Select Your Language

Browse this website in:
Недеља 7. 8. и 9. по Духовима ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
субота, 10 јул 2010 20:55

Недеља 9. по Духовима

ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС ИДЕ ПО МОРУ (ХОДА ПО ВОДИ)

"(И одмах) принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и беше онде сам. А лађа беше већ насред мора угрожена од валова, јер беше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видевши га ученици где иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се; ја сам, не плашите се. А Петар одговарајући рече му: Господе! ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А Он рече: Ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни! Зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста ветар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божји. И прешавши дођоше у земљу генисаретску". (Мт.14,22-34).

 

 

Као бледом сликом обелоданио је Бог своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безбројна тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму.

Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску у ком су се могла показати у овоме свету - у човеку. Не у сваком човеку, не у створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. У њему су засјали и показали се видљиво сједињени и светлост и моћ и мудрост и красота, и милост и живот.

Само кроз Господа Исуса Христа може се веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само Господ Исус Христос може дати храбрости да живимо и храбро кроз смрт прођемо.

Само он може оправдати наду у живот узвишенији од овога трулежног живота. И само нас он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер он је жива и оваплоћена победа Божја над светом.

"Не бојте се, ја сам победио свет" (Јн.16,33), рекао је Христос својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига његових победа, сведочанство његове свемоћи. Историја Цркве до данас - и до краја света - још је пространија књига његових победа. Ко год посумња, изгубиће плод тих његових победа. Зато без икакве сумње послушајмо поруке данашње јеванђелске приче, која описује једну горостасну победу Христову над физичком природом.

После чудесног нахрањења пет хиљада људи у пустињи само са пет хлебова и две рибе, Господ је рекао својим ученицима да уђу у лађу и да пређу на супротну страну Галилејског мора, а он се попео на гору, да би по обичају био на молитви сам. Када је лађа већ била насред мора, почео је дувати јак противан ветар. Таласи су бесно ударали у лађу. У току ноћи Исус је пошао да би стигао своје ученике идући по мору. Видевши га како хода по мору, ученици су се уплашили, мислећи да је утвара и од страха повикаше. А Исус им се одмах обрати речима: "Не бојте се; ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А Он рече: Ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни! Зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста ветар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божји.", (Мт.14,27-33).

Прекрасан јеванђелски догађај! Дивна слика, пуна драме и напетости! Догађај којим нам Господ још једном указује на значај вере у нашем животу, на потребу молитве и самоће којима се души омогућује близак контакт са Богом.

Но, покушајмо да пратећи редослед данашње јеванђелске приче проникнемо у њено унутрашње значење за наш духовни живот.

Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак - шта све то значи?

Отпустити народ значи оставити на страну све представе о свету и сва сећања која нас вежу за свет, па испражњени од света уздићи се к Богу на молитву.

Пењање на гору значи уздићи свој ум и срце и душу на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај кога притеже свет к безбројним интересима, као са многобројним народом, не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем.

Самоћа означава голу душу онакву каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу. Они који због разочараности у свет осете ту ужасну самоћу обично свој живот завршавају самоубиством ако не успеју да се подигну на висину где човек сусреће Бога.

Мрак означава савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено свиће зора небеске светлости што од Бога долази и обасјава му један нови, бескрајно сјајнији и бољи свет од овога.

Ово су, браћо и сестре, четири фазе молитве и њихов унутрашњи смисао које су сликовито представљене у данашњој јеванђелској причи отпуштањем народа, пењањем на гору, самоћом и тамом.

Но ова осамљена молитва Господа Исуса поучна је за нас још и с обзиром на оно што се догодило пре ње и што се имало догодити после. Пре те молитве Господ је учинио нечувено чудо умножавања хлеба, а после ње имао је да по усталасаноме мору ходи као по суву до саме средине морске.

Тако и ми требамо, браћо и сестре, да прво засведочимо своју веру добрим делом, па онда да је исповедамо речима. Даље, молитва вреди само онда кад се спремамо да учинимо добро дело и молимо се Богу за помоћ. Молитва пак Богу да би он пружио своју помоћ у злу делу је бесциљна и, још горе, богохулна. Чинити зло и вршити молитву, то је као сејати кукољ и захтевати од Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву и благодаримо Богу што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од њега благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и честито.

Једном речју, свако добро дело што имамо, или што учинимо, или што доживимо и видимо, или што чујемо и прочитамо - свако, свако без изузетка треба да у целости приписујемо Богу а не себи, не својој моћи, не својој памети или праведности. Јер, ништа смо пред Господом.

Господе свеблаги, смилуј се на нас и подај нам да умом разумемо поруке твојих дела и прослављамо Твоје свето име, Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.

Недеља 8. по Духовима

ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС УМНОЖАВА ХЉЕБОВЕ И ХРАНИ 5.000 ЉУДИ

“(И изашавши) Исус виде многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овде је пусто место, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они рекоше му: Немамо овде до само пет хлебова и две рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави; па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ. (Мт.14,14-22);

Господ Исус Христос је дошао у овај свет, браћо и сестре, да нама људима дарује небо, Царство небеско, да нам дарује вечни бесмртни живот, и да нам покаже да је душа наша највећа вредност у овоме свету. Све бриге наше око тела на крају воде гробљу и распадању. Зато Господ објављује да је душа скупоценија од свих светова, и да више вреди него сва сунца, и сам свет сунчани, и све галаксије. Он је тај који у виновој лози претвара воду у вино, који воду претвара у крв у свом Телу. Он је тај који храну претвара у нашу мисао, у наше осећање и који оживотворава све и свему даје мисао и смисао. Зато требамо сав живот наш упутити Господу Христу, који је дошао у овај свет и постао човек.

Зато у овоземаљском пролазном животу треба да се научимо вечноме животу. А једина школа у којој се можемо научити како да задобијемо вечни живот јесте Црква Божја, коју је основао сам Господ Христос и дао нам у њој Свете Тајне и свете врлине. Тако смо сви позвани да будемо чудотворци, да душом која је од Бога, која је од Неба, помоћу вере у Христа стекнемо себи Вечно Царство и живот вечни у том Царству. Тај вечни живот ми хришћани стичемо сваки дан, приметно и неприметно, видљиво и невидљиво. Кроз свако: Господе помилуј, ми згрћемо у душу своју вечни живот. Чинећи милостињу Христа ради ми такође невидљиве Божанске силе сводимо у душу своју, испуњујемо себе Божанским силама. Укратко, чинећи ма које јеванђелско дело, извршујући ма коју јеванђелску заповест, ми низводимо у душу своју Божанске силе Христове. На тај начин ми прогонимо из себе све што је грешно, све што је смртно, све што је демонско и зацарујемо у својој души Царство Божје и живот вечни.

Када се споји са бесмртним Богом душа и сама постаје бесмртна и тада сви греси бивају побеђени и искорењени из ње. На место греха Господ низводи љубав своју те душа оживљава из мртвих, односно човек побеђује смрт и улази у живот вечни, у заједницу са вечним Богом, постаје – по речима Светих Отаца – бог по благодати.

Да бисмо ово постигли ми морамо рашчистити свако зло што је у нама, сваки грех, морамо узети крст свој. То боли, много боли, боли и дању и ноћу. Али кад то учинимо, небеска помоћ силази на нас, на нашу душу, и ми онда лако побеђујемо сваку страст и сваку жељу. Када Господ види наш труд и напор, кад види нашу добру вољу да хоћемо да ослободимо себе од својих грехова, он нам тек онда даје помоћ. Док ми сами не почнемо борбу са нашим гресима, пороцима и страстима изостаје помоћ Божја, јер нема наше жеље и чврстог определења за добро. Господ никога не приморава да чини добро, свакоме од нас оставља слободу одлуке, слободу избора. Зато имамо слободну вољу да се сами опредељујемо, да сами изаберемо пут истине, пут врлине у овоме свету. И кад то учинимо, онда Господ даје своју силу и моћ нашој души да иде путем врлине, путем сваког јеванђелског добра.

Присетимо се, браћо и сестре, приче Спаситеља о богаташу и Лазару (Лк.16,19-31). Богаташ гледајући Лазара у ранама како се распада није хајао за њега, већ је живео весело и господски, како се вели у светом Јеванђељу. А кад је дошла смрт, дођоше са њом и анђели Божји и узеше душу убогог Лазара и однесоше у рај, а дођоше и мрачни демони и однесоше душу богаташеву у пакао. И тамо богаташ не виде ништа осим свога зла па моли светог оца Авраама, који у наручју држаше душу Лазареву: Молим те пак оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће, нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења” (Лк.16,27-28), то јест, да не дођу у овај свет са празном и страшном душом са каквом сам ја дошао. А свети отац Авраам каже: “Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају” (Лк.16,29).

Душа наша кад изађе из овога света носи ону имовину, оно имање које је стекла у овоме свету. Ако смо у души својој гомилали грехе, сласт за слашћу, зло за злом, онда тешко нашој души! На оном свету ћемо вапити као богаташ: “Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену” (Лк.16,24).

Зато се живот на земљи, браћо и сестре, нама даје као школа да се припремимо за живот вечни у ономе свету. Душа нам је дата да знамо Бога, да знамо анђеле Божје, да знамо рај, пакао и ђаволе, и да се определимо слободном вољом куда и на коју страну: да ли у рај или у пакао?

Само је једно на потребу – Царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос Спаситељ да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао – Бог, један осећај – љубав, једну тежњу – приближење Богу. Све код Господа Христа је управљено на овај највиши, једини и јединствени циљ, како речи које је изрекао тако и дела која је учинио.

И данашње јеванђеље које сте чули описује једно целисходно и потребно чудо, умножење хлеба у пустињи, у којој је било око десет хиљада гладних људских бића (јер се каже да је било пет хиљада људи осим жена и деце).

Апостоли носе у својим рукама пет хлебова и деле окупљеном народу, “И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних”, (Мт.14,20). Више остало него пет хлебова са којима се почело. Заиста, овај чудни учитељ Исус из Назарета небески је човек, небески чудотворац. Ето, подиже очи к небу, благослови пет хлебова и две рибе, и толики свет наједе се и насити. Ваистину, чудо огромно, али сасвим природно.

Зато, нема другог имена под небом, како се вели у Светом Писму, којим се људи могу спасти од смрти, од ђавола, од пакла, нема осим Господа Христа (Дап. 4, 12).

Он нека буде у нашим очима и нашој души, он нека испуњује наше дане, наше ноћи, е да би овај свет, ова чудесна радионица Божја пуна чудотвораца Божјих, помогла свима нама људима да стекнемо живот вечни ради кога нас је Господ и створио.

Да стекнемо Царство небеско кроз Истину вечну и живот вечни и живимо у заједници са Богом и у овоме и у ономе свету.

Богу нашему Тројици једнобитној и нераздељној нека је слава вавек. Амин.

Недеља 7. по Духовима

ИСЦЕЉЕЊЕ ДВОЈИЦЕ СЛЕПИХ

“(А) кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слепца вичући: Помилуј нас, сине Давидов! А када дође у кућу, приступише му слепци, и рече им Исус: Верујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запрети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна. А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човека нема и бесомучна. И пошто изагна демона, проговори неми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у народу” (Мт.9,27-35);

Првосаздани човек живео је, као и анђели, од гледања у Бога; његови потомци, после греха, живели су од вере у Бога. Они којима је затворено гледање а није отворена вера, не могу се рачунати у живе, јер немају везу са животом.

Бог није камен једном убачен у човека и ту остаје мимо воље човекове. Бог је сила финија од светлости и ваздуха; сила која испуњава човека или га напушта према доброј вољи човековој. Тако човек ни у два дана није подједнако испуњен Богом. То зависи највише од човекове отворености према њему. Кад би човечја душа била потпуно отворена према Богу (а то значи у исто време затворена према свету), онда би се човек вратио у првобитно наслађивање Бога гледањем. Но како је то тешко постићи у земаљској, смртној средини, остаје само један отвор којим човек може доћи у везу са Богом као извором живота – остаје вера.

Зато нам Света Црква питање вере често поставља и објашњава помоћу јеванђелских прича које се читају на богослужењу. Тако смо пре три недеље слушали јеванђеље о вери капернаумског капетана, тако непоколебљивој да је задивила и самог Господа Исуса, који рече: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт.8,10). Прошле недеље чули смо о вери оних који су донели Исусу једног раслабљеног болесника, опруженог на носилима. Видевши њихову веру, Христос је опростио грехе раслабљеном и исцелио га, (Мт.9,2-6). А у данашњој јеванђелској причи Христос је вратио вид двојици слепих, опет због вере њихове. Овом чудесном исцељењу претходе друга два, такође плодови јаке вере – исцељење болесне крвоточиве жене (Мт.9,22) и васкрсење Јаирове кћери (Мт.9, 25; Лк.8,41-56).

Вера значи: прво, сећање на првобитно гледање Бога, - сећање које је остало записано у савести; друго, примање као истине онога што је Бог открио видовитим пророцима и светитељима; и треће и најважније: признање Господа Христа као Сина Божјег, као иконе Бога невидљивог (2.Кор.4,4). Ово треће обухвата и испуњава до савршенства оно обоје прво. Ово је вера која оживљава и спасава. Ово је највећи отвор кроз који Бог улази у човека према мери чежње и добре воље човекове. Зато Господ Исус често питаше болеснике и страдалнике: Верујеш ли? Или: Верујеш ли да ја то могу учинити?

И данашње јеванђеље описује једно од многих чудеса која се дешавају онда кад се човек вером отвори према Богу и пусти га у себе. После васкрсења Јаирове кћери, Господа и ученике његове пратило је мноштво народа. О чуду васкрсења чула су и два слепца која су била на улици и просили милостињу, па сазнавши да Господ пролази недалеко од њих почеше да вичу: Смилуј се на нас, сине Давидов! Не желећи да њихова вера послужи као празна слава, већ као поука народу који га је пратио, а и свима нама, Спаситељ свраћа код једне куће и ту пред малим бројем сведока исцељује ова два слепца. Том приликом им поставља питање: Верујете ли да могу то учинити?” И добива одговор: Да, Господе!

Као одговор на ову кратку, али снажну и убедљиву исповест дошле су спасоносне речи Господа: По вери вашој нека вам буде! И деси се чудо, настало као плод вере: И отворише им се очи! како сведочи јеванђелист.

Заиста чудно – једна мала потврдна реч да!, коју у нашем обичном животу изговарамо толико пута не придајући важности њеној моћи, учинила је чудо, постала је кључ који је отворио очи двојице слепаца!

Браћо и сестре, вера је од почетка својствена људима. Она је у основи свих наших тежњи у постизању неког узвишеног идеала. Вера је неопходна не само због чуда или само у изузетним животним ситуацијама, у случајевима беда и несрећа, него и у сваком времену и у свим условима нашег живота. Вера је за душу оно што је ваздух за тело.

Вера води човека Богу у часовима беда и искушења. Она чини човека истински срећним, уноси светлост и радост у живот, наду и очекивање. Радост коју вера доноси је таква да ништа друго у свету није у стању да је створи. Онај који верује зна да би без вере био без утехе у животу, као путник који лута по мраку, као лађа без компаса и кормила. Онај који верује осећа и зна да је вера његово највеће благо.

Браћо и сестре, у лицу двојице слепаца из данашње јеванђелске приче имамо пример чисте, искрене, чврсте, живе и убеђене вере. Кроз ту веру и својом скромном молитвом слепци су добили од Господа исцељење свог телесног слепила. И ми кроз своју веру у Христа, слично слепцима, можемо да добијемо исцељење нашег душевног слепила, и свих наших личних и друштвених недуга. Вера ће нам дати снаге да се волимо као браћа, да се боримо за победу мира и правде, да радимо на једном бољем и Богу ближем животу. Зато негујмо веру своју и не дозвољавајмо да нам је ико или ишта поквари. Без вере човек је као лађа без компаса и кормила, како ветрови дувају тако се и лађа окреће све док не заврши под водом. Тако и човек без вере лута по овоме свету тражећи оно што му свет не може дати све док не заврши у невољама, недаћама и искушењима сваке врсте.

Немојмо чекати да нас невоље, било наше било наших ближњих, враћају вери, него се већ сада окренимо лицем према Богу и пред њим цинимо сва своја дела.

Нека нам Бог буде милостив и нека распламса тињајућу искру вере у душама нашим, да прослављамо његово свето име, Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин. [1]



[1] http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/category/PROPOVEDI%20O.VASILIJA/P15/

LAST_UPDATED2
 

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM