Select Your Language

Browse this website in:
БЕСЕДА АРХИМАНДРИТА ЈУЛИЈАНА ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао свештеник Жељко Ђурица   
недеља, 18 септембар 2011 19:25

 

ЗЛО РАЂАЊЕ-ГОТОВО СУЂЕЊЕ


Ево и ми смо се скупили у овој светињи Светог Немање, да се Богу помолимо да пошаље милост нашем народу, да му пошаље благодат трпљења, да му да покајање да би му опростио грехове које је српски народ чинио, а и данас чини. А има их пуно. Код нас у Србији нема где се не псује име Божје.

Да, има и људи који у вери, нади и љубави желе да служе Богу. Али има више оних који да мир, земаљски мир, употребе на зло. Не желимо да чинимо вољу Божју. Греховно смо много оболели. Народ је врло лако пристао на речи оног злочинца Тита, још од пре тридесет година кад је нашим мајкама препоручио да не рађају децу да би се подигао стандард. То јест не рађајте децу да не бисте добра која вам је Бог дао делили са другима.

 

LAST_UPDATED2
 
ИЗГУБЉЕНА РАДОСТ ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
среда, 20 април 2011 22:01

ИЛИ ЗАШТО У ЦРКВИ БИВА ТЕШКО


Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви?

Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …»

 
СЕЛА И СТАНОВНИШТВО ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
уторак, 29 март 2011 18:18

Истраживачи етничког састава становништва Ливањског поља и ближе околице, биљеже да овде живе: Срби, Хрвати, Муслимани и Цигани.

До децембра 1994. године, србски живаљ је настањен у селима: Бојмунти, Радановци, Врбица, Богдаши, Бастаси, Нуглашица, Грковци, Црни Луг, Јаруга, Пржине, Казанци, Сајковић, Губин, Прово, и Чапразлије. Пред офанзивом здружених Хрватских војних снага овај живаљ се исељава, а села су спаљена.

Након Другог свјетског рата из Доњег поља почела је миграција, што је узроковало разводњавање народног и породичног предања, које се усмено преносило са генерације на генерације.

Код неких родова предање задире у даљу прошлост. То се углавном односи на оне родове који су се доселили у овај крај из околине Врлике и још неких крајева.

Испитивања 60-их година говоре да овај народ зна како су му претци често бјежали у Далмацију и опет се враћали на своја огњишта. У народу се спомиње бјежање због харања куге, за што постоје историјски документи, а постоје основане тврдње, да је било привременог бјежања пред налетом Турака, који су овај крај до темеља рушили, палили и пљачкали.

Неки истраживачи тврде да су старосједеоци у Доњем пољу само они који никад нису бјежали из свог села и овдје спомињу род Докић из Врбице.

Највећи број овог живља је досељен из Далмације у данашња села Доњег Ливањског поља. Према неким подацима, 107 родова или 58,8 % је далматинског поријекла. Према тврдњи и испитивању које је провео Марио Петрић за потребе Земаљског музеја у Сарајеву 1960/61. године, ово становништво води поријекло од србских досељеника, који су у Врличку и Книнску крајину доселили у XV и XVI вијеку и касније.

Највеће сеобе спомињу се почетком XVI вијека, од 1523. до 1527. године, када је по наређењу Турака пресељено у Книнску крајину, Буковицу и Котаре неколико хиљада србских породица из Босне и Херцеговине и старе Србије. И након Карловачког мира 1699. године, наводи се податак о насељавању србског становништва у околину Врлике.

Пут досељавања из врличке околине у данашња села Доњег Ливањског поља, тврде, да је ишао преко Динаре на село Губин. Може се ово узети као тачно, али је познато и то, да је свако село имало неки свој пријеки пут, којим је неко и некада туда пролазио, куда су пролазиле разне трговачке караване.

Другу групу чине досељеници из западне и сјеверозападне Босне. Овима припада 43 рода или 23,4 %.

Углавном треба рећи да су била национално мјешана села: Чапразлије, Челебић, Прилука, Сухача, Застиње, Губер, Грборези, Раповине, Жабљак, Поточани, Била, Смрчани, Голињево, Рујани, Лиштани, Оџак, ... У овим селима живаљ је страдао током Другог свјетског рата. За највећи дио породица је отежано испитивање поријекла.

До краја Првог свјетског рата није било неких посебних исељавања овог живља у друге крајеве, а послије Другог свјетског рата било је битних помјерања узрокованих посљедицама рата.

 
ПРЕЗИМЕНА И ПОРОДИЦЕ ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
уторак, 29 март 2011 18:08

Уписом у књиге рођених, те даљним уписима у службена акта презименом смо уведени у друштво. По њему се зна да постојимо, гдје живимо, чији смо и коме припадамо. По презимену ће се знати да смо једном постојали и коме смо припадали. По њему се зна какви смо сада. Какви смо некада били сакупљало се и концентрисало у слику, у садржај нашег презимена које је смјештено у меморију у угодна или неугодна сјећања наших правих или посредних познаваоца. Сва добра или лоша сјећања на нас садржана су у нашим презименима. То је једна од важних њихових одлика.

Цијело наше знање о неком, акумулирано је у презимену тога лица као у жижи. Што га боље познајемо, садржај његовог презимена је богатији. Презименом идентификујемо тачно одређено лице у мноштву других људи. Тако нам је то од родилишта, кроз цио живот, до почивалишта.

Кроз презимена се даду видјети елементи обичајног права: наслијеђивање имена предака, како би се именом и презименом чувао редослијед у наслијеђивању. Отуда је један од разлога што су се веселили више рођењу сина него кћери. Он им је презименом продуживао трајање рода и паљење ватре на кућном огњишту.

Код презимена се често види вјерска и национална припадност, оне се редовно не подударају и није их упутно изједначавати.

Што се тиче већине презимена код народа ливањске регије, она су нам један од најсигурнијих извора и путева за истраживање поријекла родова, који овдје живе или су некада живјели.

 

LAST_UPDATED2
 
ПОСТ ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
недеља, 06 март 2011 19:49

"А кад постите, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно." (Мт.6,16-18).

 

LAST_UPDATED2
 
<< Почетак < Претходна 51 52 53 54 55 56 57 58 59 Следећа > Крај >>

JPAGE_CURRENT_OF_TOTAL

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

Видео


Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

Челебић - Гнијездо и порклетство

 

 

 

 

 

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM