Select Your Language

Browse this website in:
ЗНАЦИ ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
субота, 25 септембар 2010 20:43

ОВАЈ СВЕТ ЈЕ ОСТАРИО ОД ГРЕХА

 

            Како рекох раније, блажене успомене Старац (духовник) ретко је напуштао своју келију, само из љубави према ученицима излазио је у предсобље, где нас је поучавао својим речима, испуњеним духовне сладости и мудрости.

            После неколико година на путовању, вративши се у Цариград, сазнао сам да је блажени старац болестан, и зажелео сам да га видим, пре него га Господ позове из овог живота. Још неки из нашега братства такође су желели да га посете са мном, и на вратима његове келије ми смо замолили, преко келејника да нас Старац удостоји свога благослова и поучавања. Старац је благонаклоно изразио спремност да нас прими... Ускоро је и он изишао: био је потпуно сед, средњега раста, мало погурен, на уснама му је лебдео леп осмех и са добротом је гледао на сваког од нас. Често би очи његове биле осенчене тугом, зато што је дубоко сажаљевао цели свет који је огрезао у гресима и невољама, а говорећи о томе, Старац је сагибао главу и плакао. Ми смо сели у полукруг и слушали речи Старца.

            Он нам је говорио како Господ силно жели наше спасење и да је све учинио за то, да се Његова милост и благодатна помоћ простире и на праведника и на грешника те је потребан само мали напор с наше стране за спасење душе.

LAST_UPDATED2
 
НОВО ДОБА ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
четвртак, 23 септембар 2010 21:29

 

(NEW AGE)

I

"А ви, дакле, вољени, знајући унапред, чувајте се да обманом безаконика не будете одведени са њима, и не отпаднете од свога ослонца, но узрастајте у благодати и у познању Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Њему слава и сада и у дан вечни. Амин." (2.Пет.3,17-18).

 

LAST_UPDATED2
 
ТО СУ СРБИ! ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао парох лијевањски, протојереј Жељко Ђурица   
четвртак, 16 септембар 2010 12:28

ИЗ ПОСЛЕДЊЕ ПРОПОВЕДИ ПАСТОРА ФРИДРИХА ГРИЗЕНДОРФА ОДРЖАНЕ, МАЈА 1945. ГОДИНЕ У СЕЛУ ЕВЕРБУРГ КОД ОСНАБРИКА: ТО СУ СРБИ!

 

            … Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је уствари материјална победа. Ту победу су они однели. Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби! Ми смо их само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотину Срба који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника који је иначе претстављао власт окупатора насилника. Па не само то да смо чинили него смо благонаклоно гледали како су тамо пуцали са свих страна. Знали смо да се овде међу нама налази 5 000 Срба, који су некад представљали друштвену елиту у својој земљи а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети тај се не посвети! И ми смо се, заиста, плашили освете тих србских мученика. Бојали смо се да ће они по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима радили. Замишљали смо рано ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било? Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5000 живих костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио србски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била – “Србија!” Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама које је наш Гете тако волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим своју последњу свештеничку беседу…

 

Фридрих Гризендорф

 

LAST_UPDATED2
 
ДОБРО ДОШЛИ! ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
среда, 15 септембар 2010 07:30

ПОМАЖЕ БОГ,

драги пријатељи и посјетиоци нашег сајта!

Сајт парохије лијевањске, (lijevno.com) посвећен је православним Србима, њиховим пријатељима и свим људима добре воље.

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Господина Хризостома,

његов рад има за циљ, упознавње православне вјере, његовање и очување Српске историје, културе и традиције, те информисање о дешавањима у парохији и шире.

Желећи са вама подјелити духовну радост и свједочанста сачувана из прошлости, те отргнути од заборава непроцјењиву вриједност и животно искуство наших предака, позивамо вас да посјетите наш сајт и предлажемо размјену банера, линкова, и осталог садржаја.

С благословом Божијим,

Парох лијевањски

Протојереј Жељко Ђурица

LAST_UPDATED2
 
Личности ПДФ Штампа Eл. пошта
Написао Administrator   
субота, 21 фебруар 2009 20:44

ПОРОДИЦА КОЈДА

Према предању Тоше Којдића, које је наследио од својих предака, породица Којда је од давнина позната свештеничка породица. Презиме варира од Којда, Кодић, Којдић, Конда, до Којевић-Поповић.

Још давне 1700. године доселио је у Ливно, свештеник Никола Којда, из села Острошца код Гламоча. Свештеничко знање, стекао је од свога оца, као што је и он изучио свога сина Јову који га је наследио. Јову је наследио његов син Станко који се замонашио и добио име Серафим. Био је вредан и непрестано је размишљао о оснивању школе, те је заиста и отворио 1820. године у својој кући на "Беглуку". Кућа је касније била у власништву Тоше Којдића. За оца Серафима, кога су звали "поп Станко" још се само зна да је ослепио и умро у 106. години живота.1 Негде се наводи 1845. а негде 1856. година његове смрти. Иван Франо Јукић, приликом проласка кроз Ливно, записао је следеће: "Одатле униђох у варош, те се свратих ришћанском проти, оцу Конди. Јово управља с нуријом, брат му служи као капелан, а отац поради старости, у ништа се не плете. Ту будем лијепо причекан, румом и кафом послужен" 2

1835 Симо Кодић

1835 Станко Којда

1840 – 1845 Серафим Конда, архимандрит

1845 Јован Конда

1845 Симеон Конда

+ 1867 Симеун Којдић, протојереј

[1] Стипо Манђерало, Гробље у Застињу код Ливна, Сарајево, 1984. год. Стр.176.

2 Иван Франо Јукић, Путописи и историско-етнографски радови, Сарајево, 1953. год. Стр.110.

БОСИЉКА ЈАГОДИЋ

У Поточанима је честита Зорка Михаљевић, чија је кућа одмах поред нашег гробља. Та храбра жена у злим временима деведесетих, спасила је живот мојој тетки Босиљки Јагодић. Од 1878. године моја покојна тетка Босиљка била је једини чувар адресе, Село Поточани. Она је рођена 1919. године и стасала за удају почетком другог светског рата. После рата, лепотица о чијој лепоти су се певале и песме, иако је имала много просаца, није се удала. Разлог је што је поштовала реч своје мајке а моје баке, по оцу; једне отресите и  православљу окренуте жене која је рекла да ће је проклети ако се уда за човека с којим се неће венчати у цркви. А моју тетку су просили, официри, чиновници, шумари и учитељи. Знамо да су после Другог светског рата, сви они обавезно били чланови Савеза комуниста. Моја драга тетка, живела је у нашј породичној кући, и у мају 1992. године, унуцима, оних који су јој убили оца, засметала је једна једина српска душа, од Ливна до Малована,па су јој запалили једне ноћи шталу и обесни богохулници нису је отворили него је моја Тетка скривена у великом грму зобике слушала, како полузапаљене врече њене козе и како горе штала и сено. Штала је удаљена од куће тридесетак метара, слутила је она да ће запалити и кућу под окриљем ноћи, јер им је и душа црна. Следећу ноћ спавала је код Зорке, а она јој је казала да знају да је она штити и да мора да напусти њене родне Поточане. Сметала је ова Српска старица  на прагу седамдесет лета па је Зорка дојавила моме тати, који је остао у Ливну, шта се спрема и он је платио таксисти муслиману, једини који је хтео да га вози 100 немачких марака, за 12 километара вожње и отишао да довезе сестру која је била осуђена на ликвидацију следеће ноћи.

Ову своју голготу, причала ми је пред смрт, у Аранђеловцу, моја храбра тетка.Дошо, мој Благоја, и довео оног Циганина што таксира. А ја јадна видим да су дошле виле очима, да више нема ни огњишћа ни бакре. Како да спакујем моје ткало (мисли на ручни рад, ћилиме, торбе, прегаче) које сам у руво, девојачку спрему остављала, прела, бојила. Шта да радим са кокошкама, кад су козе већ изгореле? Кукала би до неба, али несмим, да ми Благоји неби наудили, (њеног брата којег је гојила, јер је мајка Мара морала да ради и мушке послове, удовица са четворо деце). Кокошке су остале да их храни Зорка а мог Пиргу  ко цура кршног пивца, имо је пет кила, уфати Циганин и свеза. Оте и мој торбак ткани, ко цвиће шарен. А ја мислим, да неће срушит кућу, кад ја одем. Приварила сам се јадна ми мајка !!! Нисам скинула са зида икону мог Светог Николе, па ни четерес прве нису палили кућу. Запалише злотводи, а ја никад више нисам видила моје огњишће...“

Причала је још пуно тога , и туговала за њеним родним крајем моја племенита тетка. После годину дана, крајем јуна 1993. године, размењена је са мојим татом и заувек напустила Поточане, Ливно  а и Босну. Иако смо, мој брат и ја са нашим породицама настојали, да заволи питому Шумадију, она је венула као биљка, спомињала њен крш и камен, њене козе и ливаде, и њену гробницу са спомеником и окречену, која и данас стоји празна на гробљу у Поточанима које је само двеста метара удаљено од наше куће. Моја Баја, како смо је од миља брат и ја прозвали, па јој тај надимак остао, упокојила се у Господу 7. новембра 1994.године и сахранишмо је на Митровдан. Бистра ума до задњег часа, плакала је за падом Купреса и говорила: "Боже дај да умрем!” А ја и сада искрено верујем да је њена душа у Поточанима, да сврати у гробницу и насмеје се мислећи да је нико није могао отерати, па она је сама, једина, Православне вере живела у Поточаним. У нашој кући је свештеник Мирко Јамеџија светио водицу последњи пут за Светог Николу 1991.године. Купили су мој отац и брат икону Светог Николе, славили славу и она са њима 1993. године. Ја сам је гледала у очи, а она је гледала у кандило и икону, па је дубоко уздисала, а из њених лепих очију текле су сузе. Једну је крсну славу дочекала у Шумадији, а следеће године за Светог Николу њена душа трајно се населила у Поточане.

Љубица Радета

СВЕШТЕНИК ВОЈИСЛАВ БИЛБИЈА

Свештеник Војислав Билбија је човјек о којем, можда мало знамо иако је наш земљак  и за сигурно један од нај познатијих људи у свјету порјеклом из наших крајева. О њему нема можда много писаних трагова по које'каквим таблоидима али својом појавом изазива поштовање и пажњу. Његов животни пут је једна реална и искрена слика како се, сви можемо промјенити и постати прави искрени вјерници. Животни пут води нашег свештеника чудном али правом стазом од студента стоматологије, спортисте и каратисте, иконописца, ... до свештеника и пароха Хашког који редовно обилази и посјећује, исповједа и причешћује заточене србе у Хагу.

Мирослав Чулић

СВЕШТЕНИК КОСТА СТАНИШИЋ

Рођен је 31. марта 1884. године у Ливну. Богословију је завршио 1909. године у Рељеву. Рукоположен је 5. августа 1909. године и постављен је за пароха у Босанском Грахову, где је остао до 1919. године, када је премештен за пароха у Ливну. Одликован је орденом Св. Саве.

Усташе су у ноћи између 11. и 12. јула 1941. године провалили у стан проте Косте Станишића и одвели његову супругу Даницу, ћерку Смиљу и њега. Затворили су их у ливањску основну школу. Ту су их држали три недеље, а онда су их са једном групом Срба одвели у село Пролом (око 20 километара удаљености од Ливна) и ту их мучили. Све Србе су живе бацали у јаму, а отац Коста је морао гледати страдање своје породице и својих парохијана. Отац Коста је последњи заклан и бачен у јаму.

СВЕШТЕНИК РИСТО ЋАТИЋ

I

Моја прича се односи на невино постадалог попа Ристу Ћатића, пароха губинског.

Сјећам се, наиме, да ме је моја покојна мајка Милица, која је родом била из Губина, једном пред Други свјетски рат повела код Деспенића, своје браће а мојих ујака, и да нас је пут водио поред цркве. Пред црквом се налазио веома стасит и крупан човјек у црној одежди, на којој су се истицала два свијетла одликовања, а посебан сјај имало је оно с крстом.

Мајка је застала, три пута се прекрстила, а затим, држећи ми ручицу, прекрстила и мене.

- Оно ти је, сунце моје, поп губински, отац Ристо – шапутала је она, док смо се полако удаљавали од цркве. "Срчан је и поштен, што надалеко није чувено. Зато, кажу да га много народ воли, да би за њим кренуо а у гору, а у воду..."

Ја сам тада био мали, могуће је да сам ипак имао којих пет година, па су ми у сјећању особито остале урезане ријечи "срчан и поштен." И да би сав народ за њим кренуо "а у гору, а у воду." Чак сам себи створио слику: поп Ристо иде горе, према Троглаву, за њим се сви, и дјеца и одрасли, и мушко и женско, пењу уз Троглав. Или: поп Ристо иде доље, према Ждраловцу, гдје је вода до врата, за њим непрегледна маса свијета, ћутке га прати, у с топу...

Не знам колико је времена од тада протекло, када је мајка поново отишла у Губин, сама. Вратила се истог дана увече, брижна.

- Усташе су – причала је шапатом мојој баби Анђи и оцу Мирку – ухватили попа Ристу и одмах га почели мучити. Свезали су га прво за један грабић, говорећи: "Ти, попе, имаш брадицу као сваки јарац, па је сигурно да волиш брстити грабовину, као сваки јарац. И немој рећи да усташе нису душевне: док ти будеш брстио, ми ћемо ти кајишити кожу с леђа..."

Ове мајчине ријечи, иако је она вјероватно жељела да ништа не разаберем, ја сам одлично чуо и запамтио, јер сам тада већ имао седам година. Остало сам сазнао касније, из разних извора, а највише од Станка Росића из Сајковића.

Дана 6.јуна 1941, како је он причао, у Сајковићу су ухапшени: поп Ристо Ћатић, Раде Загорац Јолић, Јово и Васо Пајчин, Илија Шормаз, Васо, Јово, Перо, Мирко, Симо и Славко Росић и одмах одведени у Грковце, у оружничку постају, жандармеријску станицу. Тамо су још ухапшена и двојица Јањића из Грковаца. Сеоском кнезу речено: "Непоћудни су НДХ и зато ћемо их пребацити у Србију!" Међутим, они су одмах одвезени у Сухачу надомак Ливна, до јаме на Крузима, и подвргнути најсвирепијим мучењима. Затим су, окренути лицем према јами, поређани за стријељање. Неким чудом, спасли су се, ипак, Јово и Мирко Росић. Они су донијели глас о последњим тренуцима овоземаљског живота оца Ристе Ћатића, пред усташким пушчаним цијевима.

Чините, злотвори, шта год хоћете, али не ћете докле хоћете! – узвикнуо је громко, нагло се окрећући према убицама: Затим додао: "Не допуштам вам да ме убијате с леђа: Ја сам Србин и хоћу да гледам смрти у очи!"

О мученичком скончању оца Ристе Ћатића и његових парохијана дуго су међу народом тога краја препричаване и неке другачије верзије, али се у мом сјећању, као најпоузданија, ова одржала.

Књижевник

Јован Бабић

II

Сећање на попа Ристу Ћатића. Попа Ристу, који ме је крстио и име ми дао, познајем од мог најранијег детињства. Посебно ми је остао у сећању у периоду од моје седме до дванаесте године, кад сам био ђак основне школе у Сајковићу. Поп Ћатић у мојој школи је предавао вјеронауку. На часовима провјере знања из његовог предмета био је много строг. Често је примењивао метод учитеља - шипком по испруженим длановима! И сам сам једном на часу морао испружити дланове због непотпуног рецитовања ''веровања''.

Поп Ћатић је био најуглединија и најпоштованија личност у нашој парохији која је обухватала шест села, са преко 3000 становника. Поред духовног, у свему умереног, васпитања имао је веома значајан утицај на опште, друштвено васпитање необразоване сељачке масе, посебно младе генерације. Огромни простор око цркве, ограђен високом бетонском оградом и засађен разним дрвећем и воћем, представљао је прави културно-забавни парк. У кругу цркве се сваке недеље, а посебно на црквене празнике, окупљало по више стотина људи, посебно младих. Редовно су играна народна кола, надметале се мушке и женске групе у певању, такмичило се у бацању камена с рамена, скоку у даљ, хрвању и др.

Поп Ристо је лично познавао већину одраслог становништва, посебно домаћине, у својој парохији. Његов дом био је отворен за све који су имали потребу да му се обрате, по било ком питању! Био је веома хуман човек и саосећао са проблемима сиромашних домаћинстава. У трајном сећању ми је остао један пример, обичај, контакта црквеног одбора са домаћинствима. Радило се о следећем: за највише празнике - Божић и Васкрс - чланови црквеног одбора су редовно делили нафору по домаћинствима, а домаћинства су узвраћала са поклонима, обично већим комадом сланине или сувог меса. Поп је обавезивао своје изасланике са нафором да прикупе податке која домаћинства немају сухомеснате производе за свечани божићни и васкршњи ручак. За сва таква сиромашна домаћинства поп Ристо би послао позамашан пакет од прикупљених дарова. Значи, што би му снабдевенија домаћинства поклонила, он је те поклоне враћао сиромашним.

Старији људи, нарочито солунски добровољци, на зимским прелима често би истицали да је поп Ристо био члан ''Младе Босне'' и лични пријатељ и активиста са Гаврилом Принципом. Наравно, ја ту улогу попа Ристе нисам могао проверити!

Последњи пут сам видео попа Ристу 6. јуна 1941. кад су га усташе везаног провеле пешачком стазом, поред њиве на којој сам са оцем загртао кукуруз. Скупа са њим био је и сеоски кнез Раде Загорац. Кретали су се доста споро, иако су их усташе гуркали кундацима. Отац је викнуо на мене: ''Копај, не зверњај!'', а он се, у погуреном положају, крстио и плакао.

Са мојим добрим пријатељем Јовом Пајчином, који је успео побећи са стрељања, више пута сам причао о мучењу њих дванаест недужних људи (Ћатић Ристо, Загорац Раде, Пајчин Јово, Пајчин Васо, Росић Петар, Росић Мирко, Росић Славко, Росић Симо, Росић Васо, Шормаз Божо и два брата Јањића). Јово ми је увек наглашавао да је поп Ристо био изложен највишем терору. Више пута су га вукли за бркове и чупали му праменове браде. С обзиром да је био гојазан, слабије покретан и измучен, Јово ми је причао да поп није био у стању да од возила до јаме дође без туђе помоћи, па су га по двојица држали испод руку и практично донели до јаме. За попа Ристу Ћатића пут од села Сајковића до јаме изнад села Сухаче представљао је праве Христове муке!

Јоване, прими пуно поздрава и извини на закашњењу.

Миле Боговац

Напомена: Ово је својеручно написана и потписана изјава пуковника бивше ЈНА у пензији Миле Богавца из Београда, рођеног 1928. у Сајковићу, коју је послао на моју личну молбу 2007, и налази се у мојој архиви.

Књижевник

Јован М. Бабић

СВЕШТЕНИК МИЛАН БИЛБИЈА

Као први парох црнолушки, помиње се Милан Билбија из Грахова.

Милан је био из традиционалне свештеничке породице старе 300-400 година, а поријеклом су из Херцеговине од којих су позната презимена Херцега, Мићића и Билбија. У Босну су побјегли због турског зулума, те се тако назвали по Мићи - Мићићи, Билбији – Билбије и Херцези по томе што су доселили из Херцеговине.

Свештеник Милан Билбија био је ожењен Милицом Војводић из Срба, а њезина је мајка била тетка Николи Тесли. Милица је била изузетно бистра жена која је помагала савјетовањем многе жене па и мушкарце у раду, понашању, бризи о дјеци, домаћинству и слично. Њезин син Влајко био је учесник атентата на Фрању Фердинанда 1914. године у Сарајеву. Усташе су га стрељале одмах по доласку на власт 1941. године у Сарајеву. Јелена Билбија била је први спикер на радио Београду послије Првог свјетског рата.

Прота Милан Билбија, мученички је страдао од Аустро-угарске владе. 1

[1] Алекса Ненадић, Грковци и Грковчани.

СВЕШТЕНИК ИЛИЈА БУДИМИР

О покојном попу Илији, а према казивању мог покојног оца Мирка, памтим ово. Да му је мој покојни отац, или неко с ким је он навратио код попа Илије, по Ђурђевдану 1941, рекао отприлике овако:

- "Чуо си сигурно оче Илија, за злодјела усташа у Ливну и око Ливна. Прича се да су позатварали све виђеније Србе, на првом мјесту свештенике, и да се о њима ништа не зна. Неки говоре да су сви, у камен се чуло, већ побијени,...

- Ко ће то знати, народ свашта прича. Али, ја у то не могу да повјерујем. Сматрам да је власт од Бога и да је треба поштовати. Онај ко није пред влашћу ништа згријешио, не треба да се те власти боји, - узвратио је замишљено поп Илија.

- Народ зуцка, оче Илија, да је наш начелник општине, Милојко Билбија, већ умакао, да нико за њега не зна – наставио је мој отац, или онај што је с њим био. (Највјероватније је то био наш покојни кум Никола Радивојша звани Звонар, који је послуживао у црнолушком храму Светог Пророка Илије.)

- Ех, Милојко! Друго је Милојко! Ја сам се на крсту завјетовао да ћу уз свој народ остати у свакој вољи и невољи! Зар да погазим завјет? (Ове ријечи памтим врло прецизно, као да су сад изговорене!)

- Али, оче Илија, ни Милојку се, то сви знамо, нема шта приговорити, а морао је да бјежи ... – додао је мој покојни отац или онај што је био с њим.

Поп Илија је подуже ћутао, затим одлучно, скоро љутито, изустио:

- Нека бјежи Милојко Билбија, ал не може Будимир Илија!

У памћењу ми је још једино остало да су моји рођаци, Бабићи, као и неки сусједи, Стеванчевићи, Бароши, Иветићи и Шормази-Саветиновићи, ове очеве ријечи саслушали под Бабића орасом, веома забринуто, и да иза тога нико ништа није говорио.

Неколико дана касније, не знам колико, међу моје Бабиће свратио је цестар Пилип Иветић-Ћопутовић и донио глас да је "попа Илију оћерало". Ја сам то чуо када је, врло тихо и бојажљиво, мојој баби и мајци за вечером казао отац.

Много, много касније у село је доспјела вијест да су попа Илију "усташе убиле негдје између Босанског Петровца и Бихаћа". Такав податак, погрешан, и ја сам на жалост, унио у свој завичајни роман: "Ждраловачке приче".

Међутим ... да скратим причу: Недавно сам, посве неочекивано, послије вишедеценијског трагања по архивама и списковима уморених Срба, у двотомној књизи др Ђуре Затезала "Јадовно" наишао на податке о мученичком пострадању покојног попа Илије Будимира: "Будимир М. Илија, 32 г., Србин, Кулен Вакуф, Свештеник из Црног Луга, Босанско Грахово. Ухапшен крајем маја и затворен у основну школу у Босанском Грахову, одакле је пребачен у Книн, затим у Госпић. Бачен у Шаранову јаму 14. јуна."

Књижевник

Јован Бабић

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК НЕСТОР (ТРКУЉА) ИГУМАН МИЛЕШЕВСКИ

Дана 28. јуна (11.јула), славимо спомен Светог и славног, новог, свештеномученика Нестора (Тркуљу), игумана Милешевског.

Рођен је 1899. године у Црном Лугу код Босанског Грахова. Након завршетка монашке школе замонашен је у манастиру Раковица, 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани крајем октобра 1941. године. Његовим молитвама Господе Исусе Христе помилуј нас.

Сахрањен је у порти манастира Милешеве. Дио његових моштију налази се у Цркви Светог Пророка Илије у Црном Лугу код Босанског Грахова.

Тропар, глас 8.

У слави Христовој сапричасниче и апостолима санаследниче, свештеномучениче Несторе, игумане милешевски, пастиру Рашке области, ради вере праве за Христа мученички пострада, живот вечни наслеђујеш, о љубљени пастиру наш, и сада светитељу, са новомученицима, моли Христа Бога: да спасе и род наш православни.

Кондак, глас 4.

Оденувши се у свештене одежде, подражавао си великог архијереја, узевши на раме крст мучеништва; зато си љубав своју потврдио, као истоименик твој Нестор, страдавши; Цркви и народу твоме постао јеси многосјајни молитељ ка Господу.

СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАМЈАН ГРАХОВСКИ

"Свештеномученик Дамјан води порекло из угледене свештеничке породице Штрбац, из Трнинић Бријега код Дрвара. Његов деда, такође свештеномученик, беше парох у Трнинић Бријегу. Турци су га 1875. године заједно са његовом породицом сасекли на комаде да би његовим страдањем застрашили српске устанике на тромеђи за време босанско-херцеговачког устанка. На сву срећу, устаници су успели на време однети његовог најмлађег сина који још беше у колевци, те с њиме побећи у Далмацију, тачније у Бенковац. Угледна српска породица Рњак из Бенковца прихватила је дечака, отхранила га и школовала. Кад је дечак одрастао и ступио у свету тајну брака, преселио се у Плавно надомак Книна. Стварни разлог његовог пресељења био је у томе да буде што ближе свом завичају. Ту у Плавну родио се и будући свештеномученик Дамјан, коме отац име даде као успомену на свог оца, свештеника Дамјана (старијег).

Овај слуга Божијег олтара, светог и примерног живота, би рођен 19. фебруара 1912. године у Плавну, срез Книн. Богословију је завршио на Цетињу 1932. године. Две године после завршене богословије оженио се Стојном, учитељицом из Мостара и примио свештенички чин. У чин ђакона рукоположен је 17. а у чин презвитера 18. марта 1934. године у Шибенику. Службовао је као парох на парохији у Жегару код Обровца и на парохији граховској у Босанском Грахову. где га је затекао Други светски рат и окупација Грахова од стране Италије, те новостворене НДХ.

Крајем месеца маја 1941. године, из Босанског Грахова и околине повукла се италијанска војска. Уместо италијанских војника, Граховом и његовом околином завладале су усташке јединице. Доласком усташа на босанскограховско подручје завладао је старх и трепет од њихових погрома и злочина које су чинили над српским народом. Усташе су половином јуна месеца, тачније 14. јуна 1941. године, почели хапсити виђеније Србе из места и околине. Међу њима су ухапсили и свештеника Дамјана. Двадесетак дана провео је у затвору Среског суда у Босанском Грахову. Сво време његовог тамничења усташе су га немилосрдно мучиле и истјазавале. Његова супруга Стојна, коју су сви од миља звали мајчица, није могла да га посети. Након мучења и страдања у Босанском Грахову, усташе су га одвели у Книн, а потом у Госпић, у сабирни логор за Јадовно. У логору је носио логорашки број 577. Из сабирног логора је одведен заједно са стотине мученика у логор смрти Јадовно у Велебиту. Прије него што ће га усташки џелати убити, жива су га одерали.

Пошто је у стравичним мукама издржао овакво страдање, усташе су га убиле, а онда његово беживотно тело исекли на комаде. Потом су га бацили у бездан Јадовна.

Овако је своју живу веру у Христа Господа мученички потврдио свештеник Дамјан Штрбац (млађи), те се тиме прибројао хиљадама и милионима мученика својих предака, по духу и по телу. Пострада у својој четрдесетој години живота" 1


На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 20. маја (07.маја) 2003. године, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Господина Хризостома убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светог свештеномученика Дамјана врши се 18. маја (31. маја).

[1] Игуман Софроније (Никић), Житија нових свештеномученика бихаћко-петровачких, Босански Петровац, 2007. стр.42-45.

СВЕШТЕНИК, ПЈЕСНИК И ДИПЛОМАТА ЈОВАН СУНДЕЧИЋ

I

Године 2007. навршило се сто година од формирања Српског пјевачког и тамбурашког друштва «Сундечић» у граду на Бистрици.

Истина, ово некад познато друштво није активно још од Другог свјетског рата, када су комунистичке власти забраниле рад и дјеловање свих националних друштава; али овo je прилика да се исправи велика историјска неправда која је учињена према познатом свештенику, пјеснику и дипломати Јовану Сундечићу по којем је друштво и добило име.

Међутим, поред забране рада, Српском пјевачком и тамбурашком друштву «Сундечић» је послије рата одузета једна од најљепших зграда у Ливну.

Јована Сундечића, извукла из дубоког заборава Ведрана Готовац, кћерка познатог публицисте, новинара и недостижног мајстора  репортаже у БиХ, Славка Готовца из Ливна. Она је још као студент у Сарајеву објавила веома запажену студију о његовом животу и раду. Њен рад публикован је 1984.  године у часопису «Трагови», број 2, у издању Општинске заједнице културе Ливно. Колико је познато то је једини озбиљнији рад у другој половини прошлог вијека, који је њему посвећен.

Јован је рођен 1825. године у Голињеву код Ливна. Отац Перо је као успјешни занатлија и трговац држао ћебеџијску радњу у Ливну а мајка Илинка је одгајала дјецу у ливањском селу Голињеву. Наиме, у то вријеме живот на селу је био далеко безбједнији него у граду па је тако и дошло до овог привидног раздвајања породице.

Као веома богат занатлија и успјешан трговац отац Перо је малог Јована, одвео у Имотски код бабе и тетке. Јован је током боравка у Имотском, научио да чита и пише латиницу од једног тамошњег фратра. Тако је мали Јован стигао и до Петра Протеина у Имотском гдје је завршио два разреда на италијанском језику, а код калуђера у манастиру Главина као велики таленат брзо је савладао и ћирилицу.

Отац Перо је и даље радио и добро зарађивао у Ливну, али 1837. године заједно са братом Ристом бјежи из Ливна у Имотски. Перо је дуго издржавао многобројну породицу, али се и поред чињенице да је нагло осиромашио никад више није враћао у Ливно.

Јован је изузетно добро учио и почео је резбарити дрво. У то вријеме, у Имотски је стигао познати правник и историчар Божидар Петрановић, који је важио за сљедбеника Вукових и Гајевих идеја и поборник братства и јединства. Тако је Божидар убједио Перу, да пошаље сина Јована, у манастир Светог Арханђела на ријеци Крки да учи старославенски језик код игумана Стевана Кнежевића.

Године 1843. Јован је примљен у богословију у Задру, гдје је пет година учио хуманистичке и филозофске науке.

Већ послије прве године боравка у Задру, Јован се заљубио у лијепу Јелисавету, кћерку Марка и Роксанде Никић. Према неким изворима, због ове љубави Јован је одбио понуду да настави студије вајарства и сликарства, иако су већ тада његове слике и рељефи били веома запажени. Преко једне своје слике коју је купио љекар у задарској богословији Јован се сусрео са тада надалеко познатим сликаром Фрањом Салгетијем. Од Фрање, Јован је много научио.

Тако је, поред осталих радова, 1846. године у дрвету изрезбарио ремек дјело: « Посљедња вечера» Леонарда да Винчија, коју је намјеравао да поклони далматинском гувернатору. Када је угледао ово дјело, он је понудио Јовану стипендију од 600 франака годишње да на Млетачкој академији усаврши сликарство или вајарство.

Међутим, због љубави са лијепом Јелисаветом, Јован је одбио ову понуду. Богословију је завршио 1848. године, а у јесен исте године се оженио и запопио. Прву службу је добио у селу Перој у Истри. У овом мјесту је започео свој богати књижевни рад, али се тамо није дуго задржао. Као администратор парохије 1950. и 1951. године службовао је у селу Жегару код Книна а затим је премјештен у Скрадин гдје је такође, провео двије године у истом звању.

Својим књижевним изразом и плодним радом Јован је заинтересовао тадашњу владу у Задру која га је препоручила бечкој влади за професора богословије у  Задру, чији је ученик и сам некада био. Тако је Јован 1854. године прешао у Задар и његово до тада врло тешко имовинско стање се нагло поправило. Нажалост, исте године изгубио је двоје дјеце, оца, брата и бабу.

Невоље и бриге пратиле су га читав живот, као и народ коме је припадао. Био је то период у којем су владале двије велике царевине – Турска и Аустроугарска. Тек на издисају ове двије царевине, настало је национално буђење и тежња за уједињењем јужних словена. О томе је Јован пророчки написао:

Амо, браћо, с Драве до Балкана,

Са Дунава до Јадранског жала,

Којима је судба намијенила,

Живот и смрт, славу и невољу,

У једној истој заједници!

Јован Сундечић је био јединствена личност како по својој свештеничкој служби, тако и по књижевном стваралаштву. Из тог периода великог буђења националне свијести, у којем су се појавили српски пјесници и књижевници као што су: Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Ђуро Даничић, Јован Илић, Ђура Јакшић, Лаза Костић и Стојан Новаковић и други, Јована Сундечића књижевно стваралаштво, сасвим неоправдано је потиснуто у неку врсту заборава.

Чак ни са ове временске дистанце не може се наћи оправдање зашто његова дјела нису равноправно заступљена у нашој књижевности као његових савременика из четрдесетих година 19. вијека. Тек је познати хрватски и југословенски политичар Стипе Шувар, у фељтону који је објавио лист «Данас», одредио Јовану Сундечићу мјесто које му је стварно припадало у књижевности. Стипе Шувар је том приликом написао како се Јован Сундечић «пењао на Биоково у првој половици претпрошлог вијека, да би у својој поеми  клицао братству не само Хрвата и Срба, већ свих јужних словена»

Са ове временске дистанце то ће за многе бити несхватљиво, али у вријеме Турске и Аустроугарске готово да нема књижевника и пјесника који у својим дјелима није заговарао уједињење свих јужних словена. Наравно, ни Јован Сундечић није био изузетак. Разлика је, међутим, у томе што је Јован Сундечић у свом књижевном стваралаштву истицао и православље. Јован Сундечић је био први и једини српски пјесник коме је «Матица хрватска» 1889. године објавила луксузно издање под насловом «Изабране пјесме». Приређивач тога издања Хуго Бадалић за Јована Сундечића је написао да је – «апостол братства».

II

Почетком 1960. године далматинска влада је повјерила Јовану Сундечићу, уредништво над «Гласником далматинским». «Гласник» је био једини лист у Далмацији који је излазио на српскохрватском језику. Играо је важну улогу у споровима око народног језика. Јован је заједно с попом Иваном Данилом први јавно иступио у одбрану славенства.

«Гласник далматински» је постао бунтовним, а када је влада покушала промјенити политички правац листа, Јован се одрекао уредништва, иако је у то време морао да издржава осам чланова своје породице. Он је поштено рекао, да не може против својих убјеђења, да подржава политику Народне странке и да слободно потраже новог уредника. Убрзо га је чекао и губитак професорске катедре у Задру, због преустројства задарске богословије, али и због својих политичких ставова и супростављања црквеним великодостојницима. Иако је 1863. године остао без запослења, и изгубио петогодишњег сина, био је поносан и челичан, и ником није давао знакове свога душевног бола. Добио је премјештај и сели са многобројном породицом на другу парохију  у село Баљке, гдје је годишње примао 200 форинти, што му није било довољно ни за пут до села. У таквом стању написао је пјесму «Јунак»:

А у бједи пјесник као
Хрид на мору стрши;
О коју се један талас
За другијем крши:
Хрид не пада,- ма се талас,
И до неба мета:
Ни хрид,- пјесник не узмиче,
Да и смрт га срета.

Убрзо је издао и своју «Крваву кошуљу» у којој је пјевао о једном старом обичају у Црној Гори и посветио је Књазу Николи. Издао ју је на ћирилици и латиници и врло брзо скупио пет хиљада претплатника. У томе му је много помогао његов пријатељ Миховил Павлиновић, с којим убрзо креће на пут, преко Трста, Љубљане, Загреба, Ђакова, Вуковара, Сремских Карловаца и Новог Сада у Београд. У Београду су били гости Илије Гарашанина, министра, предсједника.  Ово путовање два свештеника различите вјере, свуда наиђе на велику подршку и одушевљење. Из Београда вратили су се у Задар, да би поново наставили путовање по Далмацији. Дошли су у Котор а затим на Цетиње, гдје их је примио књаз Никола. Млади, Књаз Никола, коме је Јован Сундечић посветио своју «Крваву Кошуљу» понуди му секретарско мјесто. Године 1864. Јован прелази са породицом на Цетиње и постаје књажев секретар.

Захваљујући књазу Николи, у Црну Гору су долазили и у њој по неколико година остајали и радили многи познати писци: Лаза Костић, Симо Матавуљ, Јован Јовановић Змај, Васа Пелагић, Нићифор Дучић, Душан Вуксан, Влахо Буковац, Стево Чутурило, Душан Ђукић, Балтазар Богишић, Лука Зоре, и други.  Они су у својим дјелима остављали свједочанства, која понекад стварају нимало лијепу слику о Књазу и његовом односу према њима. Говорило се и о протјеривању неких књижевника из Црне Горе. Иако у томе има преувеличавања, сукоби су постојали, па чак и са Јованом. Но, када су се растали, послје много година проведених заједно, ништа им није сметало да један другоме пишу срдачна и топла писма.

И на Цетињу је Јован радио на књижевном пољу. Одмах по доласку, он је почео уређивати црногорски годишњак «Орлић». Часопис је излазио шест година. У њему су поред Јована, своје пјесме објављивали: Књаз Никола, Нићифор Дучић, Миховил Павлиновић и други. Пошто је цетињска штампарија била дотрајала, уз одобрење књаза Николе, путовао је у Праг гдје је набавио неке дјелове за штампарију. Књаз је одликовао Јована , III степеном  кнез Данилова реда, за независност, а убрзо и, сребреном колајном, за храброст, зато што је живећи у Далмацији написао пјесму «Мајка Црногорка» и објавио је у «Народним новинама». Године 1867. Јован је отишао у Београд, гдје му је била понуђена професорска катедра. Нагађало се да је прави разлог његовог одласка, то што књаз није прихватао све његове приједлоге о вођењу  Црне Горе. Следеће године Књаз Никола је позвао Јована да се врати у Црну Гору и поново буде његов секретар. Путујући на Цетиње, разболио се па му је у Котору пружена љекарска помоћ. Наговорао је књаза да се помири са Русијом, па је зато Књаз и отишао у Русију, да позове руског цара за крштеног кума једном свом дјетету. Из Русије је донио Јовану каваљерски ред светог Владимира а сам га одликовао «бриљантним прстеном» за заслуге у служби и на књижевном пољу. Те исте године га је «Српско учено друштво» из Београда прогласило почасним чланом, а тим истим чланством ће га почастити и «Српска краљевска академија». Митрополит цетињски Иларион му је дао чин протојереја, и дао благослов да носи протојерејски крст.  Био је кандидован и за члана Југословенске академије у Загребу, а такође га је «Славјанско друштво» из Цариграда именовало почасним чланом.

Године  1869. Књаз Никола шаље Јована у Беч у вези израде статута за богословију у Цетињу. Пошто се вратио не обављена посла, сам је израдио статут, с кнежевом дозволом и одобрењем Светог Синода. Исте године води сина Душана у Русију, у Николајевску гимназију. По повратку је био власник листа «Црногорац». «Црногорцу се убрзо придружио и додатак «Црногорка», но Јован је оставио овај лист, јер је почео одступати од правца који му је он дао. Након толико година службе и мукотрпног рада, 1873. године се разболио и морао ићи на опоравак у Задар. Када се вратио књаз га шаље на Бечку изложбу, а по повратку сели у Котор са породицом. Књаз га на његову молбу отпушта из службе и именује за почасног секретара. Иако је Јован као разлог свог повлачења наводио лоше здравље, нагађало се да је прави узрок сукоб с књажевом околином па и са самим књазом. Након повлачења, додјељена му је пензија и Јован до своје смрти остаје да живи у Котору. Наставио је писати и објављивати своје радове у «гласу Црногорца», «Народном Листу», «Словинцу» и «Вијенцу».

III

Јован Сундечић је почео писати као ђак богословије у Задру. Његови први радови објављени су у „Зори далматинској“ а његова прва издана  пјесма „Анонија и Сапфира“ била је духовно-моралног карактера. Запаженији књижевни рад Јованов почиње са његовим боравком у Истри, гдје је, вођен свештеничким позивом, отишао након женидбе. Пажњу на себе као књижевника скреће збирком „Срце или различне пјесме за обшту корист југославенства спјеване“.

Као професор богословије у Задру  објавио је многе радове у „Српско-далматинском магазину“. У Задру је издана и његова збирка „Низ драгоцјених бисера“. Недуго након тога, Сундечић објављује збирку стихова „Цвијеће“, те  почиње издавати своје „Косовске даворије“.

У прилог „Албуму“ поводом 100-годишњице Качићеве, Јован је написао једну од својих најпознатијих пјесама „Вршидба“, а неколико година касније  и  популарну „Сјетву“, родољубиве пјесме пуне симболике у којима храбри  народ да се сложно прикључи покрету за ослобођење.

О Јовановој популарности у то вријеме говори и штампање са талијанског преведених „Сауле“, трагедије „Франческа од Римине“, те дијелова Дантеове „Божанствене комедије“.

У жељи да покаже љепоту народног говорног језика Јован издаје збирку „Вијенчић домољубних пјесама“.

Јован је као пјесник најпознатији по епским пјесмама попут „Крваве кошуље“, у којој приказује тадашњи стари црногорски обичај да мајке чувају крваве кошуље погинулих мужева и показују их синовима кад одрасту, као својеврсан позив на освету.

Послије спјева „Нови пакао“, у „Кули Баја Пивљанина“ Јован описује величину храбре жене познатог јунака Баја Пивљањина, која је чувши за погибију вољеног мужа, обукла вјенчано рухо и одузела себи живот скочивши у провалију.  Величање храбрих жена које су у прошлости биле спремне на јуначка дјела налазимо и у епској пјесми насталој по истинитој причи о Анђелија Косорић. У оно доба велику пажњу је плијенио и Јованов спјев „Брат Марко и сестра Јека“, у којем је такође обрадио истинити догађај из 19-ог вијека, којег је посветио, како је сам рекао „разбраћеној браћи“.

Значајан је и Јованов опис лирских љубавних пјесама „Смиље и омиље“, посвећена двјема великим љубавима у његовом животу.

Јован није био само пјесник. Од његових прозних радова издвојили бисмо и препоручили и данас занимљив „Путопис у Подгорицу“, те едукативни рад „Наша мајка у гојењу своје дјеце“.

Да бисмо разумјели Јована Сундечића као пјесника, смисао и вриједност његове поезије, потребно је познавати и разумјети његово вријеме, у којем су постављани темељи књижевности на народном језику. Борећи се за национално ослобођење, јединство завађених народа исте крви, велики број књижевника праву је умјетност стављао у други план.

Међутим у његово вријеме је најбитније било пробудити успавану народну свијест и зато Јован спада у књижевнике-борце народног препорода, оне који су се свим силама трудили књижевност окренути народном стваралаштву. Наиме, врхунцем књижевности сматрало се оно дјело у којем је била нека народна изрека, пјесма, басна, тужбалица, и које је народним језиком говорило о народним јунацима и свакодневном животу.
У Сундечићевим дјелима можемо и данас видјети скоро сликарски зорно приказане народне ношње и жетелачке обичаје…

Већина пјесама Јована Сундечића спјеваних у народном духу имају  моралну поуку. Он у њима настоји изнијети своје погледе на свијет. Тако многе његове пјесме почињу и завршавају позивом на слогу, пуне су пјеснички заносне љубави према слободи, а у многе од њих је уткана идеја исказана у слиједећим стиховима које би нам Јован вјероватно и данас поручио:

„Него читај пјесме и попјевке,
Пословице, басне, приповјетке
Које створи прости дух народа....“

Несумњиво је да само великани 50-огодишњицу свога рада доживе на начин како је то доживио Јован, не само са подршком и честиткама муфтије Карађузовића, књаза Данила, и многих других истакнутих личности тога доба, већ и са одликовањима које је добио за свој неуморни рад за добробит и корист свих народа који су живјели на овим нашим просторима, нпр. „Даниловим орденом првог степена“, те „Велекрстом св. Гргура Великог“ добивеним од папе Леона тринаестог.

Жеља нам је била, да од заборава отргнемо Јована Сундечића, којег најбоље можемо да видимо кроз мото задарског књижевног листа „Звијезда“ чији је оснивач био:

„За просвјету и за братску слогу
Свака жртва угодна је Богу“.

И заиста, Јован Сундечић, свештеник, пјесник и дипломата, својим животом свједочио је, да га многи с правом сматрају апостолом слоге међу јужним словенима.

Свештеник Жељко Ђурица

 

 

 




 

 

 

LAST_UPDATED2
 
<< Почетак < Претходна 51 52 53 54 Следећа > Крај >>

JPAGE_CURRENT_OF_TOTAL

Календар

crkveni_kalendar_5

Пошањите пријатељима

Share this post

Видео


Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године

Челебић - Гнијездо и порклетство

 

 

 

 

 

2013

 

одабрани линкови

original solarflare design by CSO>LIVNO
lunarized by LIJEVNO TEAM