1] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

[2] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

[3] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM